Piše:Eugen Herigel
(treći nastavak)
Međutim, uprkos svim naporima propovednika zena, nama Evropljanima do sada dosuđen uvid u suštinu zena ostao je nesumnjivo krajnje oskudan. Kao da se protivi dubljem prodiranju, naslućujuće-dokučujuće uživljavanje posle nekoliko koraka već nailazi na nesavladljive prepreke. Uvijen u tminu kroz koju se ne može prodreti, zen mora izgledati kao najčudnija zagonetka koju je zadao istočno-azijski duhovni život: nerešiva a ipak neodoljivo privlačna.
Razlog za tu nepristupačnost, što bolno osećamo, u izvesnom pogledu valja potražiti u stilu
izlaganja koji je do sada zen imao. Niko razuman neće zahtevati od sledbenika zena da
samo pokuša opisati ona iskustva, koja su ga oslobodila i preobrazila, onu nezamišljivu i neizrecivu “istinu”, od koje on dalje živi. Zen je u tome pogledu srodan čistoj mistici utapanja. Onaj ko ne učestvuje u mističkim iskustvima ostaje, ma šta radio, van toga. Taj zakon, koga se pridržava svaka prava mistika, ne dopušta nikakav izuzetak. Tome ne protivreči činjenica da postoji rasipničko bogatstvo zen-tekstova koji se smatraju svetim. Oni međutim imaju tu osobinu da svoj životodarni smisao otkrivaju samo onome, ko se udostojio svih presudnih iskustava i tako iz ovih tekstova može iščitati potvrdu za ono što on nezavisno od njih već ima i što jeste. Neukom, naprotiv, ti tekstovi ostaju ne samo nemi – pa kako bi on mogao biti u stanju da čita tako reći između redova? – nego ga i neizbežno odvode u neko opako duhovno ludilo, čak i kada im se približava s bojažljivom opreznošću i nesebičnom predanošću. Tako zen, kao i svaku drugu mistiku, može razumeti samo onaj ko je i sam mističar i koji zato ne pada u iskušenje da na drugi način iskamčuje to što mu uskraćuje mističko iskustvo.
No sada taj koji se preobrazio kroz zen i koji se prečistio kroz “vatru istine” vodi suviše
ubedljiv život, da bi se to moglo prevideti. Nije zato drsko, ako bi onaj koji iz duhovne
srodnosti pune slutnje što ga tajanstveno goni, želi naći pristup bezimenoj moći što čini tako velike stvari – jer samo puki radoznalac nema nikakvog prava na postavljanje zahteva – očekuje od sledbenika zena da za to ipak bar opiše put koji vodi cilju. Nijedan mističar pa
dakle i nijedan sledbenik zena nije još sa prvim korakom onaj koji on, usavršavajući se, može postati. Koliko mnogo stvari on mora savladati i ostaviti za sobom da bi konačno našao istinu! Koliko ga često usput muči neutešno osećanje da teži nemogućem. Pa ipak ta nemogućnost jednoga dana postaje mogućnost, čak po sebi razumljiva. Nije li to tako prostor za nadu, brižljiv opis tog dugog i teškog puta možda dozvoljava ovo jedno: da se bar upitamo da li bismo se odvažili da njime krenemo?
No takvi opisi puta i njegovih stanica u spisima zena skoro potpuno nedostaju. To je, sa jedne strane, u vezi s tim što se upravo sledbenik zena najodlučnije brani od toga da pruži neko uputstvo za blaženi život. Ta on iz najvlastitijeg iskustva zna da tim putem ne može krenuti niko i da ga ne može završiIi niko bez savesnog vodstva nekog iskusnog učitelja i, bez pomoći nekog majstora. Ali ne manje presudna je za njega, sa druge strane, činjenica da se njegovi doživljaji, savladavanja, i promene, sve dotle dok su još “njegovi””, stalno ponovo moraju savladavati i menjati, sve dok se ono njegovo ne uništi. Jer samo tako se stiče osnova za iskustva, koja ga, kao “sveobuhvatna istina”, bude za život koji više nije njegov svakodnevni lični život. On živi tako što više nije taj koji živi.
Polazeći odatle biće razumljivo zašto sledbenik zena izbegava da govori bilo šta o sebi, pa tako i o svome razvoju. Ne zato što to smatra neskromnim brbljanjem, već zato što on to upravo mora smatrati izdajom zena. Za njega već razmatranje odluke da nešto kaže o samome zenu predstavlja ozbiljan ispit. Kako se opominjući pred njim nalazi sećanje na jednog od najvećih majstora, koji je na pitanje šta je u stvari zen, nepomično ćutao kao da to pitanje uopšte nije čuo. I zar bi tu sledbenik zena trebalo da padne u iskušenje da polaže račun o sebi, o tome šta je odbacio i što mu više nije potrebno?
