Šta nam 1914. govori o 2014. [Tema: Veliki rat]

| February 5, 2014 | 1 Comment

Piše: Richard J. Evans

Na početku stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata ukazuju se mnoge neugodne paralele s našim vremenom. Britaniju, supersilu koja je 1914. dominirala svetom, kontrolisala mora i vladala globalnom imperijom kolonija, dominiona i protektorata, izazvala je Nemačka koja je sustigla britansku ekonomiju i već uveliko koncentrisala naoružanje na kopnu i moru kako bi naglasila zahtev za svojim „mestom pod suncem“. Prilike su bile uznemiravajuće slične današnjoj situaciji, kada američku globalnu nadmoć sve više izaziva uspon Kine.

Na prvi pogled, upadljivo je slično i ideološko rivalstvo supersila danas i pre stotinu godina: s jedne strane su Britanija nekad i Amerika danas, sa svojim demokratskim političkim sistemom koji čini vlada odgovorna zakonodovnoj vlasti i smenjiva na opštim izborima; sa druge su Nemačka nekad i Kina danas, sa imenovanom i nesmenjivom vladom odgovornom samo sebi. Slobodna štampa i otvorena javnost na jednoj strani, nasuprot kontrolisanoj javnoj sferi na drugoj, u kojoj cenzura i druga obeležja policijske države suzbijaju svaku kritiku vlasti.

Tu je, naravno, i nekad i sad koban uticaj nacionalizma, gde kinesko zveckanje oružjem oko spornih ostrva svojom retoričkom žestinom jedva zaostaje za kajzerovim bombastičnim govorima u kojima je isticao nemačke zahteve u Africi i na Bliskom istoku pre 1914. Sukob ideologija i religija bio je jasan pre 1914. kao što je i danas, i u oba slučaja koncentrisan je na žarišta u pojedinim delovima sveta.

Danas su to sukobi na Bliskom istoku koji treba da nas brinu, sa opakim građanskim ratom u Siriji između suparničkih islamskih frakcija u kojem se ogleda rivalstvo šiitskog Irana i sunitske Saudijske Arabije, dok dodatne elemente opasnosti čine Izrael, sa svojim nuklearnim arsenalom, i opet Iran, sa tvrdoglavim nastojanjem da ga izgradi. Kina i Rusija podržale su jednu stranu dok NATO i SAD stoje uz drugu.

Pre 1914. kritično žarište bio je Balkan, gde su nacionalističke strasti bile raspaljene verskim sukobima hrišćanskih zemalja poput Grčke i Bugarske protiv islamskog Otomanskog carstva. Habsburšku monarhiju, koju je vodila rimokatolička elita, izazivala je pravoslavna Srbija. I kao što su prethodnih godina vođeni ratovi na Bliskom istoku (1948, 1967. i poslednji 1973), tako su i na Balkanu ratovi vođeni između Rusije i Turske 1877-78. i između Srbije i Bugarske 1885. Veliki rat 1914. koji se u regionu ponekad naziva i Treći balkanski rat, za ove zemlje nije bio ništa novo.

Sve balkanske sile bile su dobro naoružane; zajmovima britanske, francuske i nemačke vlade snabdevale su se najnovijim oružjem kod vodećih evropskih proizvođača. Sve su bile politički nestabilne, sa nasilno smenjivanim vladama i razgranatim terorističkim organizacijama kao što je srbijanska „Crna ruka“ ili Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO).

Tada su se u balkanskim državama, umnogome kao danas u nacijama Bliskog istoka, u izvesnoj meri ogledali odnosi između velikih sila, pre svega carističke Rusije, Nemačke i Austrougarske. Ove su se tokom Prvog balkanskog rata 1912-13. već našle na ivici, kada je Crna Gora u savezu sa Srbijom napala severnu Albaniju, među čijim stanovništvom nije bilo ni Crnogoraca ni Srba. Austrougarska je zahtevala da se Srbija povuče, Rusija je počela da se mobiliše za pomoć Srbiji, Francuska je objavila podršku Rusima. Situacija je smirena intervencijom Britanije i međunarodnom konferencijom na kojoj je Albaniji zagarantovana nezavisnost.

