Corona borealis
Deni De Ružmon je napisao knjigu o zapadnoj avanturi čovečanstva. Predmet knjige je svetska kriza, i nije gora, nije ni bolja od drugih stotinu, ili hiljadu sličnih. On veoma elegantno primenjuje takozvanu kulturnu morfologiju tipa Špengler-Frobenijus-Sorokin-Tojnbi, i ono što se u Evropi zbilo za vreme dve hiljade godina, posmatra iz ove perspektive. Nauk je da jedna kultura umire, druga se rađa, odnosno prelaz je u svakom slučaju neprijatan, ali većih nevolja nema.
Postoji u ovom shvatanju neka nezdrava odbojnost, čovekov život se meri hiljadama godina kad on ne živi hiljade godina, nego, recimo, sedamdeset, i ono što je za njega važno nije jedno stoleće, nego pet minuta. Ako neko razmišlja u ovakvim srazmerama, i iz perspektive milenijuma smatra čoveka insektom, ne može se iznenaditi što se čovek stvarno oseća insektom, uz bagatelno, degenerisano samopoštovanje života i s destrukcijom svesti o besmrtnosti.
Zapadna civilizacija je avantura, kaže De Ružmon. Avantura je, kao što znamo, hazardna i privremena i nepouzdana. Avanturista je neozbiljan. U svakoj drugoj kulturi postoji neka stabilna veličina. Ono .to je ovde nastalo, nije solidno. Čak i genijalni ljudi uvek samo improvizuju. Kao da bi bilo značajno samo ono što je nestalo. Pesnički i slikarski i filozofski i muzički avanturisti. Možda su bili u pravu Solovjov i njegovi ruski savremenici, Evropu je karakterisao ekskvizitni imoralitet.
Avanturista improvizuje. Bez obzira na to šta je bilo i šta jeste, on započinje novo, što može biti talentovano i zanimljivo i uzbudljivo, ali ništa više. Od Platona do Bertrana Rasela, od Homera do T.S. Eliota i od katakombi do Iva Tangija.
De Ružmon relativizuje Evropu, i ova samorelativizacija ako i nije bolja, svakako je poštenija od glupe teorije razvitka koja živi u uobraženju da se čovek neprekidno uzdiže, i svaki trenutak je automatski savršeniji nego što je bio prethodni. Kulturna morfologija ne meri Evropu prema verodostojnom tekstu bivstva (svete knjige), nego je upoređuje s drugim kulturama. U slučaju ako je kultura realitet, a ne scijentifi.na fiks-ideja uhvaćena u vazduhu, naših dve hiljade godina bi se mogle postaviti uz Kinu, Indiju, Egipat. Samorelativizacija nije objektivna, nego egzistencijalna operacija, ne želi da stvori red u podacima, nego želi da raščisti čovekovu situaciju. Evropa, kaže De Ružmon, nije apsolutna avantura, nego je avantura u odnosu na arhaičke i istočne civilizacije. Une grossiere erreur de calcul, nečuvena greška u računu. Što se ne može ispraviti, ne može se ni spasiti. O tome je Genon rekao sve što je bitno. Dve hiljade petstogodišnji platonizam, i sve njegove posledice, izmišljena država sunca, utopija, falanster, socijalizam, celokupno idealizam, drugim rečima cepanje na dvoje stvarnosti i ideje sveta. Evropa je počev od Grka uvek bila fantasta uma. Jung kaže da je jedini uzrok našeg pada Wissenschaftliche Rationalismus, scijentifični razum. Um kao fiks-ideja. Um kao psihoza. I ne interesuju me katedrala i freska i simfonija koje je stvorila, nego patnja koju je izazivala i izaziva.
Ovakva knjiga, kao što je De Ružmonova, ili u novije doba knjige Kamija, Jaspersa, Hajdegera, Vajta, ali naročito ranije Panvica, Genona, ne mogu izmeniti situaciju u Evropi. Možda je Niče u pravu kad je došapnuo konzervativcima da krajnji razvitak ne treba sprečavati, nego pospešivati, ne sme se zaustavljati ono što propada, treba ga šutnuti, kako bi brže nestalo. Jedina stvar koju ovakva knjiga može da učini, prilično ih je, jeste da u nekoliko sazrelih ljudi probudi glad za takvu uviđavnost koja je verovatna mogućnost za opstanak čovečanstva. Za onaj opstanak koji je tako sumnjiv, vidi Jaspersovu Atomsku bombu, ili Kamijevog Pobunjenog čoveka. Nikada ovde u Evropi duhovno zreliji nije dolazio do reči, tokom vremena je njegov uticaj sve više slabio, dok zreliji nije postao najpre sumnjiv, zatim prognanik, na koncu društveni neprijatelj. Junak istorije je general, dendi, profesor univerziteta, bankar, ali naročito Don Žuan. Svi znaci govore da se katastrofa može izbeći samo u tom slučaju i isključivo u tom slučaju ako usled ovih dela zreliji čovek dođe do reči.
