Šta je nama Ejmi Vajnhaus

| August 14, 2017 | 0 Comments

Manadatory Credit: Photo by Brian Rasic / Rex Features (1349755bo)
Amy Winehouse
Amy Winehouse in Concert, Belgrade, Serbia – 18 Jun 2011
Amy Winehouse’s final concert. After this performance, in which she appeared to slur the lyrics to her best-known hits, she cancelled the rest of her European tour

Piše: Jovana Gligorijević

 

Ovo nije običan intervju i ne može se napisati drugačije osim u prvom licu. Ejmi Vajnhaus umrla je pre šest godina, 23. jula 2011. Reflektor teatar pravi predstavu Back to Amy. Prave je ni od čega, bez ikakvog novca, samo uz pomoć vlastitog talenta i dobre volje. Dramski tekst pišu Minja Bogavac i Ognjen Obradović, a predstavu režira Vojislav Arsić. Iako je predstava još u nastajanju, već neko vreme pokušavam da nađem način da o njoj pišem. Pokušavali smo da se sastanemo više puta, Reflektor je organizovao razne radionice, pa i čitajuće probe na kojima je prisustvovala javnost. Obaveze, neusklađeni rasporedi i haotični životi nisu nam dozvolili da se nađemo, dok mi nije sinulo zašto to mora da se dogodi. Ejmi, Minja, Vojkan i ja rođeni smo praktično iste godine. Sve troje smo bili fanovi, pisali o njoj i sve troje nas je njena smrt, iz nekog ne sasvim dokučivog razloga, pogodila vrlo lično, i znamo da nismo jedini. Minja i Vojkan sa jedne i ja sa druge strane, nismo se poznavali pre ovog razgovora. A onda smo seli, počeli da pričamo o Ejmi i dogodila se čista magija, koju pripisujem dobrom duhu Ejmi Vajnhaus: pričali smo, smejali se, plakali i više nismo znali da li pričamo o njoj ili o sebi ili smo nekako zajedno doprli do nečeg univerzalnog za svako ljudsko biće koje oseća. Sve je krenulo od bezazlenog pitanja: zašto Ejmi?

MINJA: Da Vojkan nije došao na ideju da pravimo predstavu o njoj, ja sama nikad ne bih došla do toga. Ali, odreagovala sam čim mi je to predložio jer je Ejmi za mene posebna. Nisam osoba koja se identifikuje kao bilo čiji “fan” i nikad nisam čak ni objavila tvit o nekoj poznatoj ličnosti, koja je umrla. Međutim, smrt Ejmi Vajnhaus je prva od tih “selebriti smrti” koja me je iz nekog razloga užasno lično pogodila. Prvi put sam se rasplakala, ostala kod kuće sama sa sobom i slušala njenu muziku. Za mene je Ejmi umetnička figura sa kojom sam mogla snažno da se identifikujem. I kasnije, kad sam pogledala unazad svoju poeziju, pa i roman koji sam napisala, iznenadila sam se kad sam u tome pronašla neku vrstu alter-ega koji bi mogao da se zove Ejmi. Čak sam na nekoliko mesta našla da sam koristila ime Ejmi kao simbol za neka svoja raspoloženja ili stanja. I naravno, tu je generacijska perspektiva.

VOJKAN: Usudiću se da kažem da želim da radim predstavu Back to Amy jer razumem Ejmi. To sam i napisao u blogu u kom sam objasnio zašto želim da radim ovu predstavu. Za mene je Ejmi izlaz, želim da radim ovu predstavu jer to dugujemo njoj, to joj duguje Beograd i ja to dugujem sebi, jer je to valjda jedini način da sačuvam dobrotu u sebi koju gajim ceo život. Imam snažnu motivaciju da se njom bavim kao neko ko je voleo njenu muziku, kao neko ko razume depresiju i kome su roditelji umrli od droge. Razumem šta znači kad se pojave demoni, oduzmu ti kontrolu i znanje. I isto tako, dobro znam da demoni mogu da te pobede, ali možeš i ti da “pređeš igricu”.