Čitava ta epizoda bila je zloslutna naznaka onoga što će se desiti u avgustu 1914. Raspadom saveza balkanskih država 1913. Bugarska je prešla pod patronat Nemaca, dok je Srbija bila jedini preostali klijent Rusije u regionu. Ambicije Srbije već su 1908. dovele do austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, gde je srpsko stanovništvo činilo značajan deo stanovništva. Bilo bi pogrešno otpisati ove događaje kao nevažne u kontekstu ambicija i rivalstva velikih sila, kako je to nedavno učinio londonski gradonačelnik Boris Džonson, baš kao što bi bilo pogrešno otpisati nasilne antagonizme na dašanjem Bliskom istoku kao nebitne za međunarodne odnose na širem planu.

Pa ipak, balkanske nacije krajem 19. i početkom 20. veka više nisu bile obične marionete Nemačke ili Rusije, kao što ni bliskoistočne države danas više nisu samo marionete Amerike, Rusije ili Kine. Kako je predsednik Obama otkrio, kontrola izraelskih vlasti nije lak zadatak; možete reći Izraelcima da prestanu da grade jevrejska naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, ali se oni neće obazirati. Kina i Rusija mogu blokirati pokušaje zapada da nametne sankcije Asadovom režimu u Siriji, i nastaviti da ga snabdevaju oružjem, ali budući da nisu u stanju da ga kontrolišu niti da zaustave njegove protivnike, okrenuće se mirnom okončanju sukoba; kooperacija u uklanjanju hemijskog naoružanja znak je da sirijski režim nema njihovu punu podršku.

Kina Iranu dostavlja oružje i nuklearnu tehnologiju, ali joj je to od slabe pomoći za veći uticaj na Bliskom istoku, dok joj je nastup ublažen potrebom da održi dobre odnose sa Sjedinjenim Državama. Ne samo zbog sve većeg značaja ekonomskih veza sa zapadom, Rusija je popustila pod međunarodnim pritiskom za uvođenje sankcija Iranu i ograničila svoje isporuke oružja. U svemu tome, malo je pokazatelja da bi se svetske sile danas uvukle u sukob tako direktno kao 1914.

Značajan uzrok tome leži u drugačijem pristupu ratu. U Evropi su ratovi 19. veka bili ograničeni u trajanju i opsegu, i retko su uključivali više od nekoliko zaraćenih nacija. Sve u svemu, broj poginulih u sukobima između 1815. i 1914. bio je sedam puta manji od broja poginulih u 20. veku. Ratovi za nemačko ujedinjenje tokom 1860-ih, rusko-turski rat 1877-78. i slični sukobi brzo su rešavani odlučnim pobedama jedne ili druge strane. Čak se ni Krimski rat 1854-56. nije proširio mnogo dalje od crnomorskog priobalja.

Strah od nemira i razaranja izazvanih francuskim revolucionarnim i napoleonskim ratovima okupljao je u 19. veku vodeće evropske zemlje u takozvani „Koncert Evrope“, kako bi se mogući sukobi razrešili na međunarodnim konferencijama. Iako je teško narušen 1850-ih i 1860-tih, Koncert je ponovo zakrpljen 1870-ih kada je Berlinski kongres prekrojio mapu Balkana, dok je druga konferencija u Berlinu 1884. rešila kolonijalna rivalstva – ne pitajući, podrazumeva se, nikog od miliona ljudi predviđenih za kolonizaciju. Ove institucije, kao danas Ujedinjene nacije, obezbedile su forum u kojem su diplomati i državnici mogli zajednički da rade na izbegavanju oružanih sukoba, u čemu su uglavnom uspevali.

