Srećica

| February 26, 2017 | 0 Comments


Ima ta­mo, mo­ra da znaš, sve­znaj­ni ze­mlja­če, u toj đa­vo­ljoj Dan­skoj (đa­vo­ljoj iz na­še an­đe­o­ske per­spek­ti­ve) ne­što što se zo­ve no­vi kon­cept ži­vo­ta ili­ti – hi­ge. Valj­da ta­ko, ko će ga zna­ti. U toj (iz na­še per­spek­ti­ve, tru­loj) Dan­skoj, Dan­ci i osta­li ne­dan­ci tru­de se to­bo­že da uži­va­ju u ži­vo­tu. Upi­nju se iz pet­nih ži­le­ti­na da im bu­de, ko­ba­ja­gi, li­je­po. Po­na­vlja­ju bje­so­muč­no onu sta­ru jo­gin­sku man­tru: Li­je­po mi je – i on­da se, opet u se­bi, ku­nu da im je baš iz­i­stin­ski li­je­po. To ti je taj uži­va­lač­ki kon­cept ži­vo­ta ko­ju jad­ni (iz na­še per­spek­ti­ve) i ne­sreć­ni (opet iz na­še per­spek­ti­ve) skan­di­nav­ski lju­đi prak­ti­ku­ju u po­sled­nje vri­je­me. A ka­ko im je i da li im je, sa­mo skan­di­nav­ski bo­go­vi zna­ju. Mi­slim, da li im je odi­sta li­je­po ili im je ko­ba­ja­gi li­je­po, ni­ko sem po­me­nu­tih pr­slih skan­di­nav­skih bo­go­va, za­si­gur­no ne zna…
Sje­di ta­ko sje­di pro­sječ­ni bu­da­la­sti (iz na­še per­spek­ti­ve) Da­nac ili ne­ki dru­gi skan­di­nav­ski stvor, is­pred va­tru­šti­ne u vu­ne­nim ča­rap­či­na­ma i raz­mi­šlja o lje­po­ti ži­vo­ta. Sr­ku­će bi­lo šta to­plo (mo­že i umla­če­no blju­ta­vo vi­no po­mi­je­ša­no sa mla­kom va­re­ni­kom) i osje­ća da je če­lja­de sreć­no što je uop­šte ži­vo, a da je vr­lo vr­lo sreć­no što mo­že ta­ko u vu­ne­nim ča­rap­či­na­ma i bu­lje­ći u va­tru­šti­nu dok sr­ku­će to­ple spla­či­ni­ce, da za­klju­či ka­ko je, na­da­sve i pri­je sve­ga, za­i­sta, za­i­sta sreć­no. Bi­ti sre­ćan zna­či zna­ti da si sre­ćan, kao što zna sva­ki skan­di­nav­ski ja­dov u vu­ne­nim ča­ra­pa­ma is­pred svo­je pri­vat­ne va­tri­ce sa šo­ljom ne­če­ga umla­če­nog u ru­ci…
Ka­žu da je taj dan­ski no­vi kon­cept sreć­no­ga ži­vo­ta zva­ni hi­ge naj­bo­lji dan­ski iz­vo­zni pro­iz­vod po­sli­je onih (iz na­še per­spek­ti­ve sa­ta­ni­stič­kih i cr­no­ma­gij­skih) le­go koc­ki­ca ko­je nam evo već de­ce­ni­ja­ma za­gor­ča­va­ju koc­ka­sti ži­vot. Ako ne zna­te šta će­te i ka­ko će­te i sa kim će­te i ku­da će­te, jed­no­stav­no, po skan­di­nav­skom mo­de­lu, od­lu­či­te da bu­de­te sreć­ni, pre­pu­sti­te se ba­šme­briž­ju i bez­briž­ju i poč­ne­te da se­be usre­ću­je­te bu­lje­ći u va­tru ili, ako ne­ma va­tre, bu­lje­ći u naj­bli­ža ša­re­na vra­ta ili, u ne­do­stat­ku istih, u jed­nu – je­di­nu jed­no­boj­nu tač­ku. Ka­ko ma­lo tre­ba da se bu­de sre­ćan – ka­žu po­me­nu­ti (iz na­še per­spek­ti­ve tru­li) Dan­ci, a mi, op­te­re­će­ni na­ci­o­nal­nim i na­ro­či­to va­se­ljen­skim usu­dom, ona­ko po serb­ski i op­šte­čo­vje­čan­ski, oba­ve­zno pri­do­da­mo, ona­ko du­či­ćev­ski s vr­ha Le­o­ta­ra, Lov­će­na i Ava­le – A sto pu­tah ma­nje da se vječ­no pa­ti…
