Središte našeg bića tamni je, hladni i sirovi bes [Tema: Hamvaš]

| September 1, 2016 | 0 Comments
Jakob Beme

Jakob Beme

 

Središte našeg bića, kaže Beme, tamni je, hladni i sirovi bes; tu u sebe zatvorenu razjarenost naziva centrum naturae, suština prirode. Ona hoće da ostane u sebi samoj, i hoće da ostane jedino i zauvek za sebe samu, ali je sve to egoizam, samouništenje, i ako neko u svoje središte postavi ego, ostaje u zapanjenoj strepnji, gori u gorkoj i jetkoj vatri straha od drugog. To je usijanje u noći koje je sledilo, kao što piše Beme, tamna vatra, jer je ego središte sveta, i pakao. Najdublji krug Danteovog Pakla, sagorevanje u ledu, mesto Satane. Svaka ga egzistencija nosi u sebi, Bog, priroda, svet, čovek.

Ova istrajna i uporna volja koja se zaustavila u sebi samoj pre početka, obavijena sopstvenom tamom i škrgutom zuba, ova gimzavost koja neće ništa izvan sebe, i sve isključuje kako bi ostala samoj sebi do beskrajne beskrajnosti.

U početku se otvorila ova tama zatvorena u samu sebe, noć se rastvorila, i to je ono što se naziva svetlost. Hladnoća je probijena, i zajedno sa svetlošću javila se toplota koja rastapa. Razjarenost zatvorena u sebe samu pretvorila se u vedrinu i objavljenje, simpatiju i ljubav. Ono što je ranije želela da sačuva jedino i zauvek za sebe samu u ledenom grču, sada predaje opušteno i blago. Ono što je bila gorka razjarenost, postaje žrtva, bes – simpatija; tvrdoglavost – saosećanje; povezanost i solidarnost; isključivost – razumevanje i ujedinjenje.

Analogija božanstva koje je zatvoreno u sebe sama i koje ključa u sopstvenom gorkom uništenju jeste noć, zima, mraz, egoizam, bes, srdžba, divljina, zavist, gramzivost, požuda, ubistvo, rat, razdor, mržnja. Analogija božanstva koje pobeđuje sebe sama i istupa iz sebe jeste svetlost, razum, poredak, povezanost, leto, toplota, blagost, ljubav, mir, idila.

Biće božanstva, kaže Beme, razlikuje se od svakog drugog bića po tome što svoju prirodu, tamnu i ljuto razjarenu samoživost u svakom trenutku i bez ostatka i zauvek može promeniti u topli i svetli smisao. To dvoje u njemu nikada se ne nalaze odvojeno. Tama Boga je svetlost u svakom trenutku beskraja. Ne postoji divljina koja se ne može obuzdati. Nema rata koji se nije razrešio mirom. Nema ledenog pakla koji se nije promenio u Edenski vrt. Tama je tu, ona postoji, ali više nije tama, nego sunčeva svetlost. Onaj ko želi da ostane za sebe sama, on mora sebe samog da se odrekne. Biti zatvoren i ispoljiti se, oboje istovremeno, zbog toga Kuzanus božanstvo naziva coincidentia oppositorum (podudarnost suprotnosti). Priroda, svako biće, bar svojom polovinom i grčevitom privrženošću sebi samom ushićeno je u svojoj divljoj srdžbi, zbog toga se ovde smenjuju zima i leto, dan i noć, metež i red. Ono što je u svemiru od vekovečnosti jedno, čovek je razdrobio na dvoje.

Jakob Beme je jedini čovek u Evropi koji je na orfičkom stanovištu. Ne poznaje grčku orfiku, nego jevrejskog Mojsija. Ali nema suštinske razlike između grčke, jevrejske, hindu, kineske, iranske orfike. Svaka od njih uči da je haos prisutan u božanstvu u svakom beskrajnom trenutku, ali pošto je svoje biće oslobodio grča i uzdigao ga u žrtvu ljubavi, haos je preobratio u kosmos, metež u red, kao što Mojsije kaže, razorenu tamu (tohu vabohu) je preobrazio u sređeni univerzum sveta. Orfikom treba zvati znanje o sređenom univerzumu sveta, ono što se očituje u matezisu, u geometriji, u muzici, u visokom slikarstvu i vajarstvu i u moralu i u metafizici, i čija je jedina baza: osnovni ljudski stav, a to nije ništa drugo do kopija božanskog bića (njegova slika i sličnost s njim), znanje da neko, bilo ko, stvori svetlost od tame, ljubav od mržnje, žrtvu od razjarenosti, rešenje od grča, ispoljavanje od skrivanja.

Ako se haos probije kroz kosmos i poremeti ga, to se naziva demonskim. Metež se probija kroz red. Razjarenost se probija kroz vedrinu. Demonsko je volja za upornom privrženošću prema samom sebi, koja zrači kroz svetlost otvorenog smisla. Hladna tama koja zamagljuje i sleđuje toplotu svetlosti. Biti demonski znači biti nesposoban za žrtvu, ne umeti uvideti, razumeti, popustiti, dati, ne biti blag, ne živeti mirno. Znači ostati razoren i uzburkan u noći primordijalnog haosa. Demonsko je kada tamne sile ledenog pakla neobuzdano prodru kroz poredak kosmosa. Kada neko ne ume da razori grč u sebi samom, čovek je skriven potonuo i ostao u mutnoj dubini. To je tamni bes koji nije preobražen u svetlost. To je tvrdi i gorki i opustošeni pakao koji je samog sebe isključio iz sveta svetlosti. Kabala veli da ovo biće posle smrti dograbi ledeni pakao, i ono na drugom svetu cvokoće u tami, i gori u vatri ciče zime, što jeste haos.

Orfika je jedino znanje koje zna za preobražaj tame u svetlost, ona zna da pobedi razjarenost, i demone ume da otera nazad na njihovo legalno mesto u smislu poretka sveta, u dubinu zemlje, gde budu vezani i gde takvi moraju da služe svetlosti i poretku.

Međutim, nije to pitanje. Za nas i danas pitanje je da li postoji i da li je moguć čovek koji je u samom sebi pobedio i obuzdao demona doba, i svezao ga pod zemljom, i time otvorio mogućnost ovpga poduhvata i za sve druge. Postoji li danas čovek koji je bes diktatora i inkvizitora u samom sebi otkrio i osvetlio, i konstatovao u sebi samom laži i podmuklosti, prljavštine i podlosti većih i manjih demona, i svu tu tamu koju je našao i video u sebi samom umeo da preobrazi u čisti i svetli poredak i u zlato i u smisao. Ako takav čovek postoji, čak i ako ga ne poznajem, i ako ga nikada i neću upoznati, i čak ako mu ne mogu sesti ispred nogu, i ne mogu da ga slušam, ja sam umiren.

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Središte našeg bića tamni je, hladni i sirovi bes [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0