Ako nema znakova da bi UN, zbog svih nedostataka, uskoro mogle da se raspadnu, to je pre svega zato što je posleratni sporazum 1945. počivao na opštem shvatanju da međunarodna saradnja u svim oblastima mora biti jača nego što je bila pod Ligom naroda, zlosrećne prethodnice Ujedinjenih nacija. Razaranje koje je doneo Drugi svetski rat, sa preko 50 miliona mrtvih, uništenim gradovima, genocidima, opštim poricanjem civilizacijskih vrednosti, ostavilo je daleko snažniji utisak nego pogibije u Prvom svetskom ratu, pretežno ograničene na vojne snage u aktivnoj službi – uz izuzetke, kao što je pre svega genocid više od milion jermenskih civila koje su pobili Turci 1915. Hirošima i Nagasaki su 1945. pružile dodatno, užasno upozorenje šta bi se moglo desiti ukoliko svet ponovo krene u rat.

Nasuprot tome, 1914. samo su malobrojni imali predstavu o kataklizmi koja se sprema. Baš kao što su admirali mislili da će rat na moru biti repriza velikih pomorskih bitaka iz prošlosti, tako su i generali verovali da će rat na kopnu ličiti na sukobe iz 1860-ih, koje bi započinjale hitre prethodnice prebacivane na front železnicom, da bi zatim usledio odlučan udar i potpuni poraz protivnika; do zaključenja mira prošlo bi još nekoliko sedmica, najviše par meseci. Međutim, od tih dana su bodljikava žica, patentirana 1874. i mitraljez, usavršen deceniju kasnije, postali standardna odbrambena oprema; istovremeno, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i oklopni štit još uvek nisu bili dovoljno razvijeni za proizvodnju tenka koji bi mogao uspešno da pregazi odbranu. Samo je nekolicina uviđala ove neprijatne činjenice, pre svih poljski bankar Jan Bloh koji je u knjizi „Moderno oružje i moderni ratovi“, objavljenoj na prelazu vekova, tvrdio da će u sledećem velikom ratu „ašov biti važan koliko i puška“ i predviđao da će budući rat biti opšti krkljanac u kojem će brza pobeda biti nemoguća.

Evropa 1914.

Ali niko nije mario za ova upozorenja jer su generali, političari i državni službenici odbijali svaku pomisao da više nema lakih pobeda. Već do 1910. ideju da se rat bliži delili su mnogi – zapravo, ona je generisala momentum ka ratu. Admiral Džeki Fišer pisao je o atmosferi koju je stvorio u Kraljevskoj mornarici posle 1902: „Pripremali smo se za rat u radno vreme, razgovarali o ratu, mislili o ratu i nadali se ratu“. Šef nemačkog generalštaba objavio je 1912. da rata mora biti i to „što pre to bolje!“ Rat se u toj viziji javljao kao nešto ne samo neizbežno, već i pozitivno. Jedan nemački književnik pisao je avgusta 1914: „Konačno je život povratio svoj idealni značaj. Velike vrline čovečanstva… odanost, patriotizam, spremnost na smrt za ideale… trijumfovali su nad duhom trgovine i vlasništva… Rat bi očistio čovečanstvo od svih prljavština“. Rat se ukazivao kao prilika za slavu u prozaično doba.

U sličnom tonu, britanski pisci oduševljavali su se šansom koju bi pružio rat:

„Umreti mlad, čist, u žaru; umreti brzo, u savršenom zdravlju; umreti spasavajući druge od smrti, ili još gore – od gubitka časti… umreti i u puniji, bogatiji život posle smrti sa sobom poneti neiskvarene nade i težnje, nezagorčana sećanja, svu svežinu i radost proleća – nije li to razlog za sreću a ne tugu?“

pisao je Horas Ensli Vejčel u Brdu (1905). Rat je izgledao kao raspuštanje, oslobađanje dugo zarobljene muške snage, razrešenje mnogih nerešivih problema koji su od kraja 19. veka sve više morili evropsku politiku i društvo: bekstvo u jednostavniju, jasniju i slavniju stvarnost.