JOVANA: I meni je ona prva selebriti smrt koju sam lično doživela, i takođe mislim da je razlog neka vrsta generacijskog identifikovanja, ali ne samo zbog godina. Da li se sećate sebe u tim godinama, svojih egzistencijalnih kriza i pitanja na koja niste imali odgovore? Imam utisak da su te godine, oko 26-27, naročito ako si već poluafirmisan u profesiji, malo kritične. Negde u podsvesti ti stoji: ili ću se sada lansirati i probiti, ili ću do kraja života ostati prosek.

MINJA: Sećam se sebe iz tog vremena, i kad se setim predstava koje sam tad radila, imala sam ovo što si sad pomenula: svest da će te predstave ili biti internacionalno viđene i prepoznate ili da treba da se bavim nečim drugim. Ali, ono što je fascinantno kod Ejmi Vajnhaus jeste brutalno hrabra iskrenost, sa kojom si mogao da se povežeš. Onako, bespoštedno je trošila sebe kao materijal, i kad slušaš poslednji album, Back to Black, opisala je tačno ono što joj se i dogodilo. Mislim da samo neko ko tako surovo iskreno piše, može da bude takva vrsta proroka.

JOVANA: Meni nikad neće biti jasno kako je iko mogao da presluša Back to Black, a da mu ne bude jasno kako je njoj i kroz šta prolazi. Tu mislim na najbliže, pre svega. Jer svi ti njeni tekstovi su sasvim sirovo izražene emocije, spakovane u sofisticiranu muziku. Što sad vodi u drugu temu, a to je koliko je sva bila sačinjena od suprotnosti. S jedne strane ta prefinjena muzika, a sa druge, sirove, integralne emocije u stihu. Ili taj visoko naglašeni ženstveni imidž u kombinaciji sa pljugom u ustima i psovkama koje je ispaljivala.

VOJKAN: Prošlog leta, kad sam počeo da razmišljam o predstavi, mislio sam o njoj na jedan potpuno drugačiji, biografski način. E onda te život gurne u provaliju, a ti možeš da se iskopaš ili zakopaš. Meni su svi savetovali da radim jer rad pomaže. Uzgred, to su i Ejmi govorili, i cela ta njena poslednja turneja je zapravo bila rezultat uticaja drugih koji su joj pričali da će joj biti bolje ako radi. Preslušavao sam je ponovo, nailazio na linkove sa sobom i svojim životom. Kada satima plačeš na podu svoje sobe i slušaš njenu pesmu sa stihom I cried for you on the kitchen floor, nekako ti bude lakše, jer nisi “sam”. Mene su roditelji ostavili kada sam bio mali, voleli su heroin više nego mene. Od tada aktivno vežbam ostavljanja, a vidim da je kod Ejmi osnovni problem bila upravo samoća.

JOVANA: Opseda me to što ne mogu da provalim zašto je doživljavamo lično. Da li zato što smo generacija koja se još seća vokmena, ali živimo na internetu, pa smo neki most između generacije X i milenijalaca, a opet to povezujem sa tim njenim eklektičkim karakterom u muzici, u stilu, u psihologiji? I naravno, sa tom njenom fascinantnom savremenošću i svevremenošću?

MINJA: Mi danas, govoreći pozorišnim jezikom, ne živimo u vremenu tragedije, živimo u vremenu slobodne volje i nema osećaja predeterminisanosti. A u njenoj biografiji ima tragetskih elemenata, nečega što stvarno podseća na novovekovnu tragediju. Ti surovi bogovi koji kažnjavaju junake antičkih tragedija, danas jesu mediji. Kad gledaš unazad, sve u njenom životu može da se izvuče kao da je bilo predeterminisano, i kad Aristotel piše o identifikaciji, o strahu i sažaljenju, čini se da smo, prateći život Ejmi Vajnhaus, doživljavali baš te emocije. Mi antičkog junaka vidimo kako srlja, kako ide u susret svojoj sudbini, strepimo za njega, iako znamo da će kraj biti tužan, što nas vodi u katarzu. Čini mi se da Ejmi kao dramski lik ima katarzički potencijal.

