Škola za elitu

| May 22, 2017 | 0 Comments

Osnov­ni ni­vo:
Daj ša­pi­cu. Ma­ši re­pi­ćem. Mr­daj nju­ški­com. Ob­li­zuj se slat­ko. Cvi­li. Ti­ho cvi­li. Ska­mu­či. Umi­lja­vaj se. Re­ži. Po­la­ja­vaj. Laj. Ola­ja­vaj. Dr­ži ga. Uje­daj. Le­zi. Če­kaj. Ma­zi se. Ču­vaj. Do­ne­si. Ra­duj se. Tu­guj. Sko­či. Bu­di mr­tav. Mr­tav. Oži­vi. Ži­vuj. Ži­vo­ta­ri. Li­ži. Do­ne­si po­vo­dac. K no­zi. Dr­ži ma­cu. Va­ljaj se. ..
Sred­nji ni­vo:
Daj ru­či­cu. Osmje­huj se. Bu­di za­hva­lan. Po­gla­di sto­ma­čić. Mo­li kad ti tre­ba. Slo­bod­no cvi­li. Cvi­li kao ku­če. Mo­žda se i sa­ža­le. Ma­zi se. Nu­di se. Nu­di se što vi­še. Nu­di se za po­če­tak svi­ma. Sti­či no­va zna­nja. Zna­nje je moć. Zna­nje je nu­đe­nje. Moć je umi­lja­va­nje. Ti­ho zbo­ri. Još ti­še. Ša­pu­ći. Mr­daj nju­ški­com. Mr­so­mu­di. Go­vo­ri da ne zna­ju šta. Ako pri­u­pi­ta­ju, sa­mo se osmi­jeh­ni. Iz­vi­nja­vaj se. Stal­no se iz­vi­nja­vaj. Ni­kad do­sta iz­vi­nja­va­nja. Kad ti je te­ško- za­cvi­li. Ša­pi­cu pre­ko usta. Opsuj. Opsuj se­be kad te opsu­ju. Pri­do­daj pso­va­ču. Po­ka­ži im da si naj­go­ri. Go­ri od naj­go­rih. Naj­go­ra rđa. Nji­ma rđe tre­ba­ju. Bu­di po­tre­ban. Bu­di po­ta­man. Naj­go­ri po­sta­ju naj­bo­lji. Bu­di oti­rač. Li­ži im đo­no­ve. To je naj­va­žni­ja lek­ci­ja. To je mu­drost na­pred­nog ži­vo­ta. Bu­di kr­pa. Od kr­pe je sve po­če­lo. Kr­pa im je te­melj, a te­bi je krov. Bu­di ta­ko­je­vić kad do­đeš do tih vi­si­na. Bu­di sva­što­je­dić dok ne do­đeš do ta­ko­je­vi­ća. I ne po­mi­šljaj na sra­mo­tu. Ti si od to­ga pel­co­van. Ti si to iz­gu­bio ro­đe­njem. Ti si od to­ga oslo­bo­đen. I ni­kom ne po­mi­nji stid. Ti i ne znaš šta je to. Od sti­da se ne ži­vi. Sa sti­dom se ne na­pre­du­je. Sra­mo­ta je za mar­gi­na­li­ju. Stid je za gu­bit­ni­ke. Ni oni ne­ma­ju stid. Ni oni ne zna­ju za sra­mo­tu. A vi­di gdje su. Per­so­ne. Eli­ta. Bez sra­mo­te. Bez sti­da. Uz­vi­še­na če­ljad. Sra­mi se sa­mo što po­ne­kad osje­ćaš sra­mo­tu. Sti­di se po­ne­kad, sa­mo kad osje­tiš stid. Pro­ći će to. Već pro­la­zi. Sa­mo još ma­lo da po­od­ra­steš. Da za­ko­ra­čiš na pr­vi ste­pe­nik ve­li­čan­stve­nog be­sti­ja­ri­ju­ma. Kad pro­đeš po­red zr­ca­la za sva­ki slu­čaj za­tvo­ri oči. Ili ma­kar žmir­kaj. Jer to što na­slu­ću­ješ si ti. Ni­je na­ka­rad­nost to što na­zi­reš. To je tvo­ja že­lja da us­pi­ješ. Že­lja ko­joj si se pre­pu­stio još dav­no. Još od­on­da kad si shva­tio da je su­šti­na u pre­pu­šta­nju, a ne u ot­po­ru. Pre­pu­šta­nje je je­di­ni put iz­vje­sno­sti. Je­di­na