S obzirom na to stanje stvari ne bih mogao odgovoriti, ako bih želeo ostati kod toga, da se dalje služim paradoksalnim formulama i rasterećujem rečima koie veoma preteruju. Ipak nameravam osvetliti suštinu zena na način kako se on manifestuje u umetnosti kojoj je on utisnuo svoj pečat. Ovo osvetljavanje naravno još nije nikakvo rasvetljavanje u za zen tako fundamentalnom značenju te reči, ali bar ipak pokazuje da se tu mora dati nešto što se kao iza nekih neprozirnih maglenih zidova krije od pogleda i što kao sevanje nagoveštava daleku munju. Umetnost gađanja iz luka, tako shvaćena, predstavlja tako reći uvod u zen i dozvoljava da se, u najpre sasvim opipljivim potezima, učine transparentnim zbivanja. koja polazeći od njih samih nisu više shvatljiva. U predmetnom pogledu bilo bi sasvim moguće da se, polazeći od svake navedene umetnosti, prokrči neki put ka putu zena. Verujem, međutim, da ću najefikasnije ostvariti svoju nameru tako što ću opisati put koji treba da pređe učenik umetnosti gađanja iz luka. Tačnije rečeno, pokušaću da saopštim o skoro šestogodišnjoj nastavi koju mi je za vreme mog boravka u Japanu održao jedan od najvećih majstora te umetnosti. Vlastita iskustva ovlašćuju me dakle za taj poduhvat. Ali da me se čak samo donekle shvati – jer već ovaj uvod krije dosta zagonetnih stvari – ne preostaje mi ništa drugo sem da opširno spomenem sve otpore koje sam imao da prevladam i sva kočenja, kojih sam se morao osloboditi, pre nego što mi je pošlo za rukom da prodrem u duh “Velikog učenja”. Ja dakle saopštavam o samome sebi jedino zato što ne vidim nikakav drugi put da stignem do postavljenog cilja. Iz istog razloga ograničiću se na izlaganje tog suštinskog da se ono utoliko oštrije istakne. Svesno odustajem od toga da prikažem okvir u kome se odvijala ta nastava. Da izazovem scene, koje su se učvrstile u sećanju, no pre svega da ocrtam sliku majstora – ma koliko to sve takođe uvek može biti primamljivo. Stvar treba da se okreće uvek samo oko umetnosti gađanja iz luka, koju je, kako mi se ponekad čini, još teže prikazati nego je naučiti; i prikazivanje treba da bude dovedeno do toga mesta polazeći od koga postaju vidljivi najudaljeniji horizonti iza koga zen diše.
Potrebno je jedno objašnjenje zašto sam se upustio u zen i preduzeo da u tu svrhu naučim upravo umetnost gađanja iz luka. Još kao student, kao iz neke tajne težnje, ozbiljno sam se bavio mistikom, uprkos duha vremena kome je do takvih stvari bilo malo stalo. No pored svih napora sve više i više postajao sam svestan toga da mističnim tekstovima mogu prići samo spolja i da sam to što možemo označiti kao mistički prafenomen, svakako znao da zaokružujući izdvojim, a da mi nije pošlo za rukom da preskočim kružnu liniju, koja kao neki visoki zid okružuje tajnu. Čak u opsežnoj literaturi o mistici nisam baš našao to što sam tražio, i došao sam postepeno razočaran i obeshrabren do uvida da samo taj koji se doista odvojio od života može razumeti šta se pod odvojenošću od života” mislilo, i da samo taj koji je izmakao (Entsunkene), koji se potpuno rešio i oslobodio svoje vlastitosti može biti pripremljen da postane jedno (izjednači) sa “vrhovnim bogom”. Uvideo sam dakle da ne postoji niti može postojati drugi put za mistiku osim puta vlastitog iskustva i patnje i da, ako ta pretpostavka nedostaje, sve reči o tome ostaju puko preklapanje. Ali kako se postaje mističar? Kako se dolazi u stanje stvarne, ne samo navodne odvojenosti od života? Da li još uvek postoji neki put tamo i za onoga koji je provalijom vekova odvojen od velikih majstora? Za modernog čoveka koji raste u sasvim drugačijim prilikama? Nigde nisam našao čak ni donekle zadovoljavajuće odgovore na moja pitanja, iako sam slušao o stupnjevima i stanicama jednog puta koji je obećavao da vodi cilju. Da krenem njime nedostajala su mi precizna metodska uputstva, koja bi za čitav deo puta mogla zameniti majstora. No da li bi takva uputstva ako ih ima, bila dovoljna? Zar nije naprotiv tako da se kroz njih u najboljem slučaju samo stvara spremnost za primanje toga čime ne raspolaže ni najbolja metodika, da se mističko iskustvo tako ne može postići na silu nikakvom dispozicijom koja potiče od čoveka? Ma kako udesio našao bih se pred zatvorenim vratima, a ipak se nisam mogao uzdržati od toga da ih stalno ne tresem. Čežnja je međutim ostala i, kad bi ona posustala, čežnja za tom čežnjom.
Kada sam zato jednoga dana – u međuvremenu sam postao privatni docent – bio upitan da li na Carskom Tohoku univerzitetu želim predavati istoriju filozofije, pozdravio sam mogućnost da upoznam zemlju i narod Japanaca, već samo zato tako radosno, jer se time pojavio izgled da stupim u dodir sa budizmom i tako i sa njegovom praksom utapanja (Versenksungspraxis) i mistikom. Jer ja sam već toliko slušao o tome da tamo postoji tako brižljivo čuvana tradicija i živa nega zena, vekovima isprobavana umetnost poučavanja i, kao najvažnije, da tamo postoje učitelji zena sa zapanjujućim iskustvom u umetnosti vođenja duša.
Nastaviće se
