Socijalna teorija i doprinosi [Tema: Fuko]

| December 3, 2018 | 0 Comments

Piše: Stiven Kec (Stephen Katz)

Dosta literature koja se bavi Fukoovim doprinosima socijalnoj teoriji težilo je da podeli njegovo delo u odnosu na druge teoretičare ili škole misli (a ponekad ga izvodeći od njih), kao što je marksizam (Poster 1984), kritička teorija (Ransom 1997), Dirkemove studije (Cladis 1999), i sociologija Maksa Vebera (Turner 1992; Szakolczai 1998), posebno potonje zbog Veberovog naglašavanja birokratske ekspertize i disciplinarne estetike vladanja sopstvom.

Naredni radovi povezuju Fukoa sa Ničeom, Deridom (Boyne 1990), Žilom Delezom (Braidotti 1991), Tomasom Kunom (Dreyfus, Rabinow 1983), Morisom Merlo-Pontijem (Crossley 1994) i Jirgenom Habermasom (Kelly 1994; Ashenden, Owen 1999). Feministička kritika bila je izuzetno važna za ovu primenu (o tome kasnije).

Fuko je u svojim poslednjim godinama težio utemeljenju jedinstvenog teorijskog stanovišta njegovog životnog delà nezavisno od svojih komentatora.

“Moj cilj… bio je da stvorim istoriju različitih oblika kojima su, u našoj kulturi, ljudi pretvoreni u subjekte. Moje delo se bavilo sa tri oblika objektivizacije koja preoblikuje ljude u subjekte. Prvi su oblici ispitivanja koji sebi pokušavaju da daju status nauka… U drugom delu mog rada, proučavao sam objektivizacije subjekta u onome što ću nazvati ‘prakse odvajanja’. Subjekat je ili podeljen u samom sebi ili odvojen od drugih. Najzad, težio sam da proučim… način na koji se čovek (on ili ona) pretvara u subjekat” (Fuko 1983a: 208).

I na drugim mestima Fuko ponavlja ovu trostruku organizaciju svog korpusa (Foucault 1983b: 237; 1988a: 7-16; 1988b). Prema tome, trebali bi da pratimo Fukoovo određivanje sopstvenog delà kako bismo potom razumeli probleme koje su njegove teorijske ideje učinile razumljivim. Rabinovljev komentar (Rabinow 1984: 7-11) uistinu ostaje dosledan Fukoovoj preporuci prikazivanjem njegovog rada u smislu praksi klasifikacije, praksi odvajanja, i praksi samosubjektivizacije, i stoga nam pruža korisnu formulaciju. Dodatno, Fuko je razradio način na koji su ovi nizovi praksi delovali najočiglednije u poljima subjektivizacije: telo, stanovništvo i individua.

Stvaranjem istorije oblika putem kojih su “ljudi pretvoreni u subjekte”, Fuko je rekonceptualizovao modernu politiku kao subjektivirajuću mrežu praksi i polja. Na taj način, pridodao je savremenoj socijalnoj teoriji kritičku dimenziju punu života, kao što diskusija koja sledi to i pokazuje.

Prakse subjektivizacije

Prakse klasifikovanja

Kroz svoja delà, Fuko je isticao da profesionalni status znanja proizlazi iz oblasti u kojima se ono razvijalo, pre nego iz autoriteta samih profesionalaca. Prema tome, on je izoštrio naše shvatanje načina na koji je proizvodnja znanja u naukama o čoveku, kao što su psihijatrija, medicina, seksologija i kriminologija, pretvorila ljude u tipove subjekata klasifikujući ih u skladu sa dualističkom logikom koja prožima zapadni način mišljenja: razum/bezumlje, normalno/patološko, te život/smrt. Na primer, u delu Reči i stvari Fuko dokazuje daje ekonomija konstruisala proizvodnog subjekta koji podleže ekonomskim pravilima i zakonima; biologija je konstruisala živog subjekta kojim upravljaju biološki zakoni prirode, koji ga uslovljavaju kao organizam; lingvistika je konstruisala govornog subjekta čije su karakteristike uslovljene strukturama značenja.

Ekonomija, biologija, lingvistika takođe su povezane jer su njihove šeme klasifikacije utemeljene u proučavanju “čoveka”, određene figure oko koje su stvaraoci modernog znanja oblikovali svoje diskurse i opravdavali svoje intervencije u sve domene ljudske egzistencije.

