Srpčenje

| September 10, 2017 | 0 Comments

Foto: Gunnar Smoliansky

Mno­go, bre, ti Sr­bi ho­će da su Sr­bi, bre! Pre­kar­da­ši­lo je to nji­ho­vo, da opro­sti­te, srp­če­nje, bre… Kao da je, bre, va­žno bi­ti Sr­bin, bre. Bu­di ti čo­vjek, bre, sa­mo dru­ge na­ci­o­nal­no­sti, bre, i sve će, bre, bi­ti u re­du, bre…
Ko­me je još do to­ga da bu­de ne­ka­kav Sr­bin, bre…Mo­de­r­na su vre­me­na i svi mo­der­ni na­ro­di i mo­der­na, da ka­že­mo, če­ljad, bre vi­še ni­je­su Sr­bi, bre, ne­go ne­što mno­go pod­no­šlji­vi­je i mo­der­ni­je, bre…
I sa­mo tim Sr­bi­ma, bre, to još uvi­jek ni­je ja­sno, bre. No, do­bro, bre, iza­bra­li su ta­ko bre, da se srp­če i da u srp­če­nju pro­la­ze nji­ho­vi da­ni, bre…
A što se vi­še srp­če, to ih je sve ma­nje, bre, a iako ih je sve ma­nje bre, kao da ih je sve vi­še, bre, ne­ka­ko su po­sta­li te­ško pod­no­šlji­vi, re­me­ti­lač­ki fak­tor, bre…
Ma­nje ih je, a pre­vi­še ih je, to je pro­tiv­no lo­gi­ci, bre, ali valj­da su i oni ta­kvi, bre, ne ukla­pa­ju se u lo­gi­ku i dru­ge su­vre­me­ne di­sci­pli­ne, bre…
Haj­de, de, ta Šu­ma­di­ja bre, ti nji­ho­vi bre­žulj­ci, vi­no­gra­di i oplen­ci, bre i ti nji­ho­vi sa­bo­ri i va­ša­ri, opan­či­ći i je­le­či­ći, vo­lo­vi, bre na ra­žnju bre, kao da smo u ka­me­nom ili vo­lov­skom do­bu, bre i da shva­tim bre, ali ka­kve to ve­ze ima sa na­ma ova­mo i sa na­ma ona­mo, bre…
Kad si, bre, ova­mo, bre, vi­dio ne­ku vo­li­nu na ra­žnju bre, i ko bi to, bre, ova­mo po­jeo bre, i one ro­go­ve bre, kad vi­dim bre, i one kr­sto­ve, bre, pa to je či­sti pri­mi­ti­vi­zam, bre. Vo­lo­vi, kr­sto­vi, ro­go­vi, du­van-čvar­ci, zlat­ne me­da­lje, ka­vur­me-pod­ri­gu­še, ne­be­ska car­stva i ze­malj­ske ba­čvi­ce, sa­ču­vaj me, bre, kao što bi oni re­kli, bre, Bo­že, bre…
Ka­žem im ja ona­ko europ­ski po­mir­lji­vo, bre, bu­di ti, bre Sr­bin, bre ta­mo u toj tvo­joj Šu­ma­di­ji, bre, sa­mo što da­lje od me­ne, bre. Okre­ći, bre, te vo­lo­ve, bre, po­kr­kaj, bre i te ro­go­ve, ako ho­ćeš, bre, cma­kaj kr­sto­ve i pje­vaj pa­tri­ot­ske tu­žba­li­ce, bre, tvo­ja stvar…
Ma­da, stran­če, bo­lje bi ti bi­lo, bre, da sma­njiš do­ži­vljaj, bre, i da se ma­nje, sa opro­šte­njem, srp­čiš, bre. Va­šar je va­šar, bre, a ži­vot je ne­gdje dru­gdje, bre.
I bo­lje bi bi­lo, bre i toj ta­ko­zva­noj Šu­ma­di­ji, bre, da bu­de ma­lo ma­nje srp­ska, bre, i da se do­zo­ve pa­me­ti, bre, da ski­ne vo­lo­ve sa ra­žnja bre i da za pro­mje­nu zap­ne sa vo­lo­vi­ma u bra­zdu, bre…
Ali dža­ba, ta­mo nji­ma pri­ča, bre, kad te on, da opro­stiš, bre, ko­ba­ja­gi slu­ša, bre, pa te on­da, kad mu okre­neš le­đa, bre, po­šte­no pre­kr­sti i isrp­či, bre…