Takođe, pre 1914. više klase širom Evrope smatrale su rat uglavnom kao potvrdu muške časti, kao duel, samo u široj razmeri. Duel je u to vreme bio uobičajen način osvete za stvarne ili uobražene uvrede muške časti u gotovo svim evropskim zemljama. Francuski političar Žorž Klemanso se borio u duelu, kao i ruski premijer Pjotr Stoljipin. Dueli su bili česti među junkerskom aristrokratijom u Nemačkoj, a na taj način su se redovno ogledali i političari Austrougarske. Samo su u Britaniji dueli izumrli: njegov smisao bio je odbrana časti tako što se nepokretno stoji dok protivnik ispaljuje metak sa udaljenosti od dvadeset-trideset koraka; otkriće savremenog kriketa, u kojem muškarac treba da dočeka drugu vrstu zaobljenog, tvrdog predmeta koji leti ka njemu sa druge strane terena, bio je zadovoljavajuća i umirujuće zakonita zamena. Moć, snaga volje, isticanje i stamenost pred neprijateljem bili su deo kodeksa ponašanja muškaraca iz više klase, čiji su postupci uveli Evropu i ostatak sveta u rat 1914, za razliku od fleksibilnosti i suptilnosti velikih državnika prethodne generacije, kao što je Bizmark, koji je bio svestan pogibeljnog položaja nemačke imperije u međunarodnom poretku, bar onoliko koliko ga je Kajzer Vilhelm II ignorisao.

Stotinu godina kasnije, takav kodeks muškog ponašanja deluje gotovo neshvatljivo. Političari nuklearnog doba suviše su svesni fragilnosti svetskog poretka. Muževno držanje danas izaziva samo podsmeh. Užasi nacističkog rasizma i genocida takođe su dokrajčili socijalni darvinizam, doktrinu koja je bila široko prihvaćena među evropskim elitama početkom 20. veka ali nije preživela rat 1939-45.

Istovremeno, 1914. lideri gotovo svih evropskih nacija bili su izmučeni brigom za budućnost. Nemačka se plašila rastuće moći Rusije; Austrougarsku je nervoznom činilo jačanje slovenskih nacionalizama unutar njenih granica; Rusija je zazirala od budućeg poniženja kakvo je pretrpela zbog poraza u ratu protiv Japana 1904-1905. Na unutrašnjem planu, evropske države su muku mučile sa štrajkovima, sifražetskim kampanjama, pretnjom građanskim ratom u Irskoj koji bi destabilizovao Britaniju; ubistva i radnički nemiri podrivali su carističku autokratiju u Rusiji; pobeda marksističkih Socijalnih demokrata na nemačkim izborima 1912. izazvala je krizu samopouzdanja vladajuće elite.

Moglo bi se ukazati na paralelu sa današnjom krizom u evrozoni, u kojoj sve zemlje članice nastoje da izbegnu kolaps mada i dalje svaka vodi svoju politiku i različito rešavaju probleme; međutim, socijalni nemiri izazvani krizom pretežno su ograničeni na Grčku, dok su glavne države uspele da zajedno ograniče štetu pa je kolaps, bar zasad, izbegnut.

Ipak, ekonomski faktori igraju ulogu 1914. kao i danas. U Francuskoj i posebno Britaniji, pokrenuta je nacionalna debata o naizgled nezaustavljivom uspehu nemačke ekonomije. I zaista, nemačka industrija u predvečerje rata već je bila nadmašila britansku. Od 1860. učetvorostručen je nemački udeo u svetskoj industrijskoj proizvodnji, dok je britanski smanjen za trećinu. Nemačka je proizvodila dvostruko više čelika od Britanije, a dominirala je hemijskom i električnom industrijom širom sveta kroz firme kao što su Siemens, BASF, AEG i mnoge druge. U nauci, teorije Maksa Planka i Alberta Ajnštajna dovele su do revolucije u fizici, dok su Robert Koh i njegovi učenici preuzimali vođstvo otkrivajući uzroke jedne bolesti za drugom kroz pionirski rad u bakteriologiji. Motorno vozilo bilo je nemački izum, kao i dizel motor. U strepnjama koje ponekad narastaju do paranoje, moguće je naći sličnost u zabrinutosti savremene Amerike zbog ubrzanog rasta Kine. Ipak, američke brige do sada nisu prevedene u politička dela. Intervencije Sjedinjenih Država nisu usmerene protiv kineske uloge u različitim delovima sveta, već protiv srednjih i malih regionalnih sila kao što su Srbija, Avganistan i Irak.

