Strah od nezamislivog koje smo doživeli

| December 15, 2014 | 0 Comments

15-apocalyptic-pictures-from-the-protests-in-ukraine

Piše: Andrej Ivanji

U Nemačkoj je preko šezdeset uglednih javnih ličnosti potpisalo apel u kome upozoravaju na opasnost od rata sa Rusijom, pozivaju na dijalog sa Moskvom i traže veće razumevanje za ruske strahove. apel je izazvao lavinu kritika, negodovanja i podrugivanja. ipak, nametnulo se pitanje: dokle je Evropa spremna da ide zarad principijelnog kažnjavanja Rusije zbog njene ekspanzionističke politike i da li su se aveti hladnog rata već otrgle kontroli

Kako li su se osećali ljudi koji su pred Prvi svetski rat apelovali na ljudski razum, nemoćni da spreče katastrofu u koju svet srlja? Ili oni koji su upozoravali na opasnost koja preti od uzdizanja nacionalsocijalizma u Nemačkoj, koje jedva da je neko slušao dok nije bilo kasno? Stariji se sećaju Kubanske krize, kako su napeto iščekivali da li će početi treći svetski, ovoga puta nuklearni rat. Tada je prevladao strah od opšteg uništenja. Slično osećanje nemoći morilo je i one koji su pred početak rata u Jugoslaviji uzalud upozoravali na iskopavanje nacionalnih ratnih sekira i čakija i na idiotizam trtljanja lokalnih poglavica koji su prigrabili medije i huškali na rat.

Sa sličnim osećanjem nemoći, danas pojedinci posmatraju kako dvadeset pet godina posle pada Berlinskog zida svet ponovo upada u hladni rat. Na Zapadu dominira crno-bela medijska slika ukrajinske krize na koju se oslanjaju principijelno-moralističke osude Rusije i ekonomske i političke sankcije usmerene protiv “odgovorne ruske elite”. Ugroženi spolja, Rusi zbijaju redove oko Vladimira Putina, a Putin u strahu od doglednih izliva socijalnog nezadovoljstva projektuje sve mračnije slike zapadnog neprijatelja koji osporava Rusiji ulogu velesile. Izolacija nametnuta spolja polako se pretvara u prkosnu samoizolaciju od Zapada i potragu za saveznicima na drugim stranama sveta.

Kada se slični scenariji odigravaju u slučaju Jugoslavije, Iraka, Libije, Irana ili Sirije, u Vašingtonu, Londonu i Parizu se uvek razmatra i mogućnost vojnog “rešenje problema”. U slučaju ma koliko posrnule, ali ipak nuklearne sile Rusije, vojna opcija je isključena. Ali, ukoliko se konfrontacija Zapada i Rusije nastavi i stvari se otrgnu kontroli, da li će se čovečanstvo u dogledno vreme suočiti sa nekom novom Kubanskom krizom i ponovo bez daha čekati na ishod svog postojanja? Na primer, ako bi u Srbiji, koja bi u igri potezanja konopca između Rusije i Zapada mogla da izigrava konopac, u nekom trenutku prevagnula ruska opcija, te Rusija odlučila da u srpsko-ruskom Regionalnom humanitarnom centru za reagovanje u vanrednim situacijama u Nišu postavi nuklearne rakete srednjeg dometa, a Zapad adekvatno reagovao upućivanjem podmornica sa nuklearnim raketama u Jadran? Ili sve to negde drugde, recimo u Siriji? Nezamislivo?

Za pojedince u Evropi neki sličan horor-scenario jeste zamisliv. Iz straha da su se hladnoratovske aveti već otrgle kontroli, da se kratkoročno unipolaran svet ponovo pretvara u bipolaran, preko šezdeset poznatih ličnosti iz oblasti politike, privrede, pravosuđa, kulture i medija u Nemačkoj potpisalo je apel “Ponovo rat u Evropi? Ne u naše ime!”, u kome upozoravaju na mogućnost rata sa Rusijom i zahtevaju politiku koja bi smanjila tenzije u Evropi.

SAMO DA RATA NE BUDE: Apel koji su inicirali bivši savetnik kancelara Horst Telčik (CDU), bivši državni sekretar u ministarstvu odbrane Valter Šticle (SPD) i bivša potpredsednica Savezne skupštine Antje Folmar (Zeleni) upućen je Saveznoj vladi, Bundestagu i medijima. Telčik objašnjava da je to “politički signal”, upozorenje da “opravdana kritika ruske ukrajinske politike ne dovede do toga, da padne u vodu napredak u odnosima sa Rusijom koji je građen poslednjih dvadeset i pet godina”. Apel su, između ostalih, potpisali bivši kancelar Gerhard Šreder, bivši predsednik Nemačke Roman Hercog, bivši ministar unutrašnjih poslova Oto Šili, bivši ministar pravosuđa Hans-Johen Fogel, bivši predsednici vlada saveznih pokrajina Hamburg, Berlin i Brandenburg Klaus fon Donaji, Eberhard Dipgen i Manfred Štolpe, reditelj Vim Venders, glumica Hana Šigula, glumac i reditelj Klaus Marija Brandauer, glumac Mario Adorf, teolozi, doktori nauka, privrednici.