Bu­di ti, kao što re­koh, bre, Sr­bin ne­gdje ta­mo, bre, gdje te ni­ko ne vi­di i ne ču­je, srp­či se ta­mo, bre, od ju­tra do sju­tra, bre, na­ma­zo­hi­ši se i na­je­caj se do mi­le vo­lje, bre, ni­ko ti ne bra­ni. Ali šta ćeš, bre, ova­mo, bre, me­đu mo­der­ne gra­đa­ne, bre, kad ti tu, kao i što sam znaš, bre, ni­ka­da ni­je ni bi­lo mje­sto, bre…
Sr­bin, bre, na pri­mjer, bre, u Mon­te­ne­gru, bre, pa ka­ko to mo­že, bre, kad ti je ja­sno da ne mo­že, bre. Mi­slim, mo­že, bre, za sva­kog kod nas ima mje­sta, bre, ali ne mo­že i ja­re i pa­re, bre. Ho­ćeš da se srp­čiš, bre i da se us­put ma­lo mon­te­ne­gri­šeš, pa ne mo­že to, bre…
Do­zvo­lje­no ti je, bre, da bu­deš šta ho­ćeš, bre, a ti si baš, bre, iza­brao da bu­deš baš ono što se ni­gdje osim ta­mo po­red ra­žnja ne do­zvo­lja­va, bre. Uozbi­lji se, bre, i bu­di nor­ma­lan, bre, pa on­da do­đi, bre i pri­hva­ti­će­mo te, bre, kao naj­ro­đe­ni­jeg, bre…
Đa­vo no­sio, je­zik, bre, svi se ov­dje, bre, ra­zu­mi­ju, bre, a ti za­peo bre, da zbo­riš na srp­skom, bre i da se ći­ri­li­com in­dek­si­raš bre, a znaš i sam, bre, da to ni u Be­o­gra­du, bre, vi­še ni­ko ne za­re­zu­je, bre…
Iza­brao si, bre, da te ni­ko ne ra­zu­mi­je, bre, pa se ču­diš, bre, što ni­ko ne zna, bre, ni šta pri­čaš, bre, ni šta pi­šeš, bre, bre…
Na­u­či, bre, ne­ke stva­ri, bre, pot­pi­ši se, bre, is­pod na­še pri­zna­ni­ce, bre, bre, i ži­vi kao sva pri­zna­ta če­ljad, bre. Ako ne mo­žeš de­snom, na­u­či da se ma­kar pot­pi­še­še li­je­vom, bre, i sve će ti po­ći na bo­lje, bre…
Hva­la na­ma, bre, ova­kvi­ma ka­kvi smo, bre, pa vas je sve ma­nje, bre, iako se po­ne­kad či­ni da vas je sve vi­še, što vas je ma­nje, bre. Ali i to će pro­ći, bre i sve­šće­te se vi, bre, na pod­no­šlji­vu mje­ru, bre. A pod­no­šlji­vo je da vas ne bu­de, bre, kad ne­će­te da vas ima, bre. Sa­mi ste, bre kri­vi, što ne­će­te ka­ko tre­ba, ne­go ka­ko vi ho­će­te, bre…
Ni­ko vas, bre, ne vo­li, bre, da li ste se za­pi­ta­li zbog če­ga, bre? Svi nor­mal­ni ka­žu, bre, da­le­ko im li­je­pa ko­li­bi­ca bre, po­što im ku­ća ni ne tre­ba, bre, kad ne umi­ju da ži­ve pri­stoj­no i pro­stra­no, bre…
A opet vas je, ne­ka­ko pre­vi­še, bre. A ta­man smo se po­na­da­li, bre…
I kad vas is­tje­ra­ju bre i iz Be­o­gra­da bre, vi će­te, ka­kve smo sre­će, bre, do­ći na Ce­ti­nje, bre…
Što li ste za­pe­li za nas, bre, kad ne­ma­mo ni­šta za­jed­nič­ko bre, osim ovo­ga- bre, ko­je ne­ma ni­šta sa va­ma, bre…

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Srpčenje

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0