Prakse odvajanja

U Fukoovom delu prakse odvajanja predstavljaju političke strategije koje razdvajaju, normalizuju i institucionalizuju stanovništvo radisocijalnestabilnosti.

U delima Istorija ludila u doba klasicizma, Rođenje klinike, i Nadzirati i kažnjavati, Fuko prikazuje kako su moderne evropske države označavale skitnice i navodno “nekorisne” ljude kao politički problem, i ponovo ih grupisale u lude, siromašne i delikvente.

Ovo disciplinujuće uređenje društva poklapalo se sa razvojem moćnih institucija – mentalnih bolnica (azila), bolnica, zatvora i škola. Najvažnije, Fuko je isticao kako su prakse odvajanja istorijski crple svoju moć iz merkantilnih državnih društava i prosvetiteljske političke filozofije individualnih prava i ljudske slobode. Na primer, u Nadzirati i kažnjavati Fuko pokazuje kako su, od kasnog osamnaestog i devetnaestog veka, tehnike regulisanja zasnovane na ispitivanjima, vežbanjima, vođenju dokumenata i prismotri, takođe bile povezane sa novim korektivnim programima usmerenim ka individualnoj rehabilitaciji.

Dakle, ironična konvergencija disciplinarnosti sa liberalnim humanizmom postala je određujuća karakteristika onog što Fuko naziva “rođenjem zatvora” (podnaslov delà Nadzirati i kažnjavati).

Prakse samosubjektivizacije

Prakse samosubjektivizacije konstituišu najneuhvatljivi oblik subjektivizacije jer, kako Fuko objašnjava, zahtevaju razvijanje tehnologija sopstva: “Tehnike koje omogućuju individuama da izvode, sopstvenim sredstvima, izvestan broj radnji nad svojim telom, svojim dušama, mislima, ponašanjem, i to na način na koji bi se preobrazili, preoblikovan, i postigli određeno stanje savršenosti, sreće, čistoće, natprirodne moći” (Foucault, Sennett 1982:10). U Istoriji seksualnosti, Fuko identifikuje priznanje kao egzemplarnu tehnologiju sopstva, koja je nastala zajedno sa hrišćanstvom a kasnije je odlikovala modern medicinu i psihijatriju. Socijalni naučnici, terapeutski stručnjaci i pomoćni moralni inženjeri primenjuju tehnologije sopstva na najrazličitije načine (Martin 1988). U Fukoovom delu, prakse samosubjektivizacije množe se u području seksualnosti, jer su seksološke nauke seks istorijski označavale kao tajanstven, sakriven, i štetan, i na taj način obavezivale subjekte da o tome govore u snažnim samorefleksivnim značenjima. Sledstveno tome, ove nauke nastavljaju uvećanje svoje ekspertize krivotvorenjem seksualne istine u srži čovekovog identiteta. To je razlog, prema Fukou, zašto naše dugovečne istine o sopstvu moraju da budu proučene u smislu praksi samosubjektivizacije koje ih održavaju.

Polja subjektivizacije

Jelo

Mada Fuko nije usamljen u usmeravanju pažnje na političku ulogu tela, on je jedinstven zbog određivanja raznolikih načina na koje je “bio-moć” odigrala ulogu u uspostavljanju modernih režima moći. Zaista, Fukoovo promišljanje tela podstaklo je ekspanzivnu sociologiju tela obuhvatajući nekoliko područja (Sawicki 1991; Jones, Porter 1994; Terry, Urla 1995). Nadzirati i kažnjavati i Istorija seksualnosti dva su ključna delà u kojima Fuko razvija svoju analizu tela kao područja subjektivizacije. U prvom, on kaže da prakse kažnjavanja ustvari proizvode “dušu” delikventa disciplinujući telo i korporizujući zatvorske ambijente.

Stoga, najintimnije potrebe tela – hrana, prostor, vežbanje, san, seks, privatnost, svetio i toplota – postaju građa na osnovu koje se donose zatvorski raspored, policijski čas, provere i mikrokazne.

Disciplina tela razvijena u zatvorima ima paralele u čitavom širem disciplinarnom društvu. Zaista, uspeh nadmoći Moderne nad efikasnim telima u industriji, pokornim telima u zatvorima i disciplinovanim telima u školama potvrđuje Fukoovu tezu da je ljudsko telo veoma prilagodljivo područje za cirkulaciju moći.

