Stanje, u kome se ništa određeno više ne misli, ne planira, ne teži, ne želi, ne očekuje [Tema: Zen]

| October 17, 2014 | 0 Comments

zen n

Piše: Eugen Herigel

Sledećeg časa nastave majstor je, na moje razočarenje, nastavio sa dosadašnjim vežbama – zatezanjem luka, ostajanjem u najvišoj napetosti, odapinjanjem hica. Ali svo njegovo lepo bodrenje nije ništa pomoglo. Pokušao sam doduše, pridržavajući se njegovog uputstva, da ne popustim napetosti, nego da je težim prevazići, kao da joj kroz prirodu luka nisu postavljene nikakve granice; potrudio sam se doduše da sačekam dok se napetost u odapinjanju ujedno ne ispuni i oslobodi, ali ipak nije polazilo za rukom ni jedno odapinjanje priželjkivano, prouzrokovano, razmrdano. Tek kada je došlo do toga da je nastavljanje ovih vežbi postalo ne samo neplodno nego je zapretilo i da bude opasno, jer ga je sve više opterećivalo predosećanje neuspeha, majstor je prekinuo da bi započeo potpuno novim nizom vežbi.

„Kada u buduće budete dolazili na nastavu” opomenuo nas je, “morate se već usput pribrati. Usredsredite se na to šta se ovde u vežbaonici zbiva! Prođite pored svega, ne obraćajući nato pažnju, kao da u svetu postoji samo jedna stvar, koja je važna i stvarna, naime gađanje iz luka!”

Takođe put oslobađanja od samoga sebe majstor je raščlanio u pojedinačne odeljke koji su se brižljivo morali uvežbati. I tu se zadovoljio kratkim nagoveštajima. Ta zar za izvođenje ovih vežbi nije dovoljno ako onaj koji vežbe razume, čak mestimice samo naslućuje, šta se od njega zahteva. Zato nema nikakve potrebe da se tradicionalna slikovita razlikovanja pojmovno oštro iskažu. I ko zna da li se ona, rođena iz viševekovne prakse, u mnogom pogledu ne vide dublje od sveg ma koliko brižljivo odmerenog znanja. Prvi korak na tome putu več je ranije bio učinjen. On je doveo do telesne opuštenosti bez koje nema pravilnog zatezanja luka. Da bi pravilno odapinjanje hica pošlo za rukom, telesna opuštenost u duševno-duhovnom opuštanju katkad mora se dovesti do kraja, da se duh učini ne samo pokretnim, več i slobodnim: pokretnim radi slobode, slobodnim radi prvobitne pokretnosti; i ta prvobitna pokretnost se suštinski razlikuje od svega što se inače obično podrazumeva pod duhovnom pokretnošču. Tako se između oba stanja telesne opuštenosti, sa jedne strane nalazi duhovna sloboda, sa druge strane, razlika u nivou, koja se ne može više prevladati samo disanjem, nego samo povlačenjem samoga sebe iz svih bilo kakvih veza, potpunim oslobađanjem od ja (Ichlos – werden): tako da se duša utonula u samu sebe, nalazi u neograničenoj vlasti svog bezimenog porekla.

Zahtev, da se najpre zatvori kapija čula ne zadovoljava se energičnim odvračanjem sebe, nego naprotiv kroz spremnost da se to bez otpora izbegne. Ali da bi to nedelatno održanje instinktivno pošlo zha rukom, duši je potreban neki unutrašnji oslonac, i ona ga stiče usredsređivanjem na disanje. Ono se ostvaruje svesno i upravo pedantno savesno. Udisanje kao i izdisanje uzima se uvek posebno i brižljivo se izvodi. Na uspeh ove vežbe ne treba dugo čekati. Što je intenzivnije usredsređivanje na disanje, utoliko više blede spoljašnji nadražaji. Oni tonu u neki rasplinuti šum, koji najpre samo upola čujete, da Vam on na kraju samo toliko malo smeta kao recimo šum mora, koji, ako se čovek jednom na njega navikne, jedva da se još čuje. Tokom vremena sam čovek postaje imun na značajne nadražaje, i ujedno sve lakše i brže postaje od njih nezavisan. Treba obratiti pažnu samo na to da telo kada stoji, sedi ili leži po mogučstvu bude što više opušteno, i ako se tada usredsredimo na disanje, uskoro čemo se osetiti izlovani kao nekim neprobojnim omotačima.

Znamo i osećamo još samo da dišemo. Za oslobođenje od toga osećanja i znanja nije potrebna nikakva nova odluka, jer se disanje samo po sebi usporava, u upotrebi daha postaje sve štedljivije i tako konačno, brišući se i postajući monotonim u lakim prelazima izmiče pažnji svaki oslonac.

