Srce je centar ili jezgro života, a njime vlada ljubav [Tema: Loven]

| October 29, 2017 | 0 Comments

Foto: Nat Farbman

Jedno drugo iskustvo je relevantno za ovu priču.

Pre otprilike dve godine upoznao sam nastavnicu pevanja koja je bila u toku sa bioenergetskim pojmovima i razumevala je značaj uloge glasa u izražavanju. Ranije sam pomenuo osećanje da mi je majka presekla gušu. To mi je stvaralo teškoće u pričanju, plakanju, ali naročito u pevanju. Uvek sam želeo da pevam, ali sam retko to činio. Bojao sam se da će me glas izdati i da ću početi da plačem. Niko u mojoj porodici nije pevao kada sam bio dete. Tako sam odlučio da uzmem nekoliko časova pevanja kod te nastavnice, da vidim šta ću postići. Uveravala me je da ona razume moj problem i da, pošto su to privatni časovi, mogu slobodno i da plačem ako osetim želju da to radim.

Išao sam na časove sa priličnim uzbuđenjem. Čas je počeo tako što mi je rekla da pustim bilo kakav spontani, slobodan zvuk. Otpevao sam reč „diabolo”, što mi je dozvolilo da otvorim grlo i potpunije vokaliziram.

Pustio sam se, kretao se okolo i preterivao pevajući.

Glas mi je postao slobodniji. Jednog trenutka sam proizveo zvuk koji je izleteo bez ikakvog napora, tako potpun da mi je izgledalo da sam ja bio taj zvuk, zvuk je bio ja. Odjeknuo je kroz celo moje biće. Moje telo je bilo u konstantnom stanju vibracija. Na moje iznenađenje, nisam se osećao kao da plačem. Samo sam se otvorio i pustio da zvuk izađe iz mene. Tada sam shvatio da umem da pevam, jer su neki zvuči imali lep muzički kvalitet. Kada sam napustio seansu, imao sam osećanje radosti kakvo sam osećao samo nekoliko puta pre toga. Naravno, nastavio sam sa časovima. Pomenuo sam to iskustvo, jer sam siguran da je imalo veze sa sledećim korakom. Tokom sledeće godine nisam obraćao mnogo pažnje na svoje snove, mada nisu bili daleko od moje svesti. Mislio sam povremeno na njih i na moje roditelje. Tada, jednoga dana saznanje me je udarilo kao grom. Znao sam ko je detinjasti kralj. To je bilo moje srce. Drugi san je dobio sasvim drugačije značenje: izdao sam svoje srce. Ne verujući mu, držao sam ga zatvorenog u čvrstom grudnom košu. „Ja” u snu je bio moj ego, moj svesni um, moj intelekt. To „ja”, intelekt, je bio poverljivi savetnik koji je radio za dobrobit zatvorenog detinjastog kralja.

Otkad sam shvatio ko je bio kralj više nikada nisam posumnjao u korektnost tog tumačenja. Naravno, srce je kralj, ili treba da bude kralj. Godinama sam smatrao da čovek treba da sluša i da se povinuje glasu svoga srca. Srce je centar ili jezgro života, a njime vlada ljubav. Ono je takođe dete, jer srce nikada ne stari.

Osećanja u srcu deteta i ona u srcu odrasle osobe su ista — to su osećanja ljubavi ili bola zbog nesposobnosti da se voli. Ali, mada sam proklamovao taj princip, ja lično ga nisam potpuno sledio. Koristio sam izraz „detinjasti kralj” koji ima podrugljiv kvalitet, kao da je zrelost funkcija intelekta. Zatim, nisam oprostio svojoj majci to što mi je zadala bol, što bi srce sa zadovoljstvom odobrilo. O, da: ja sam izdao kralja i on je trebalo da potvrdi svoj autoritet. „Odrubite mu glavu”, naredio je, „ne treba mi takav loš savetnik.”

Ali, na neki način sam i ja bio u pravu. Ja ga nisam stvarno izdao, jer sam ga štitio i radio sve najbolje u njegovom interesu. Kako mi to liči na moju majku. Ipak, ima istine u tome. Kao dete sam znao za srce slomljeno zbog izdaje. Video sam svoju majku kako postaje besna kada sam tražio da budem blizu nje.

Zaštitio sam svoje srce kako ne bi ponovo bilo tako strašno povređeno. Na nesreću, zaštita se pojavila u formi zatvaranja, prekidanja kanala komunikacije između srca i sveta, a moje jadno srce je bilo iznemoglo do smrti. Bio sam predodređen za srčani udar.

Moja glava se nije otkotrljala i srce nije patilo od napada. Postao sam slobodniji kada sam shvatio da omča oko noge nije bila čelična, da me je sputavala samo iluzija. Mogao sam biti slobodan bilo kada. Ali, dok ne znamo šta je iluzija a šta stvarnost, prva deluje svom snagom ove druge.

Svakom kralju je potreban savetnik. Svakom srcu je potrebna glava koja ga snabdeva očima i ušima tako da mogu biti u dodiru sa stvarnošću. Ali, ne dozvolite glavi da preuzme vlast, to je onda izdaja srca.