VOJKAN: Ona je tragična junakinja 21. veka. Prolazila je kroz razne faze neverovatnog uspeha i skandaloznog pada, i ostajala briljantna, inteligentna, ali uporna, tvrdoglava i snažnija od većine na jedan način, ali zato mnogo slabija od svih na drugi način. Njeno telo je pronađeno u 16.00 sati, već u 18.00 na njenoj stranici na Vikipediji upisan je datum smrti 23. jul 2011. Dva sata je bilo potrebno. Dva sata u svetu brzine i praćenja. Dva sata koja opisuju pohlepu i voajerizam ljudskog roda, sa kojim se možda moramo pomiriti. Gledati kako mediji i javnost od vrsne umetnice, sa dodatkom novca i biznisa, prave zvezdu, a onda vrtoglavo od nje prave kontroverznu osobu kojoj uskraćuju svu podršku. Opet zbog para i biznisa.

JOVANA: Kad već pominješ medije, ja se odlično sećam da je taj dan kad je umrla bila subota i da sam odmah kad sam čula vest, sela i napisala tekst za sajt. Nisam ni pogledala taj tekst do sinoć, kad sam počela da se spremam za ovaj razgovor. I onda sam naletela na rečenicu koja kaže da nijedna autopsija neće pokazati od čega je Ejmi stvarno umrla, a umrla je od otrovne mešavine očaja i uspeha. E sad, koliko je za njenu sudbinu važno to što se jedna krhka, nestvarno talentovana žena pojavila u vreme kad pop muzikom dominira industrija, a ne kreativnost? I onda ta stravična mašina hvata i nju, i ima u pesmi Rehab onaj strašan stih gde kaže da nema 70 dana za rehabilitaciju. Uvek mi se činilo da ona nema ta dva i po meseca jer su je stalno vukli i terali na turneje i nastupe. I sad opet, da se vratim na nas. Svi živimo od tezgi. Okej, ne treba nam odvikavanje, ali da li uspevate da izvučete makar tri, a ne 70 dana koji nemaju veze s poslom?

MINJA: Odmor je nešto na šta čovek sebe mora da tera, posebno u Srbiji gde živimo u stalnom strahu da nećemo imati od čega da živimo i stalno radiš na bar jedan obrtaj više od onoga što stvarno možeš da izdržiš. Čak i ako nađeš vremena, nađeš ga kad pukneš, kad se u organizmu desi kratak spoj i onda, sve i da hoćeš da radiš, moraš da miruješ. Kod Ejmi ima jedna stvar: industrija ima ljude koji žele da budu zvezde. Oni su nečiji projekat, drugi ljudi pišu pesme za njih, oni se ne pitaju mnogo, ali uživaju u slavi. Ejmi u intervjuima posle prvog albuma Frank stalno ponavlja: videćete da ja ni po čemu nisam zanimljiva osim po muzici koju pravim i ostavićete me na miru. Nažalost, nisu je ostavili na miru. Vojkan se stalno pita šta bi se desilo da je ona ostala pevačica koja svoju muziku izvodi po malim klubovima. Sigurna sam da bi danas bila živa. Ovako, ona više nije imala vremena da stvara svoju muziku, koja joj je bila ventil i izlaz.

JOVANA: Vojkane, ti si bio na beogradskom koncertu.

VOJKAN: Kad je Ejmi izašla na scenu, u onom stanju u kom je bila, prvo nisam verovao, mislio sam da je fora. Kako je potrajalo, samo sam želeo da je što pre sklone sa scene. Onda je izašao Mobi, nastavio sam da se zabavljam, i tek sutradan kad sam se probudio osećao sam neku vrstu odgovornosti, kad osećaš da je nekome bila potrebna pomoć, da si to gledao i da nisi pomogao. Kasnije smo saznali da se ona zapravo otimala i da nije htela da izađe na scenu, ali je obezbeđenje bukvalno izguralo pred publiku i primoralo da ostane na sceni 35 minuta, jer je ugovor takav da mora da ostane na sceni minimum jednu trećinu predviđenog trajanja nastupa.