Uoči 1914. međutim, mnogi su u Nemačkoj mislili da bi taj ekonomski i tehnološki napredak trebalo prevesti u političku moć na svetskoj sceni. Krajem 19. i početkom 20. veka u Evropi je dominantna predstava o globalnoj moći počivala na prekomorskim kolonijama. Sveže ujedinjena Nemačka uglavnom je propustila podelu imperijalnog plena u „Tuči za Afriku“ 1880-ih. Britanska vlada se nije protivila nemačkim kolonijalnim zahetvima; naprotiv, u jednom trenutku je u ponudi bio dogovor po kojem bi London pristao na nemačku akviziciju trošne i loše branjene prekomorske imperije koju su držali Portugalci.

Sve to ukazuje na ogromne razlike između sveta iz 1914. i ovog danas. Pre jednog veka, Britanija, Francuska, Španija, Portugalija, Italija, Holandija, Nemačka, Danska i Rusija posedovale su ogromne kolonije sa milionima podanika. Rastuća moć i uticaj uskoro će i Sjedinjenim Državama obezbediti članstvo u ovom klubu. Prvi svetski rat bio je borba između imperija, a jedan od njegovih proizvoda biće nova podela sveta u kojem su pobednici među sobom podelili nemačke kolonije.

Kolonijalizam je izgubio legitimitet posle 1945. Početak 21. veka svedoči razvoju nekadašnjih kolonija poput Brazila, Nigerije ili Indije, u velike igrače globalne ekonomske igre. Nasuprot decenijama hladnog rata, kada su se međunarodni odnosi svodili na bipolarni sistem u kojem je Sovjetski Savez bio u direktnoj opoziciji zapadnim silama, sada imamo multipolarni sistem. Svet je postao više nalik onom s kraja 19. veka, iako Britanija, uprkos svom ogromnom prekomorskom carstvu, nikada ni približno nije dosegla uticaj Sjedinjenih Država nakon sloma komunizma. I tada su međunarodni odnosi bili konstituisani kao multipolarni sistem, s tom razlikom što su gotovo svi veliki takmaci bili iz same Evrope.

Slom ovog sistema bio je jedan od glavnih faktora koji je vodio izbijanju rata 1914. Sve do 1904-05. Britanija je smatrala Francusku i Rusiju za svoje glavne rivale u trci za globalnu prevlast, ali kako su se opasni anglo-francuski sporovi u Africi razrešili a Rusija odustala od Azije nakon poraza od Japana, uspon Nemačke došao je u centar pažnje pa se Evropa podelila duž linija kasnijeg hladnog rata, na dva naoružana i sve oštrije sukobljena tabora. U atmosferi koja je pothranjivala pretežno pozitivan stav prema ratu ovo je bio zlokoban razvoj događaja, bez paralele na početku 21. veka i pored svih junačenja koje oko Sirije ili Irana demonstriraju Rusi i Kinezi s jedne i NATO snage s druge strane.

Drugu je paralelu moguće povući između dva doba. Kao što smo danas usred ere ubrzane globalizacije, tako su 1914. procesi globalizacije bili uveliko u toku zahvaljujući telefonu, parnom brodu, a uskoro i avionu. Zajedničke investicije francuskih i nemačkih kompanija stvorile su ekonomske entitete koji su prelazili granicu na Rajni. Kulturna razmena, turizam, ekonomska prožimanja, do 1914. dosegli su globalne razmere.