Ovo lepo stanje mirnog prebivanja -u-samom-sebi najpre na žalost nije trajno. Njemu preti da ga nešto spolja razori. Kao da izviru iz ništavila, nehotično izranjaju razpoloženja, osećanja, želje, brige, pa čak i misli u besmislenoj mešavini i što su udaljeniji i čudnovatiji i što manje imaju veze sa onim, za što se svest stavlja na kocku, utoliko se oni upornije povezuju. Izgleda kao da se žele osvetiti za to što koncentracija dodiruje područja, koja ona inače ne dostiže. Samo i ovde polazi za rukom da se ta smetnja čini delotvornom tako što mirno i bezbrižno i dalje dišuči, prijateljski stupamo u vezu sa onim što se javlja, navikavamo na to da ga ravnodušno posmatramo i konačno postajemo umorni od toga posmatranja. Tako postepeno dolazimo u neko stanje, slično opuštenom dremanju neposredno pre nego što će čovek utonuti u san.

Skliznuti u njega konačno opasnost je koju moramo izbeči. Dočekujem je jednim specifičnim skokom koncentracije, koji verovatno možemo usporediti sa trzanjem neispavanog čoveka, koji zna da od budnosti svih njegovih čula zavisi njegov život; i ako taj skok samo jedan jedini put pođe za rukom, on se sigurno može ponoviti. Kroz njega se duša kao sama od sebe prevodi u neko bezbrižno u-samoj-sebi-njihanje, koje se, sposobno da se pojača, potencira upravo u inače samo još retkim snovima doživljenog osećanja nečuvene lakoće i usrećavajuće sigurnosti da se u svakom proizvoljnom pravcu mogu izazvati energije, da se u prilagođavanju s prelazima mogu pojačati i razrešavati napetosti.

Ovo stanje, u kome se ništa određeno više ne misli, ne planira, ne teži, ne želi, ne očekuje, koje ne smera ni u kom posebnom pravcu, a ipak je iz neodvratljive čvrstine sposobno kako za ono moguće tako i za ono nemoguće – ovo stanje koje je iz osnova lišeno namere i onog Ja, majstor u stvari obeležava kao “duhovno”. Ono je u suštini ispunjeno duhovnom budućnošću i zato se takođe naziva “prava prisebnost”. Duh, znači to, svuda je prisutan, jer nije vezan nigde, ni za kakvo posebno mesto. I on može ostati prisutan, jer on, čak i kada se odnosi na ovo ili ono, neće razmišljajući za to biti vezan i time izgubiti svoju prvobitnu pokretnost. Sto se može uporediti sa vodom, koja ispunjava neki ribnjak, ali je uvek spremna da otekne, on uvek može delati u svojoj neiscrpnoj snazi, zato što je slobodan, i otvarati se svemu zato što je prazan. Ovo stanje je u stvari baš prastanje, i njegov simbol, prazan krug, oslovljava onoga koji se u njemu nalazi.

Zato onaj ko se oslobodio svih veza mora uvežbavati svaku umetnost, polazeći od svemoći svoje prisebnosti koju ne narušava nikakva namera ma koliko bila prikrivena. Ali da bi se zaboravljajući na sebe mogao uklopiti u oblikujuće zbivanje, upražnjavanju umetnosti mora se utrti put. Jer ako bi se onaj koji je utonuo u sebe našao suočen sa nekom situacijom, u koju instinktivno ne može uskočiti, morao bi je prvo dovesti u svest. Time bi ponovo stupio u sve one odnose od kojih se oslobodio; ličio bi na nekog probuđenog, koji razmišlja o svome dnevnom programu, ali ne na probuđenog koji živi u prastanju i iz njega dela. Tada mu nikada ne bi izgledalo tako kao da su mu pojedinačne karike radnog procesa kao kroz više uklapanje bile slučajno doturene; nikada ne bi saznao, kako se polet nekog zbivanja može opojno saopštiti onome koji je lično samo njihanje, i kako je sve što on čini učinjeno, još pre nego što on za to sazna. Oslobađanje i samooslobađanje koje se zahtevaju, pounutrašnjivanje i zgušnjavanje života do pune prisebnosti postaje stoga, što više od nje zavisi, utoliko manje prepušteno povoljnim dispozicijama ili čak slučaju, takođe ne prepušteno na božju veresiju procesu oblikovanja koji zahteva sve snage i tako ujedno sigurnosti da se željena koncentracija već sama od sebe uspostavlja. Pre svakog činjenja i rada naprotiv, pre svakog samopredavanja i samouklapanja izaziva se ta prisebnost i obezbeđuje kroz uvežbavanje. Ipak polazeći od časa kada pođe za rukom da se njome ne samo uvek vlada, nego da se u malo trenutaka stiče, koncentracija se, kao ranije disanje, dovodi u vezu sa gađanjem iz luka. Laki prelaz u proces zaatezanja luka i odapinjanja hica utire se time što se strelac, klečeći sa strane počinje koncentrisati, svečano koračajući dolazi pred cilj, posle dubokog klanjanja nudi luk i strelu kao zavetne darove, tada stavlja strelu, podiže luk, zateže ga i u najvišoj duhovnoj budnosti ostaje da čeka. Posle munjevitog odapinjanja hica i time ujedno oslobađanja od napetosti, strelac ostaje u položaju koji zauzima neposredno posle odapinjanja, toliko dugo dok posle dugog izdisanja opet ne mora udahnuti. Tek tada opušta ruke, klanja se pred ciljem i odlazi, ako nije dao više hitaca, mirno u pozadinu.