niz­br­di­ca ko­ja vo­di do vr­ha. Pre­pu­sti se pli­mi eli­ti­zma. Ako ti po­kad­što sme­ta, za­ti­sni no­sić. Mo­raš se is­pr­lja­ti. I mo­raš ima­ti na umu: sve što ti tre­nut­no smr­duc­ka vječ­no će da ti mi­ri­še. U stva­ri, što mo­ra vječ­no? Bit­no je sa­da. Bit­no je ov­dje. A tvo­je sa­da i tvo­je ov­dje sa­mo što ni­je sti­glo. Uosta­lom, ru­ža la­ti­com mi­ri­še, a ne ko­ri­je­nom. Ni­je­si se ro­dio da imaš po­sla sa ko­ri­je­nom. Ro­dio si se da nam za­mi­ri­šeš kao maj­ska cr­ve­na ru­ža…
Na­pred­ni ni­vo:
Do­šlo je tvo­je sa­da. Sti­glo je tvo­je ov­dje. Sa­da mo­žeš što ni­je­si mo­gao. Ov­dje mo­žeš, što ni­gdje ne mo­žeš. Mo­žeš da pri­je­tiš pr­sti­ćem. Mo­žeš da go­vo­riš gla­sno kad gla­sni­ji ni­je­su bli­zu. Mo­žeš da la­ješ. Kad glav­nih la­ja­va­ca ne­ma. Mo­žeš da ola­ja­vaš glav­ne la­jav­ce. Da ša­pi­com pot­pi­su­ješ va­žne stva­ri. Na pri­mjer: uka­ze. Na pri­mjer: ka­zne. Na pri­mjer: una­pre­đe­nja. Na pri­mjer: za­ko­ne. One na pa­pi­ru. One ko­ji se ne spro­vo­de. Ali ipak za­ko­ne. Tvoj pot­pis po­stao je elit­na škra­bo­ti­na. Opa­sna ši­fra. Dr­žav­ni is­plju­vak. Za­plju­vak uspje­ha. Ga­ran­ci­ja kva­li­te­ta. Pot­pi­suj se do mi­le vo­lje. Dok se ne upi­škiš od sre­će. Bio si tu­žno ku­če, sad si pse­tan­ce na gla­su. Lju­bi­mac naj­o­pa­sni­jih. Mi­lje­nik naj­po­kva­re­ni­jih. Do­bro­či­ni­telj bez do­bro­te. Sa­vjet­nik bez pa­me­ti. Po­šte­nja­či­na bez po­šte­nja. Ka­va­ljer na tuđ ra­čun. Ne­ko si. Ne­što si. Ko­nač­no si to što si od­u­vi­jek i bio. Svr­šio si naj­bo­lju ško­lu. Naj­te­žu ško­lu. Ško­lu nad ško­la­ma. Iz­nad te­be su sa­mo oni. Iz­me­đu te­be i ne­ba je sa­mo nji­ho­va zad­nji­ca. Ko­nač­no si ostva­rio svo­je sno­ve. Sno­ve ko­ji su od te­be na­pra­vi­li ovo. Ovo što se ne vi­di. Ovo što se ne ču­je. Ovo što ne sme­ta. Ovo što po­če­sto ne tre­ba. Ovo što je po­ne­kad neo­p­hod­no za ono. Ovo bez če­ga ne bi ni bi­lo ovo­ga. Ovo što je po­ra­slo, ali ni­je do­ra­slo. Ovo pri vr­hu, a na dnu. Ovo što je sti­glo na dno dna, a či­ni mu se da mu za­vi­de na vi­si­ni. Ovo što je uzor mno­gi­ma u ovo­me i ova­kvo­me po­ret­ku. Ovo što ne smi­je da bu­de uzor ni­ko­me ko ne že­li da bu­de ovo i ova­kvo. Ovo što je obru­ka­lo sve ono do če­ga mu ni­ka­da ni­je sta­lo. Ovo što će bi­ti glav­no po­sli­je ovo­ga ko­ji je i sam bio ovo…
Ovo što još uvi­jek ma­še re­pi­ćem kad god se po­ja­vi ono…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Škola za elitu

by Boris Jovanović time to read: 5 min
0