Uprkos uvijenim pokušajima marksista da dokažu kako su vodeći motivi za Prvi svetski rat bili ekonomski, logika kapitalizma ne govori u prilog ratu. Ipak, ni ekonomska racionalnost ni kulturna razmena nisu bili dovoljni da spreče sukob. Razlog za to, međutim, nije ideološki. Ništa ne može biti manje uverljivo od aktuelnih pokušaja konzervativnih političara i autora kao što su Majkl Gov i Boris Džonson da prikažu početak Prvog svetskog rata kao sukob između britanske liberalne demokratije i nemačkog autoritarnog militarizma.

Te 1914. godine 40 odsto odraslih muškaraca u Britaniji nije imalo pravo glasa; ljudi koji su se prijavljivali u vojsku nisu bili dobrovoljci za odbranu prava, jer ih gotovo polovina nije ni imala. U Nemačkoj su svi odrasli muškarci mogli da glasaju. Najveća politička partija Nemačke, marksistička SDP koja se u početku protivila ratu, glasala je za ratne kredite samo zato što je vlada problem uspešno predstavila kao odbranu od carističkog despotizma uz svoju posvećenost miru bez prisvajanja teritorija. Do druge polovine rata kajzer je bio prisiljen da prihvati demokratske reforme u Pruskoj. Kajzer Vilhelm – nedosledan, neodlučan, nestabilan – ipak nije bio Hitler. Imperijalna Nemačka nije bila diktatura.

Zagovornici proslave Prvog svetskog rata kao bitke za britanske vrednosti zapravo imaju nešto zajedničko sa televizijskom serijom „Crna guja“ – isključivo su fokusirani na Zapadni front. Potrebno je da dignemo glave iznad rovova i sagledamo širu dimenziju rata. Činjenica da je jedna od dve glavne britanske saveznice bila despotska Rusija cara Nikolaja Drugog trebalo bi da razveje svaku pomisao da se rat vodio za odbranu „zapadnog liberalizma“ do izlaska Rusije iz rata 1917-18. Naravno, britanska propaganda je sukob prikazivala kroz moralne i ideološke koncepte, ispravno ukazujući na nemačke zločine u Belgiji u prvim nedeljama rata, mada je ubrzo počela da ih preuveličava. Međutim, bilo je mnogo zločina i na Balkanu i Istočnom frontu, pa bi bilo pogrešno ukoliko bi predstojeće komemoracije zanemarile šire evropske i globalne dimenzije sukoba u pojednostavljenim reprizama britanske propagande iz tih vremena.

Možda najizrazitija razlika između sveta 1914. i ovog iz 2014. leži, i to na način koji bi iznenadio naše pretke, u većoj moći religije da uznemiri međunarodni poredak. Zbog čega god da se vodio Prvi svetski rat, u pitanju je bez sumnje bio sekularni konflikt. Samo u Otomanskom carstvu i na Balkanu, možda, religija je igrala neku ulogu, ali je čak i genocid nad Jermenima u Turskoj pravdan etničkim i bezbednosnim razlozima. Vodeće sukobljene strane u Prvom svetskom ratu nedvosmisleno su bile motivisane sekularnim interesima.

Apsurdno je onda da se Najdžel Bigar, profesor teologije na Oksfordu, upustio u svađu u Standpoint magazinu kako bi utvrdio, u punoj samohvali svog plemena, da je 1914. moralnost – drugim rečima, Bog – bio na strani Britanaca. Argument neodoljivo podseća na epigram Džej Si Skvajera iz tih dana: „Bog začu zaraćene nacije da pevaju i viču/‘Bože kazni Englesku’ i ‘Bože čuvaj Kralja!’/Bože ovo, Bože ono, i Bože neka valja/‘Zaboga!’ reče Bog, ‘Ovi mi uzimaju posao!’”