U apelu piše da “niko ne želi rat”, ali da Severna Amerika, Evropska unija i Rusija srljaju u njega, jer ne zaustavljaju spiralu pretnji i kontrapretnji. Konflikt u Ukrajini je pokazao da težnja za premoć nije prevaziđena 1990. godine, kako su se na kraju hladnog rata svi nadali. Uspesi politike otopljavanja odnosa i miroljubive revolucije uspavali su i Istok i Zapad, stoji u apelu, obe strane su postale neoprezne. Ideja vodilja, da se ratna opcija trajno ukloni iz međusobnih odnosa, izgubila se i kod Amerikanaca i kod Evropljana i kod Rusa. “Drugačije ne može da se objasni širenje Zapada na istok bez prethodnog produbljivanja saradnje sa Moskvom, koje Rusiji deluje ugrožavajuće, kao ni Putinova aneksija Krima koja se kosi sa međunarodnim pravom”, piše u apelu.

U apelu se ističe u “ovom trenutku velike opasnosti po kontinent” posebna odgovornost Nemačke za očuvanje mira, čije je mirno ujedinjenje bilo “veliki, razumom vođen gest” sila pobednica, odluka “istorijskih dimenzija”. Iz prevaziđene podele trebalo je da izraste poredak mira i stabilnosti od Vankuvera do Vladivostoka, “Zajednička evropska kuća”, kako stoji u Pariskoj povelji za Evropu oko koje se 1990. usaglasilo svih 35 šefova vlada i država članica Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). “Taj cilj posleratne politike se do danas nije ostvario. Ljudi u Evropi ponovo moraju da strahuju.”

Potpisnici peticije pozivaju nemačku vladu da “opravda svoju odgovornost” i založi se za razum i dijalog sa Rusijom, jer potreba za bezbednošću Rusa je jednako legitimna kao potreba za osećanjem bezbednosti Ukrajinaca, Poljaka i baltičkih naroda.

“Ne smemo Rusiju da izbacimo iz Evrope”, stoji u apelu. “To bi bilo neistorijski, nerazumno i opasno za mir.” Navodi se i da je od Bečkog kongresa 1814. Rusija priznata kao evropska sila koja utiče na naličje Evrope, a svi koji su pokušali da to promene silom, krvavo su propali – poslednji put Hitlerova Nemačka.

Potpisnici apeluju na nemačke političare da ne projektuju slike neprijatelja i ne prebacuju jednostrano krivicu, da “uključuju” Rusiju umesto da je “isključuju”. Upozoravaju medije da komentatori “demonizuju čitave narode”, a da pritom ne uzimaju dovoljno u obzir istoriju. “Svaki novinar koji poznaje spoljnu politiku morao bi da shvati strah Rusije otkako je NATO 2008. pozvao Gruziju i Ukrajinu da postanu njegove članice”, stoji u apelu. Mediji bi trebalo da doprinesu tome, da ljudi više ne strahuju od rata.

TAJ BRUTALNI PUTIN: Ovaj apel je u Nemačkoj izazvao javnu debatu i oštre kritike. Mnogi komentatori se rugaju peticiji, kao spisku opštih mesta i lepih želja, kao kada neka kandidatkinja za mis sveta kaže da joj je najveća želja da u svetu bude mir. Drugi pak tvrde da je antiratni apel besmislen, jer rat uveliko traje, a izazvao ga je upravo Vladimir Putin. Treći, opet, jednog od najprominentnijih među prominentnim potpisnicima apela, bivšeg kancelara Gerharda Šredera, koji je u upravnom odboru Severnog toka, identifikuju kao ruskog lobistu i u čitavom apelu vide njegovo maslo.

U nemačkim medijima apel je uglavnom naišao na osudu. Većina kritičara upozorava da je Putin odgovoran za rat u Ukrajini, da je bespravna aneksija Krima odraz njegove ekspanzionističke politike, da se ruska vojska mota na istoku Ukrajine, da Moskva naoružava proruske pobunjenike. U komentaru “Zidojče cajtunga” piše tako da “Vladimir Putin želi rat u Ukrajini” i da “mi to ne možemo da ignorišemo”. Komentar upozorava da se u spornom apelu Ukrajina, “ta ponosna nacija, pominje samo kao subjekat geopolitičke konkurencije”, da nema ni reči o budućnosti Ukrajine, kojoj je nasilno oduzet deo teritorije i gde Moskva direktno kontroliše Donjeck i Lugansku oblast.

