Sramotica

Oj svi­je­tla maj­ska, jun­ska i do­ži­vot­na, sra­mo­ti­ce… Ni­je­si ti vi­še ma­la. To ti ja sa­mo te­pam. Vo­lim hi­po­ko­ri­sti­ke. Kao sra­mot­ne pre­slač­ke. Kao smr­to­no­sne ko­la­či­će. Kao smla­če­ni ži­vot i vre­li stid, ve­li­ka i pre­ve­li­ka sra­mo­to, sra­mo­ti­ce lju­blje­na na­ša…
Šta bih bez te­be, bez slat­kog nek­ta­ra, bez opoj­ne am­bro­zi­je, bez za­mam­nog ča­ra do­mo­vin­ske sra­mo­te, neo­do­lji­va sra­mo­ti­ce mo­ja…
Ra­sla si odav­no, raz­ra­sla si se od sko­ra, u ve­li­ku i pre­ve­li­ku, ne­pod­no­šlji­vu, a obo­ža­va­nu, du­go če­ka­nu i do­če­ka­nu otadž­bin­sku sra­mo­tu, ljup­ka gra­đan­ska sra­mo­ti­ce…
Mo­žda bi se bez te­be i mo­glo, ali sa to­bom je sve ne­ka­ko sla­đe, za­stid­ni­je, za­no­sni­je, ori­gi­nal­ni­je, jer gdje to ima, kao što ov­dje ima, da smo svi i za­vi­sni od sra­mo­te i za­lju­blje­ni u sra­mo­tu, ne­sta­šna neo­do­lji­va sra­mo­ti­ce…
Mo­žda su ne­ka­da ne­ki ko­ji su kr­va­vi­li gunj i ga­će i mo­gli bez sra­mo­te, mo­že bi­ti da su i bje­ža­li od sra­mo­te, ka­žu da su se i bo­ja­li sa­mo od sra­mo­te, mo­žda, mo­žda, ne­kad, ne­ka­da, ju­če­ra­šnja i da­na­šnja ga­ran­to­va­na sra­mo­ti­ce…
Ali sad su dru­ga sra­mot­na vre­me­na, vre­me­na ve­li­ke, naj­mi­li­je sra­mo­te. Sa­da se žu­di za sra­mo­tom, sa­da se hi­ta u za­gr­ljaj ve­li­koj sra­mo­ti, sa­da se u sra­mot­nom za­gr­lja­ju osje­ća­mo kao svo­ji na svo­me, ve­li­ka sra­mo­to, gran­di­o­zna sra­mo­to, sra­mo­to nad sra­mo­ta­ma, lju­blje­na sra­mo­ti­ce…
Šta bi­smo bi­li ova­kvi ka­kvi je­smo, a uvi­jek smo ma­kar za mr­vi­cu go­ri od naj­go­rih, da smo se od­re­kli i sra­mo­te? Od­re­kli smo se sve­ga, ras­kr­sti­li sa svim, od­bje­ža­li od svo­jih, za­bi­li nož svo­me, pa ka­ko da se od­rek­ne­mo na­šeg je­di­nog ima­nja, na­šeg sra­mot­nog ka­pi­ta­la, na­šeg or­de­nja za­sti­đa, ve­li­čan­stve­na na­ša sra­mo­to, ogrom­na ma­ju­šna lje­po­ti­ce-sra­mo­ti­ce…
Za­mah­ni svo­jim sra­mot­nim re­pi­ćem i osra­mo­ti do kra­ja neo­sra­mo­će­nost ako je još uvi­jek ima, li­zni po­gan­šti­nom ne­sra­mot­ni­ke, ako još uvi­jek tra­ju, za­plju­ni otrov­nom pljuv­kom ne­po­plju­va­no, ako još uvi­jek po­sto­ji. Osra­mo­ti sve i bu­di to­tal­na ori­ja­ška sra­mo­ta, sra­mo­ti­na bez bli­zna­ki­nje i pre­se­da­na, ljup­ka i dra­že­sna sra­mo­ti­ce ju­nač­kog so­ja…