Gađanje iz luka je tako postalo ceremonija, koju izlaže “Veliko učenje”. Čak ako učenik u ovom stadijumu još ne shvata dalekosežnost svojih hitaca, ipak konačno razume zašto gađanje iz luka ne može biti nikakav sport, nikakva vežba za turnir. Onda razume zašto se ono što se tehnički može naučiti u tome mora savesno uvežbati dok ne dodija. Ako sve zavisi od toga da se strelac potpuno zaboravivši na sebe i bez namere uklopi u zbivanje, tada se njegova spoljašnja realizacija mora automatski odigravati, bez potrebe za rukovodećim i kontro1išućim razmišljanjem.

Za to bezuslovno ovladavanje formama odgaja u stvari japanska nastava. Uvežbavanje, ponavljanje i ponavljanje ponavljanog, u stalnom pojačavanju na duge staze njena su obeležja. To se barem odnosi na sve umetnosti vezane za tradiciju. Izvođenje, prethodno oblikovanje (Vorbilden); uosećavanje, podražavanje – to je fundamentalna relacija obuke, mada su kod poslednjih naraštaja uvođenjem novih nastavnih predmeta uhvatile korena i evropske nastavne metode koje se koriste sa nepobitnim razumevanjem. Odakle dolazi to što uprkos svom početnom oduševljenju za novinu japanske umetnosti u suštini nisu omeli ovi oblici nastave?

Odgovor na to pitanje nije lako dati. Njega ipak treba, mada takođe samo u grubljim obrisima, pokušati naći u nameri da se stil obuke a time i smisao podražavanja još oštrije osvetli. Japanski učenik donosi tri stvari sa sobom: dobro vaspitanje, strasnu ljubav prema umetnosti koju je izabrao i nekritično poštovanje učitelja. Odnos učitelja i učenika odvajkada spada u najtemeljnije životne veze i zato uključuje u sebe veliku odgovornost učitelja, daleko iznad okvira njegovog nastavnog predmeta.

Od učenika se najpre ništa drugo ne zahteva sem da savesno oponašaju to što učitelj izvodi. Nesklon poučavanjima i obrazlaganjima dugoga daha, ovaj se ograničava na kratka uputstva i ne računa s tim da učenik postavlja pitanja. On ravnodušno posmatra opipavajuće (tastenden) napore ne nadajući se samostalnosti i poduzetnosti, i ima strpljenja da pričeka na rast i sazrevanje. Obojica imaju vremena, učitelj ne vrši pritisak, a učenik ne hita junačkim korakom (greift nicht hastig aus).

Daleko od toga da želi u učeniku prerarano probuditi umetnika, učitelj smatra svojim prvim zadatkom da od njega napravi jednog znalca , koji suvereno vlada zanatom. Toj nameri učenik neumornim trudom izlazi u susret. Kao da ne postavlja nikakve više zahteve, pušta da se optereti kao u tupoj predanosti, kako bi tek tokom godina došao do iskustva da forme, kojima on potpuno vlada, više ne pritiskuju, već oslobađaju. On iz dana u dan postaje sve sposobniji da tehnički nenaporno može slediti sve pobude (Eingebungen), ali isto tako da savesnim posmatranjem pušta da mu dotiču pobude. Recimo šaka, koja povlači kičicu, u istom trenutku u kojem duh počinje da oblikuje, već je pogodila i ostvarila ono što mu lebdi pred očima, i na kraju učenik ne zna više ko od njih dvoje, da li duh ili ruka, za delo odgovara.