Ukazuje se na “brutalnu, imperijalističku” politiku ruskog predsednika i postavlja se pitanje: Da li Zapad, kao što potpisnici apela zahtevaju, treba nemo da posmatra sve to, samo da slučajno ne isprovocira i ne naljuti Rusiju? “Zidojče cajtung” u apelu prepoznaje poziv da se Evropa povinuje pred pravom vojno jačeg. Piše i da je upravo Putin taj koji odbija svaki kompromis, podseća se na njegova “prazna” obećanja i “laži”, te da su se, izgleda, potpisnici apela, koji se igraju sa strahom Nemaca od rata, sami uplašili od Putina.

DOKLE JE EVROPA SPREMNA DA IDE: Ova debata koju je apel rasplamsao u Nemačkoj provlači se kroz čitavu Evropu. Na Zapadu je nesporno da je aneksija Krima suprotna međunarodnom pravu i čista demonstracija sile Vladimira Putina, baš kao i da Moskva direktno podržava i naoružava pobunjenike na istoku Ukrajine težeći konfederalnom rešenju koje bi trajno destabilizovalo vladu u Kijevu.

Pitanje je, međutim, dokle je Evropa spremna da ide zarad sopstvenih principa i američkih interesa, bez ikakvog upuštanja u pitanje dvostrukih standarda koje se tiče sukoba u Jugoslaviji i Kosova? Kojim sredstvima je konformistička Evropa spremna da principijelno brani teritorijalni integritet Ukrajine i ko sve to treba da plati? Na stranu ratne opcije, već sada se glasno javljaju za reč svi oni koji trpe gubitke zbog kontrasankcija koje je Rusija uvela Zapadu.

Nemačka je zemlja sa posebnom istorijskom odgovornošću i balastom koji vuče iz dva svetska rata. Ne treba sumnjati u to da su desetine potpisnika apela iskreno zabrinute za mir u Evropi, zbog mogućnosti nekog većeg oružanog sukoba koji možda vreba iza nekog ćoška. Ali, više od samog apela upravo njegovo apriori i sveobuhvatno odbacivanje, iz ovih ili onih razloga, ukazuje na to da bi sukob između Zapada i Rusije mogao da dosegne tačku posle koje u dogledno vreme nema povratka. Kao što neko reče, zupčanici koji pokreću svetske tokove sporo uzimaju zamah, ali kada jednom krenu u određenom pravcu, teško ih je zaustaviti i vratiti natrag.

NEŽELJENI SCENARIO: Poznati nemački pisac Eugen Ruge, koji je rođen u Rusiji, nezavisno od apela o kome je reč piše u kontekstu jednostranog medijskog izveštavanja o ukrajinskoj krizi: “Gde su pitanja? Gde je sumnja? Kamo su se denula merila za ocenu političkog delovanja?” Ruge kaže: “Zamislite da je ruski ministar spoljnih poslova Lavrov otišao, recimo, u Los Anđeles tokom nemira 1992. i tražio ostavku guvernera Kalifornije. Zar to ne bi bilo čudno?” A niko ništa sporno nije video u tome što su nemački i američki ministar spoljnih poslova u Kijevu javno podržavali demonstracije protiv aktuelnog predsednika Ukrajine.

Ruge postavlja niz pitanja, između ostalog: “Ako stanovništvo neke autonomne republike hoće da se otcepi od Rusije – kao u slučaju Čečenije – to nailazi na nepodeljenu podršku zapadne politike. Ali kada većina stanovništva neke autonomne republike želi da se ujedini sa Rusijom, to se posmatra kao katastrofa?(…) SAD su često branile svoje ‘vitalne interese’ – na Kubi, u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku (…), sa visokotehnološkim bombama, dronovima – i to rade i danas. Zašto nikome ne pada na pamet da isključi SAD iz G8?(…) Čovečanstvo brzo zaboravlja”, piše Ruge. “Mi smo nuklearnu katastrofu nekoliko puta izbegli za dlaku. Nova postavka hladnog rata, u kojoj glavnu ulogu igra jedna u defanzivu dospela velesila, koja je još uvek u stanju da uništi planetu, jeste scenario koji – to je moj savet – ne bi trebalo da razradimo. To ne znači da Rusi smeju da rade šta hoće. Ali to ne znači ni da Zapad sme da radi šta hoće.”

 http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1252168

Tags: , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Strah od nezamislivog koje smo doživeli

by admin time to read: 8 min
0