To je je­di­ni pu­tić, sra­mo­ti­no baj­na, ko­jim smo ka­dri da ba­u­lja­mo, to nam je je­di­ni cilj, ko­ji smo spo­sob­ni da do­seg­ne­mo, bez­mjer­na, bes­kraj­na sra­mo­to, do­ne­be­sa­na ras­po­ma­mlje­na sra­mo­to, šću­ću­re­na i mi­lo­ljub­na sra­mo­ti­ce be­stid­ni­ce, ka­ri­je­ri­ce i udo­mi­te­lji­ce…
Na­ra­sti još pod sun­cem, sra­mo­to, pro­cvje­taj po po­lji­ma sra­mo­te, uz­ve­ri se uz sva­ku neo­sra­mo­će­nu ko­tu, za­pi­ški sva­ki ka­men, sra­mo­ti­ce ži­vah­na, pop­ni se na sve vr­ho­ve, spu­sti se u sve du­bi­ne, za­ka­ni, za­po­ga­ni, za­lij, za­ka­le­mi, za­ka­di i za­vr­ši, ti­tan­ska sra­mo­to, sra­mo­ti­ce vo­lje­ni­ce, ko­ja si ne­ka­da i po­če­la, ali se ni­ka­da ne­ćeš za­vr­ši­ti…
Hr­le ti na po­klo­nje­nje, na lju­bo­ruk i du­po­ljub, pre­di­men­zi­o­ni­ra­na van­di­me­zi­o­ni­ra­na sra­mo­to. Po­no­sna bu­di na sra­mot­ne po­vor­ke, sra­mo­to, pri­vij na sra­mot­ne gru­di čo­po­re sra­mot­nih po­da­ni­ka-ju­ri­šli­ja, ro­do­daj­na sra­mo­to, po­so­ko­li sra­mot­ne ni­sko­le­ta­če, za­ju­na­či sra­mot­ne vi­so­ko­pu­za­če, po­ša­šo­lji i po­mi­luj pol­tron­ske bri­ga­de, cje­li­vaj ih cje­li­vom sra­mo­te, naj­sra­mot­ni­ja sra­mo­to, am­bi­ci­o­zna mač­ki­ce-sra­mo­ti­ce…
Sta­vi tač­ki­cu sra­mo­te na ovu ve­li­ku sra­mo­tu ili za­štam­bi­ljaj tro­tač­ku, jer će se sra­mo­ta na­sta­vi­ti, sra­mo­to bez kra­ja, oteg­nu­ta mli­ta­va otrom­bo­lje­na sra­mo­to, sra­mo­ti­ce bez ko­je nam ni­jed­na zo­ra ne bi smr­kla, bez ko­je nam ni­jed­na noć ne bi za­ru­di­la, ako već noć mo­že da sva­ne i ako zo­ra još ne­gdje smr­ka­va osim u na­šoj oke­an­skoj sra­mo­ti, kri­vo­ljub­na do­mo­ljub­na sra­mo­ti­ce…
Opli­ća­la si pu­či­nu pla­vu, pu­či­no sra­mo­te, ot­fi­ka­ri­la si lov­ćen­sku gla­vu, gla­vo sra­mo­te, po­si­ja­la si ko­rov, ko­ro­vu sra­mo­te, po­žnje­la si sra­mo­tu, že­tvo sra­mo­te, obur­da­la vi­si­ne, vi­si­no sra­mo­te, oma­lo­va­ži­la du­bi­ne, du­bi­no sra­mo­te, obez­lju­di­la lju­de, obez­ljud­na sra­mo­to, raš­čo­vje­či­la čo­vje­ka, raš­čo­vječ­na sra­mo­to, sma­nji­la ne­bo, ne­bo­sma­nje­na sra­mo­to, od­u­ze­la ri­ječ, ni­je­ma sra­mo­to, za­be­to­ni­ra­la sluh, sra­mo­to glu­va­ro, spa­li­la je­zik, obez­je­zi­če­na sra­mo­to, omu­ta­vi­la raz­go­vor, mu­ta­va sra­mo­to, za­tro­va­la is­toč­ni­ke, otrov­ni­ce, za­su­žnji­la na­rod, du­šman­ko, za­ja­ha­la če­ljad, ja­ha­či­ce, ubi­la sve u čo­vje­ku, osim sra­mo­te, sra­mo­ti­ce po­taj­ni­ce, gu­jo u nje­dri­ma sra­mo­te…
I re­kao bih ti još po­ne­što, sra­mo­to, da ni­je ove sra­mo­te, ko­ja mi još uvi­jek ne da da po­me­nem sra­mot­ni­ke i za­le­le­čem nad sra­mo­tom…