Elem, ni­je baš, kao što slu­ti­te i pret­po­sta­vlja­te, pri­stoj­no i https://SocialTrusts.com uljud­no bi­ti sre­ćan, ona­ko po skan­di­nav­ski, u ovim te­škim hi­sto­rij­skim, a na­da­sve pre­sud­nim vre­me­ni­ma. Mi­slim, šta mi ima­mo sa tim be­na­vim sreć­nim skan­di­nav­skim ple­me­ni­ma i ka­ko mi, ova­kvi ka­kvi je­smo, mo­že­mo bi­ti sreć­ni ka­da nam to, pro­sto na pro­sto, ne pri­li­či. I mo­žda bi nam ta dan­ska sre­ća is­ki­ja­la na nos uko­li­ko bi­smo je uop­šte i do­se­gli usva­ja­ju­ći go­re­na­tuk­nu­ti kon­cept sreć­no­ga ži­vo­ta. Na kra­ju kra­je­va, ka­kva mi je to sre­ća, kad ni­je na­ša, iz­vor­na, ro­đe­na i ne­pr­ska­na sre­ća, ne­go ne­ka­kva kon­cep­tu­a­li­stič­ka post–post­mo­der­na bu­di­bog­sna­ma sre­ća…
Osta­je­mo, da­kle, vjer­ni svo­joj ne­sre­ći, mu­ci i ča­mo­ti­nji. Na­še vu­ne­ne ča­rap­či­ne su ne­što la­ba­vi­jeg ple­ta, od onih gu­sto ple­te­nih, skan­di­nav­skih, a na­ša va­tri­ca ni­je isto što i hlad­ni skan­di­nav­ski pla­men. Oni, ako ho­će­te, bu­lje u pla­men u svo­joj spi­ri­tu­a­li­stič­koj se­an­si, a mi, ako baš ho­će­te, gle­da­mo u se­be u svom me­ta­fi­zič­kom mag­no­ve­nju, ot­kri­va­ju­ći ko­li­ko smo za­pra­vo sreć­ni u ne­sre­ći svo­joj. Šta li bi bi­lo od nas da smo, ne bi­lo pri­mje­nje­no, Dan­ci ili ne­ka­kvi skan­di­nav­ski bez­ve­znja­ci? Ka­ko bi smo se­be u ovo­li­kom go­ro­sta­snom for­ma­tu smje­sti­li u ne­ka­kvu ška­tu­lu skan­di­nav­sko­ga ili­ti tu­đin­sko­ga, sreć­no­ga ži­vo­ta? Oni su (iz na­še per­spek­ti­ve) naj­o­bič­ni­ji sreć­ni ne­sreć­ni­ci, a mi smo (opet iz na­še per­spek­ti­ve) sreć­ni što smo ne­sreć­ni. I ko­ji bi to va­se­ljen­ski čo­vjek za­mi­je­nio ogrom­nu ne­sre­ću sa ras­kr­šća za ne­ka­kvu spr­če­nu skan­di­nav­sku na­u­če­nu kon­cep­tu­al­nu sre­ću sa sje­ve­ra? Da vi­dim tog maj­či­nog si­na, ne ra­ču­na­ju­ći, na­rav­ski, pri­sta­li­ce euro­a­tlant­skih ine­gra­ci­ja ko­ji su odav­no is­pi­sa­ni iz lju­đi i ju­na­ka i upi­sa­ni u pa­ra­me­ci­jum­sko raš­čo­vje­čan­stvo…
Ma­ni­mo se, da­kle, pra­zno­ga na­kla­pa­nja i bje­lo­svjet­sko­ga ma­le­ri­sa­nja. Ni­ko nas ne mo­že na­u­či­ti, a i što bi, da bu­de­mo sreć­ni, ako smo mi se­be za­sno­va­li i usre­ći­li sve­op­štom ne­sre­ćom ko­ja je je­di­na, po hi­po­ko­ri­stič­ki, sre­ći­ca na­ša. Ne­ka Da­nac, ili ne­ki iz­be­zu­mlje­ni Skan­di­na­vac, mu­či se­be i sva­ko­ga svo­ga svo­jom za­ra­znom sre­ćom, a ne­ka nas osta­vi u svo­joj ne­sre­ći ko­ja nam je do­ni­je­la mno­go li­je­pih tre­nu­ta­ka u na­šoj pa­sto­ral­noj kr­va­vo­i­di­lič­noj pro­šlo­sti, a na­da­mo se, i tvr­di smo u vje­ri, da će se na­ša je­zi­va pa­sto­ra­la na­sta­vi­ti i da će, kao sva­ka vri­jed­na te­ko­vi­na, po­tra­ja­ti du­go, du­go po­sli­je nas. Ne­ka skan­di­nav­ski na­ra­šta­ji bu­lje u va­tru i ne­ka ušmr­ku­ju no­vi kon­cept ži­vo­ta, a mi će­mo se već ne­ka­ko sna­ći u svo­joj cr­noj baj­ci…
Po­ku­šao sam. Ni­je da ni­je­sam. Bio sam skan­di­nav­ski jo­gin is­pred va­tre. Tru­dio sam se da do­seg­nem ne­u­hva­tlji­vu lep­ti­ri­cu sre­će. Ubje­đi­vao sam se­be da sam po­nir­va­ni­sao. Skroz-na­skroz po­dil­ka­nio. Po­stao, što bi se re­klo, pr­vi i po­to­nji ap­so­lut­no sreć­ni Srb. On­da su se ru­ga­li mo­joj sre­ći čak i oni za ko­je sam mi­slio, o sra­mo­te, da su sreć­ni­ji od me­ne…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Srećica

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0