Terorizam je danas pretežno podstaknut religijom i verski sukobi svakako leže u osnovi političkih tenzija na Bliskom istoku, pa ipak, uprkos verovanju nekih sa američke republikanske desnice da bi rat oko Izraela doveo do Armagedona i Drugog dolaska, nema dokaza da religija danas igra značajnu ulogu u međunarodnim odnosima najvećih svetskih sila. Uz sve paralele sa nacionalističkim strastima koje su zapalile Evropu 1914, još je manje dokaza da je to ono što je Britaniju, Nemačku, Rusiju, Austrougarsku ili Francusku odvelo u rat. Državnici su kasnije tvrdili da ih je na rat primorao pritisak iz naroda, ali je to bilo ex post facto samoopravdanje koje treba tretirati sa skepticizmom kakav svaka takva tvrdnja zaslužuje.

Tokom 1914. i kasnije, nacionalističke strasti glavnih strana u sukobu pre svega su bile proizvod rata, a ne njegov uzrok. Ovaj rat će inaugurisati tri decenije nacionalističke mržnje u Evropi, pokrenute potrebom pravdanja sukoba i pogoršavane onim što se danas čini kobnom politikom nacionalnog samoopredeljenja koju je propagirao predsednik Vudro Vilson u svojih „Četrnaest tačaka“. Ekonomska rivalstva izbila su među novim državama stvorenim posle rata, što je sprečavalo uklanjanje ozbiljnih finansijskih posledica sukoba, koje su najpre izazvale razornu inflaciju a zatim doprinele katastrofi Velike krize. Demokratije su kolabirale pod pritiskom nacionalističkih strasti širom Evrope 1920-ih i 1930-ih. Ideja etnički homogenih nacionalnih država dovela je do neizrecivog stradanja i miliona mrtvih između 1918. i 1948. kada su manjine ugnjetavane, progonjene i ubijane širom centralne i istočne Evrope.

Sećajući se Prvog svetskog rata, svakako bi pre svega trebalo da obratimo pažnju na lekcije ovih tragičnih iskustava. Tokom Kubanske krize 1962. predsednik Džon F. Kenedi pokazao je da vodi računa: čitao je„Puške avgusta“ Barbare Takmen koja ga je uverila da su do rata 1914. doveli metež, neodlučnost i loša komunikacija između lidera velikih sila, i da bi se nuklearni rat sa Sovjetskim Savezom mogao izbeći samo ukoliko svoj stav nedvosmisleno da na znanje Nikiti Hruščovu, što je i učinio.

Početkom 21. veka, međutim, kada je pretnja nuklearnim konfliktom između vodećih sila sveta uklonjena, lekcija katastrofe 1914. je drugačija. Iako će Francuska, Nemačka i drugi učesnici u Prvom svetskom ratu kazati da se repriza propasti može izbeći izgradnjom Evropske unije i razumevanjem, fokus političara bi trebalo da bude usmeren na Bliski istok, taj Balkan 21. veka, koji i dalje preti da eksplodira u širi, daleko opasniji požar.
Autor je profesor istorije na koledžu Wolfson, Cambridge.

Richard J. Evans, New Statesman, 23.01.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 30.01.2014.

 http://pescanik.net/category/prevodi/

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Dragan says:

    Onaj citirani je bio u pravu. I sad je potreban veliki rat. Sto veci. Rat koji bi ocistio covecanstvo od svih prljavstina koje su se nakupile zbog 70 godina mira. Istorija dokazuje da posle velikih ratova ili posle prirodnih katastrofa vecih razmera “ljudi” manje lude. Ne “tverkuju” , ne “zumbaju” , ne velicaju preljubnistvo i razvrat, ne “razvijaju zelje” neprimerene njihovom stalezu, ne budu im uzor “starlete” i slicna bagra itd. Nemaju kad da se time bave, moraju da jedu. I da bištu vaške. Znaci, rat je dobar zato što gura u rupe i na marginu “vrednosti” polusveta gde im i jeste mesto. U septickoj jami, medju svojom idejnom bracom. Kamo srece da se opet zakuva, na celom svetu. Pa sta ako bi izginulo 100, 200 miliona “ljudi”. I tako ih ima previse.

Leave a Reply

Šta nam 1914. govori o 2014. [Tema: Veliki rat]

by admin time to read: 16 min
1