Nova interpretacija mojih snova može se nazvati bioenergetskom interpretacijom, jer se odnosi na dinamsku interakciju između delova mog tela koji čine aspekte moje ličnosti. Prethodna interpretacija je bila više frojdovska analiza. Mislim da su obe interpretacije ispravne; druga prosto ide dublje nego prva. Shvatio sam da su snovi predmet različitih interpretacija i da je svaka od njih valjana u meri u kojoj osvetljava ponašanje i stavove snevača.

Uprkos uvida do kojih sam došao, problemi ukočenosti grudnog koša nisu nestali. Trebalo je da se oslobodi mišićna napetost, ako sam hteo da oslobodim svoje srce. Uvidi do kojih sam došao nisu otvorili moje srce, ali su otvorili put za tu promenu.

Važna teza bioenergetske analize jeste da su promene u ličnosti uslovljene promenama u telesnom funkcionisanju — naime, dublje disanje, povećana pokretljivost, potpunija i slobodnija ekspresivnost. S obzirom na to, ukočenost moga grudnog koša je predstavljala ograničenje moga bića. Ranije sam bio svestan te ukočenosti i radio sam na njoj. Sem toga, moj maser, koji je bio treniran u bioenergetici, pokušao je da mi relaksira mišiće grudnog koša. Rezultat je bio neznatan.

Moje grudi su se stezale pri svakom pritisku, bez obzira na moju želju da se prepustim. Bio sam nesposoban da to postignem. Ta situacija se počela menjati tokom prošle godine.

Uočio sam da se otpor smanjuje. Osećao sam da bih sada mogao da se prepustim, kada bi mi neko pritisnuo grudi. Zato sam zamolio jednog bioenergetskog terapeuta da primeni blago ritmično pritiskanje na moj grudni koš dok sam ležao preko stolca za disanje. Kako je on to uradio, počeo sam da plačem; plakanje je postepeno postajalo dublje, sve do zvuka iz punog grla, nalik ropcu agonije. Osećao sam da taj zvuk dolazi od bola iz moga srca, zbog čežnje za ljubavlju i ljubavi koju sam držao čvrsto pod kontrolom svih ovih godina. Na moje iznenađenje, jecanje u agoniji nije trajalo dugo.

Iznenada sam počeo da se smejem i osećanje radosti se razlilo po mome telu. To iskustvo mi je pokazalo koliko su blizu smeh i suze. Radost je za trenutak pokazala da je moj grudni koš postao mek a srce otvoreno. Kao što jedna lasta ne čini proleće, tako ni jedno iskustvo ne čini ličnost. Proces treba da se ponavlja, možda mnogo puta. Kratko vreme posle tog iskustva slično sam reagovao na drugačiju proceduru. Jedne nedelje poslepodne moja supruga i ja smo radili bioenergetske vežbe. Ramena su mi bila napeta, pa sam tražio da mi vežba ramena. Najbolnija tačka je bila u uglu između vrata i ramena, blizu mesta gde skaleni mišići ulaze u gornja rebra. Sedeo sam na podu, a ona je stajala iznad mene. Pritisnula je to mesto pesnicama i bol je bio strašan. Počeo sam da jecam; izgledalo je da jecanje dolazi duboko iz grla. Potom, posle otprilike jednog minuta, ili malo više, prolomio se smeh olakšanja i vratilo mi se osećanje radosti.

Rezime iskustva proteklih pet godina dovelo me je do nekoliko zaključaka. Prvi zaključak podržava ideju izraženu ranije — da terapiju treba posmatrati kao process razvoja koji nema kraja. Rad sa terapeutom gradi osnovu za taj proces. On takođe aktivira snage u ličnosti, koje deluju u cilju produžavanja i proširivanja svih aspekata samstva — samosvest, ekspresivnost i vladanje sobom — snage koje funkcionišu na svesnim i nesvesnim nivoima. Snovi su manifestacija operacija tih snaga na nesvesnom nivou. Svesno, osoba treba da preduzme korake ka menjanju — da nastavi rast i razvoj.

Drugi zaključak je da preduzimanje koraka ka razvoju podrazumeva predavanje telu. Mnogi ljudi su danas fascinirani idejom razvoja, ljudski potencijali su bazirani na toj ideji i vrše brojne aktivnosti čiji je cilj da unaprede razvoj. Takve aktivnosti mogu imati pozitivan efekat, ali ako je telo zapostavljeno, one takođe mogu postati igre, što može biti interesantno, možda zabavno, ali sigurno nije ozbiljan razvojni proces. Samstvo ne može biti odvojeno od tela, a svest o sebi ne može biti odvojena od svesti o telu. Najzad, za mene put razvoja znači biti u dodiru sa sopstvenim telom i razumeti njegov jezik.

Treći zaključak unosi dozu skromnosti u ovu diskusiju.

Ne možemo menjati sebe snagom volje. To je kao pokušavati da podigneš sebe sama vukući svoje čizme. Promena će se desiti kada je čovek spreman, voljan i sposoban da se menja. To se ne može postići na silu.

Proces počinje prihvaćanjem sebe i svešću o sebi i naravno, željom za promenom. Međutim, strah od promene je značajan. Moj strah od smrti usled srčanog napada je samo jedan primer. Covek se mora naučiti strpljenju i tolerantnosti. To je telesni fenomen. Telo posa tepeno razvija tolerantnost za način života sa više energije, za snažnija osećanja i slobodniju i puniju ekspresivnost.

Aleksandar Loven

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Srce je centar ili jezgro života, a njime vlada ljubav [Tema: Loven]

by admin time to read: 7 min
0