Ali da bi se dotle došlo, umeće dakle postalo “duhovno”, kao i u umetnosti gađanja iz luka, potrebna je koncentracija svih telesnih i duševnih snaga, kojih se, da to pokažemo na novim primerima, ni pod kakvim uslovima ne možemo odreći.

Neki slikar tušem zauzima mesto pred svojim učenicima. On ispituje kičicu i stavlja je smišljeno pripremljenu (legt sie bereit) brižljivo rastrljava tuš (reibt), dovodi u red dugačku usku traku papira (Papierbahn), koja pred njim leži na asuri, da bi tada konačno, posle dužeg ostajanja u dubokoj koncentraciji, u kojoj on izgleda nedodirljiv, brzim, bezuslovno sigurnim potezima učinio da nastane Jedna slika, koja, a da se više ne može ispravljati i da joj više nije potrebna nikakva korektura, služi učenicima kao uzor. Majstor ikebane počinje nastavu tako što razvezuje i pažljivo razmotanu ostavlja po strani liku, koja povezuje cveće i grane cvati. On zatim pregleda pojedine grane, u ponovljenom ispitivanju bira najbolje, daje im pažljivim savijanjem (Zurechtbiegen) oblik, kojem one već prema svojoj ulozi treba da odgovaraju, i sastavlja ih konačno u jednoj izabranoj vazi. Savršena tvorevina izgleda tako kao da je majstor pogodio šta priroda u nejasnim snovima naslućuje.

U oba ova slučaja, na koja bih se želeo ograničiti, majstori se ponašaju tako kao da su sami. Oni učenicima jedva da upućuju neki pogled, još manje reč. Pripremne radove oni izvode zamišljeno i tiho, u procesu obrazovanja i oblikovanja gube se samopožrtvovano, i obojici od prvih uvodnih poslova do dovršenog dela taj postupak izgleda kao jedno u sebi zatvoreno zbivanje. On takođe zaista poseduje tako veliku izražajnu moć da deluje kao neka slika na gledaoca.

Ali zašto učitelj ni jednom ne dopušta da recimo neki iskusni učenik obavi tako neizbežne ali ipak sasvim podređene predradnje? Da li okrilaćuje njegovu. umetničku sposobnost gledanja i oblikovanja, ako on sam rastrljava tuš, ako liku umesto da je brzo razreže i nemarno odbaci, tako podrobno odvaja? I šta ga pokreće na to da na svakom času nastave istom neumoljivom upornošću ovaj postupak bez ikakvog odbitka upravo pedantski ponavlja i pušta da to učenici podražavaju? On se zato drži nasleđenog običaja, što pripreme za delo ujedno, kao što to zna iz iskustva treba da ga orijentiše na njegovo umetničko stvaranje. On kontemplativnom miru u kojem to izvodi, zahvaljuje za ono presudno opuštanje i ujednačenost svih svojih snaga, za onu pribranost i prisebnost bez kojih ni jedno pravo delo ne polazi za rukom. Nenamerno utonuo u svoj rad, on se vodi u susret trenutku, u kome se delo, koje mu u idealnim linijama lebdi pred očima, kao samo po sebi ostvaruje.

Kao što kod gađanja iz luka koraci i položaji, tako i ovde u izmenjenom obliku druge predigre imaju isti smisao. I samo tamo gde to ne ide, recimo kod kultslog igrača i glumca, pribranost i ubeđivanje prenose se na vreme pre njihovog istupa.

Dakle kao i kod gađanja iz luka i kod ovih primera reč je očevidno o ceremonijama. Jasnije nego što bi to učitelj mogao iskazati rečima, učenik iz njih uviđa da je pravo duhovno stanje umetnika postignuto tada kada priprema i stvaranje, ono zanatsko i umetničko, materijalno i duhovno, ono stanjsko (Zustandliche) i predmetno bez pukotina prelaze jedno u drugo. I time je pronašao novu temu podražavanja. Sada od njega zahtevaju da potpuno vlada načinima koncentrcije, samopožrtvovnog udubljivanja. Podražavanje, ne više orijentisano na objektivne sadržaje, čijem je odražavanju još svako uz dobru volju nekako dorastao, postaje sada oslobođenije, pokretnije, duhovnije. Učenik se nalazi suočen sa novim mogućnostima, ali ujedno saznaje da njihovo ostvarenje više ni najmanje ne zavisi od njegove dobre volje.

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Stanje, u kome se ništa određeno više ne misli, ne planira, ne teži, ne želi, ne očekuje [Tema: Zen]

by admin time to read: 11 min
0