Slično tome, u Istoriji seksualnosti Fuko pokazuje zastrašujuću nadmoć sa kojom su devetnaestovekovni stručnjaci konstruisali hijerarhiju seksualizovanih tela i podelili stanovništvo u grupe normalnih, devijantnih i perverznih pojedinaca.

Nadalje, viktorijanski seksualni diskurs posebno je idealizovao buržujsko muško telo, koje se odlikuje zdravljem i dugovečnošću, izdržljivošću i produktivnošću, te poreklom i rasom. Buržujsko muško telo potom je upotrebljeno za označavanje inferiornih tela žena, nižih klasa, nezapadnjaka i starih. Za Fukoa, veza između individualnog i socijalnog tela, ili stanovništva, bila je, prema tome, ključna za nastanak moderne politike.

Stanovništvo

Fuko je radikalno istorizovao pojam stanovništva izvodeći ga iz tradicionalnih demografskih koncepcija i tražeći njegova diskurzivna i politička porekla u mrežama moći/znanja koje su izrasle iz prosvetiteljske brige oko zdravlja i bogatstva. Stanovništvo se pojavilo kao polje subjektiviteta tamo gde je administrativna moć nad ljudima primenjivana putem identifikacije, standardizacije i regulacije javnog ponašanja i rizika. Na primer, Rođenje klinike ispituje kako su medicinske krize u vezi sa urbanom higijenom i epidemijama u osamnaestom i devetnaestom veku osposobile centralizovano medicinsko upravljanje da nadgleda zdravlje stanovništva i društvene prostore njihovih aktivnosti. U kasnijim studijama Fuko proširuje medicinski fokus i prikazuje kako je moderna država uvećala svoju moć intervenisanjem u život stanovništva, ili u ono što Fuko naziva “bio-politikom stanovništva”(Fuko 1978).

Fukoov koncept bio-politike vodi ka njegovom obuhvatnom viđenju politike, ili vladanju, “umeću vladanja” (governmentality) (Foucault: 1991: 90) i ogledima o genealogiji liberalne vladavine (Foucault 1981; 1988a). Počevši od sedamnaestog veka, zapadne administracije racionalizovale su svoje upravljanje društvenim problemima novim tehnikama vladanja kao što su statistika, pregledi, policija, regulisanje zdravlja i centralizovano socijalno staranje. Nikolas Rouz (Nikolas Rose), u svojoj inventivnoj studiji slučaja britanske socijalne psihologije, objašnjava da “sa ulaskom stanovništva u političku misao, vladanje kao svoj objekat uzima takve fenomene kao što su brojni subjekti, njihova starost, dugovečnost, bolesti i tipovi smrti, navike i poroci, stope reprodukcije”. Dakle, “rođenje i istorija znanja o subjektivitetu i intersubjektivitetu suštinski su povezane sa programima koji su, da bi upravljali subjektima, shvatili da ih moraju poznavati” (Rose 1990:5).

Argumenti Fukoa, Rouza, i drugih u vezi sa upravljanjem i stanovništvom kao subjektom postavljaju sveže kritičko viđenje politike demografskog znanja, i dovode do uzbudljivih podoblasti studija o upravljanju (Burchell 1991; Barry 1996; Dean 1999; Rose 1999). Te studije razrađuju Fukoovu perspektivu politizacije moći kritikom neoliberalnih režima, osiguravajućih programa, programa za savladavanje rizika, i programa utilitizacije tehnologije podataka i tržišne racionalnosti u državnim preduzećima.

Literatura o vladavini takođe ističe kako su lično ponašanje, sloboda, izbor i odgovornost refigurisane kao politički izvori i umotane u tkaninu “društvenog” (Peterson, Bunton 1997; Cruikshank 1999). U ovom smislu, dodatna je definicija Mičela Dina (Mitchell Dean): vladavina “određuje novi prostor misli u domenu etike i politike, onog što bi se moglo nazvati ‘prakse sopstva’i’prakse upravljanja’, koje ih povezuje bez svođenja jednog na drugo” (Dean 1994:174).

Dok su više marksističke kritike optuživale studije o upravljanju da se odriču radikalne politike (Frankel 1997), studije vladanja nisu nekritične oko podoblasnih nedostataka (Hindess 1997; O’Malley 1997).

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Socijalna teorija i doprinosi [Tema: Fuko]

by admin time to read: 7 min
0