Spomen Principu i komentari [Tema: Crnjanski]

| April 19, 2014 | 0 Comments

Ice Skating by night, Vienna, around 1910

Spomen Principu

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

 

Uz pesmu o Principu

Odlazeći u Beč, u jesen 1913, ja sam bio ostavio u Beogradu jednu dramu, u Sarajevu jednu zbirku pesama, a u Sremskim Karlovcima jedan roman.

Šta bi sa njima, nisam pitao.

Mesec je ostao nad mojom ravnicom, kao srp.

Temišvar, Rijeka, Ilanča, Beograd, sve se to vrtelo u meni kao u kaleidoskopu, a sa njima i tolike pročitane knjige, na nemačkom, na mađarskom, na talijanskom, i ruske u našem prevodu.

Lovčeve zapise, od Turgenjeva, imao sam u vozu na svom jastuku. Evropa je tada već četrdeset godina bila u miru.

Svratio sam, na jednom izletu, u jedan rudnik soli, u Karpatima, i to je ostavilo u meni svest da ima nečeg fantastičnog na svetu, što je meni nepoznato.

Nisam ni sanjao šta me čeka u Beču.

Ja sam kod svog ujaka, Vase Vujića, bio i pre, o školskom raspustu, ali sad sam bio sagao glavu i mislio da ću kod njega morati ostati zauvek. Bežao sam zato iz njegove kuće i sedeo i vrteo se na onom točku koji u Beču igra onu ulogu koju Ajfelova kula igra u Parizu. Sad ga gledam, ofucanog, na filmu o okupiranom Beču, Orsona Velsa.

Krio sam se od ujaka i u cirkusu, koji sam jako voleo. Miris strugotine još mi je u sećanju, a još više vrtlog gimnastičara na trapezu.

Kad bi žena poletela, glavačke, u dubinu, a muškarac je dočekao na trapezu, na ruke, uzviknuv „hep“, to mi se osobito dopadalo. Da se sve tako dobro svršilo.

Modernista sam postao vrlo rano.

Međutim, kad je došlo do upisivanja na Eksportnu akademiju, prema želji mog ujaka, ja sam se još jednom pobunio. Otišao sam da se upišem na medicinu. Nadao sam se da ću biti lekar – jedino zanimanje koje je pesnika dostojno. Ujak me je na to izbacio.

Neko vreme, tada, imao sam težak život u Beču.

Najzad mi se pobunila i mati, protiv brata, te mi obeća da će me ona izdržavati dok budem bio u Beču.

Naselih se tada u pansionu, koji je gledao u crkvu fratara pijarista i jednu, devojačku, školu. (Frau von Thiess. Piaristen Gasse No. 54.) Na nekoliko koraka odatle bio je teatar, u Jozefštatu, i jedan mali restoran, gde su se hranili glumci i glumice, kad bez para ostanu – i kočijaši, dok pred pozorištem čekaju. I ja sam tu večeravao. Imao sam interesantna poznanstva u tom restoranu.

Upoznao sam jedan deo Beča, dobro.

U tom istom pansionu, stanovao je sa mnom i jedan moj zemljak, Miloš Birimac, koji je, zaista, učio Eksportnu akademiju. Taj dugajlija, iz Bašahida, imao je u istoj kući jednu Bečliku, učiteljicu klavira, pa je sa njom svirao Mondscheinsonate. Ja sam se držao jedne učiteljice francuskog jezika, na spratu nad nama, koja mi je čitala Bodlera, u zanosu. Kad bih pogledao neku drugu ženu u Beču, ona bi rekla: ,,La charonge.“ A ja, reč koju je, kažu, na Vaterlou Kambron rekao.

Bila je to Ženevljanka i zvala se Marijet Loriol. Birimac je bio od onih Birimaca koji su dali jednog svog ajgara knezu Mihailu, a koji se sad može videti na Kneževom bronzanom spomeniku, u Beogradu.

Niti je Birimac naučio Mondscheinsonate, niti ja francusku gramatiku. Ali sam se sa tom Francuskinjom prilično snašao, ne samo u Bodleru, nego i starijim francuskim pesnicima. Kad proleće grane, ja i sad imam običaj da kažem: „Avril, la grace…“

Vinaver, i neki drugi moji kritičari, pisali su da znaju da sam ja u Beču potpao pod uticaj pesnika u Beču, Huga fon Hofmanstala, Momberta, i drugih. Može biti. Meni to nije poznato.

Znam samo da sam živeo u Beču, a želeo da živim u Parizu.

Na žalost, ja sam ubrzo napustio i želju da učim medicinu. To je bilo zato što je onda bio običaj starih studenata u Beču da novodošlog („brucoš“) odvedu u podrume gde mrtvace seciraju, i da mu u ruku tutnu ruku, ili nogu, ili utrobu, mrtvaca. Da se vidi kako podnosi lešinu.

Zar da život provedem u tom smradu? – pomislih.

Pa odoh tamo gde sam učio francusku revoluciju, Rusiju, i čistu filosofiju. Učio sam i istoriju umetnosti i provodio dane u muzejima, koji su, u ono doba, bili čuveni u svetu.

Bio sam tipični smetenjak svog stoleća.

Bio sam lakomislen, kao što samo priliči pesniku, i čvorku.

Na nasušni hleb, i zaradu, nisam mislio.

U obližnjim bolnicama je tu, nekad, i Radičević učio, a ni ona bolnica nije bila daleko gde je bolestan ležao, i umro.

Otuda kod mene aluzija na Branka.

Ja sam tada počeo da pišem i Masku,

Nadao sam se da ću moći živeti skromnim ali slobodnim životom književnika. U toj nadi sam se prevario. „Nado moja, valjda nisi pena?“ kaže negde Branko. A policijski pisar Nikoljče u Beogradu: „Neki Branko, da odmah u policiju dođe!“

Pri početku XX veka naš narod je bio zaostao u XIX veku. Partije su prežvakale ideologiju Jovana Ristića, Svetozara Miletića, Starčevića, Natka Nodila. Cilj naše političke akcije, obično, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.

Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga.

Uglavnom, prema idejama Masarika.

Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatljivih razloga.

Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.

Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.

Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglanjem svog fraka.

U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.

Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču – koji je osvanuo bez i jednog oblačka – posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé „Meinl“), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.

Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili srbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.

Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).

Sva je stanica bila zavijena u crno.

A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.

Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. Uušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.

Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.

Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.

Atentator je imao čudno ime.

Sastavljeno od imena princa i arhangela.

Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.

Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.

Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.

Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.

Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.

Taj cilj je bio revolucija.

„Svi smo mi bili Bakunjinovci“, bile su reči Principa.

Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.

Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.

Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; „Ave Serbia!“ (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa.

Miloš Crnjanski

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Spomen Principu i komentari [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 8 min
0