JOVANA: Isti oni koji su tražili natrag novac od karata su, posle njene smrti, na Ibeju prodavali te ulaznice za 500 funti, kao, je li, suvenir sa poslednjeg nastupa Ejmi Vajnhaus. Mislim da to mnogo govori o današnjoj publici koja na sve gleda po principu roba i usluga. Oni su dali pare i očekivali su da im ona za te pare isporuči neku uslugu, da im peva…

MINJA: O tome je pisala Biljana Srbljanović odmah posle koncerta, i uporedila taj trenutak sa Van Gogom koji odseca sebi uvo, a neko se ljuti što mu prska krv po cveću, i sa poslednjim editorijalom koji je za “Vog” snimila Merilin Monro. Danas su to sve one ikoničke slike po kojima znamo Merilin Monro. Umetnici kao što je Ejmi Vajnhaus očigledno nije bilo mesto u industriji. Njena sudbina pokazuje kako mašinerija melje ljude i ne zna za empatiju i saosećanje. A umetnost se pravi na saosećanju. Ti ljudi koji odu na koncert Ejmi Vajnhaus i očekuju da im se isporuči usluga, čini mi se ne znaju u šta su uložili novac.

VOJKAN: To nisu bili ljudi koji nju vole, nego oni koji su došli da se slikaju i da slike stave na internet. Oni koji je vole su prvo znali da su velike šanse da izađe onakva, jer se to događalo i ranije, a drugo, imali su empatiju. Ono što je meni mnogo važno u vezi sa tim koncertom i što hoću sada da dokazujem jeste da Beograd nije vikao “ua”. Većina na tom nastupu nije vikala “ua”. Ali, onaj ko viče i zviždi je glasniji od onog ko ćuti i plače. Moja drugarica je bila u fan pitu i dozivala je, pokušavala da peva njene pesme, molila je samo da se trgne, da se digne. Mislim da je bilo mnogo takvih ljudi, ali oni ne mogu da budu glasniji od onih koji viču “ua”.

JOVANA: Imam još jednu teoriju zašto je doživljavamo svojom. Upravo ova naša generacija je ona u kojoj su se vaspostavili oni mladi lideri, menadžeri, brokeri, bankari… Onda u Britaniji imaš samo nekoliko meseci pre Ejmine smrti venčanje princa Vilijama i Kejt Midlton. I oni i ovi ovdašnji mladi lideri, koliko god da su estetski možda i simpatični, toliko su po PS-u da umreš od dosade kad ih vidiš. Ni traga živog bića u njima. A onda tu upada Ejmi, onakva kakva je bila i, što je neko napisao, “sa slabom kontrolom impulsa”, ali za razliku od njih odiše životom, stvaranjem i energijom…

MINJA: Autentična, i to prelepo autentična. Ti možeš da živiš po PS-u, da postavljaš sebi ciljeve koliko ćeš da zaradiš i da živiš tako. Ali, kad pogledam Ejminu biografiju, pitam se da li se lepo meri kvalitetom ili intenzitetom. Svaki put kad pomislim kako je jezivo kratak njen život bio i svaki put kad se iznova zaprepastim nad opštom istinom da ćemo svi umreti, pomislim: ali, kakav je to život bio! I zato mi se čini da je ta njena priča bolna, ali ipak zaokružena.

VOJKAN: A u vreme kad pop muzikom vlada industrija, pojavljuje se kompletna autorka i svet naprosto ne zna šta će s njom. Ja sam bio izbezumljen kad sam je prvi put čuo, to je bilo nešto potpuno novo i svi smo pričali o nekoj Ejmi koja je odjednom donela muziku.

Vratio bih se malo na predstavu. Fokus nam je na nekih sedam-osam teza koje su vezane za njen život. To nije dramska predstava, nije mjuzikl, njene pesme koristimo samo u nekim scenama. Teze kojima se bavimo su kako umetnik stvara, ko je vlasnik umetničkog dela, koliko košta smrt, demistifikacija Kluba 27, depresija, alkohol, droga, mediji kao aždaje koje su u stanju da od nje naprave globalnu zvezdu začas, a da je nakon toga sahrane i unište… Kad pričamo o tome ko je vlasnik umetničkog dela, ne pričamo o autorskim pravima, nego da li je to Ejmi koja odbija da izvodi pesme sa Back to Black jer su joj emotivno prezahtevne i ona to više ne može, ili je to svet koji od nje traži baš te pesme jer one svetu nešto znače.

MINJA: Nama je biografija Ejmi Vajnhaus neka vrsta rešetke koja drži gomile problema savremenog društva. Zato naša predstava u velikoj meri i jeste o odnosu umetnika, industrije, medija, i o pitanju kako zadržati privatnost koja ti je potrebna za stvaranje, a istovremeno biti uspešan izvođač. U Srbiji si ograničen malim tržištem i malim jezikom i gotovo je nemoguće da postigneš takav interplanetarni uspeh. Glupo zvuči, ali ispada da je u tom segmentu Srbija srećnija zemlja za umetnike. Nećeš postati bogat i slavan, ali bar znaš da ćeš ostati živ, a ona je u toj svojoj slavi živela kao u zatvoru. Strašno je kad imaš toliko eksplicitno mnogo talenta, stila i ukusa, i da to što jesi i to što si priznata postaje sila koja se okreće protiv tebe.

JOVANA: Sto puta sam od ljudi starijih od nas čula kako smo ironična generacija, kako nismo u stanju da kažemo “volim te” bez umotavanja u sedam slojeva ironije. A Ejmi sve to demantuje stihovima u kojima se emotivno ogoli do daske, gde priznaje da plače na kuhinjskom podu, da umire od patnje. Ima u filmu U stvari ljubav ona scena kad Alan Rikman poklanja Emi Tompson CD Džoni Mičel i kaže da je Džoni umetnica koja je naučila hladnu britansku devojku da oseća. Da li je Ejmi umetnica koja je jednu ironičnu distanciranu generaciju naučila da oseća i zapravo je zato doživljavamo lično?

MINJA: Apsolutno. I još, Ejmi na nas deluje snažno zbog brutalne iskrenosti u stihovima, ali je ona istovremeno i duhovita, zeza se na svoj račun, ne shvata sebe ozbiljno, koristi sleng i psovke joj stoje toliko prirodno. Ona u pesmi ne psuje da bi opsovala, nego zato što je psovka na tom mestu opravdana i nema tačnijeg načina da kaže to što ima.

VOJKAN: Ta sirova i surova iskrenost u njenim pesmama meni govori o tome koliko je ona sebe davala i koliko se trošila u kreativnom procesu, i sve svoje davala svetu. Kao da je ceo svoj život istrošila u tom davanju, i da sa tim tempom trošenja sopstvene unutrašnjosti ona nije mogla duže ni da živi. Sada kad ja kopam sopstvenu unutrašnjost dok radim na ovome, osećam kako je biti umetnik, šta god to značilo.

 

MINJA: Koliko nežna mora da bude žena da bi se predstavljala toliko nadrkano? Ljudi nemaju pojma koliko treba da si hrabra da sve svoje emocije izneseš pred svet. To ne možeš da uradiš ako u sebi ne pronađeš neki malo nadrkaniji lik, neku ironiju iza koje ćeš da se sakriješ, kad zapravo otkrivaš – sve. U njenim stihovima vidiš ozbiljnu hrabrost, a ja mislim da toliko hrabra žena nikako ne može da ne bude nežna.

VOJKAN: Mislim da je usamljenost suštinski problem, da od te jezive samoće sve počinje. Njen otac u svojoj knjizi opisuje njenu sahranu i u tom opisu ima jedan neverovatan momenat, kada kaže da su svi bili tu dok je trajao obred pred kremaciju, a kad je trebalo da spuste sanduk, svi su izašli i pored nje su ostala samo četiri člana njenog obezbeđenja, da budu s njom u poslednjem trenutku, jer su samo oni bili uvek uz nju. I tada praktično shvatiš da su četvorica frajera iz obezbeđenja bili jedini ljudi koji su iskreno brinuli o njoj. I imaš tu ikoničku sliku sa beogradskog nastupa, gde ona, onako razvaljena, grli samu sebe, jer nema nikog drugog i, u stvari, vidiš samo devojčicu kojoj treba zagrljaj. I ona nema kad da peva jer joj treba zagrljaj. Ta slika je meni nešto kao Isus 21. veka. Onaj kog znamo je razapet, raširenih ruku, Isus 21. veka grli samog sebe ili se grči i brani se od sveta.

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1518706

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Šta je nama Ejmi Vajnhaus

by admin time to read: 13 min
0