Evropejstvo je tek od skoro postalo realan pojam, i to u onom misliocu u kojem je kulminirao izvorni greh, avanturizam, u Ničeu, i u kojem se sve, kao što to obično biva u trenutku ostvarenja, okreće protiv njega samog. Niče do sada nije bio vidljiv, prosto zbog toga jer je ceo horizont ispunjavao Niče. Kao što Tomas Man kaže, ono što je dvadeseti vek u malom uradio svojim ratovima i revolucijama i krizama, sve se to u monumentalnim razmerama već ranije odigralo u Ničeu. Posle mnogostrukih povoda tek smo krajem Drugog svetskog rata dospeli na takav stepen kada se o Ničeu može reći nešto znatno, do tada, od onoga što se o njemu tvrdilo, jedino je važan bio citat, ono što je Niče rekao. Sada je već vidljivo da je duhovna nezrelost Evropljanina dosegla svoj vrhunac u Ničeu.
Niče je avanturista, borac, heroj, homerovski junak, političar, odnosno kšatrija. Što znači da nije duhovni čovek, nije čist, nije smiren, nije konačan, nije intelektualni čovek, odnosno nije brahman, i o svom verodostojnom postojanju ne zna ništa. Avanturista je posrnuli vitez. Vladajući karakter Evropljanina je da je on kvarni kšatrija. Time je raskrinkana Evropa u kojoj je počev od Grka vladao ratničko viteški avanturista, ne snagom svoga duha, nego svojim talentom i srećom, i u kojoj čovek duha nije dolazio do reći, jer u srednjem veku ni crkvena vrhovna vlast nije bila duhovna vladavina, nego svetovna skrivena u religiozne forme, odnosno ratničko-političku vladavinu. Maks Šaler je savršeno definisao situaciju kada je rekao: evropska istorija je sudbonosno zbivanje koje se u svakom dobu ponavlja, slobodno duhovno ispoljavanje kler je ugušio u srednjem veku, a u novom veku nauka i država.
Brahman i kšatrija su dva naziva kasti u hinduskoj baštini. Brahman je sveštenik, lekar, učitelj, filozof, asketa, svetac. Kšatrija je vladar, aktivni političar, sudija, vojnik. Brahman je kontemplativan, kšatrija je aktivan čovek.
Za to što je neko brahman, ili kšatrija, nije presudno nasleđivanje, ali ni vaspitanje, ni temperament, ili karakter, ali ne ni konstelacija. Brahman živi u ljudskom statusu apsolutusu, a to znači da on realizuje osnovni stav humanog, u jednoj vrsti bezvremenosti je iznad stvari, i drži se verodostojnog teksta postojanja. Kšatrija je istorijsko biće u lavirintu vremena, i živi u strastima doba. Brahman je čovek duha, kšatrija je čovek akcije. Brahman vodi kšatriju brigom duha, kšatrija se pak večito buni protiv prevlasti brahmana. U Evropi od Grka nije bilo duhovne kaste. U arhaičkim vremenima Orfej je, kasnije Pitagora, pokušao da izgradi takvo društvo koje bi vodio čovek duha. Ova namera je doživela krah zbog otpora ratni.kog vite.kog plemstva. Kasnije je Platonova Država bila bleda i nakaradna kopija ovog drevnog poduhvata. U srednjem veku je crkvena vladavina bila samo prividno brahmanizam, jer nikad duhovnu vladavinu nije ni mogla razlikovati od svetovne vlasti, niti su se mogle međusobno razdvojiti, i od sveta se nije mogla odreći. Srednjovekovni klerikalizam (pseudo-crkva) samo je bio dobar za to da kompromituje hrišćanstvo, dok je hrišćanstvo, kao religija, tako reći iščezlo. Sredinom dvadesetog veka pozitivnija je situacija istorije spasenja u boljševizmu, nego u hrišćanstvu, jer je on svojom antihristovskom aktivnošću dotakao dublji religiozni realitet nego bilo koja druga nevernost postojećeg hrišćanskog klerikalizma.
Čovek koji živi bez duhovne kaste živi u društvu bez glave. Budući da nema života bez glave, umesto duha trebalo se pobrinuti za nešto drugo. Takav duhovni surogat bio je kod Grka filozofija, u srednjem veku religija, u novom dobu nauka. Filozofija, religija, nauka nisu duh, nisu status apsolutus, nisu iznad stvari i vremena, nego su plodovi istorije, nisu verodostojni tekstovi postojanja, nego trenutni pokušaj u žaru vremena, improvizacija, privremena, nepouzdana, labilna, neozbiljna avantura.
Serije evropskih kriza (istorija), metež, zbrka, ratovi, pokolji, na koncu kriza koja se širi na celu zemlju, jedini uzrok svega toga jeste što nema duhovne kaste, odnosno pouzdanog vođe. Zbog toga je čovek izložen samovolji drskijih, ili podlijih, nasilnijih ili opakijih avanturista. Što se za Ničeovu filozofiju otvorila perspektiva, značenje se krije otprilike u tome. Takav čovek kao Niče, može biti pun viteških vrlina, u svakom slučaju odvažan i otmen, bezuslovno plemenit, pošten u svim okolnostima, veran, čistih ruku i čista srca. Sve su to vrline kšatrije. Jer su za kšatriju karakteristične divne i naočite vrline. A sve to nema nikakve veze s duhom koji ni malko nije naočit.
Ovakav čovek je fenomenalan vitez, ali je intelektualno slab. Vitez je na području duha avanturista. Niče je sebe zaista i nazivao avanturistom, ali sasvim na avanturistički način, ponosno, i od toga je napravio vrlinu. I sa ovoga gledišta je bio visoko iznad drugih, na primer Dekarta, Lajbnica, Kanta, Hegela. Kondotjerska samodopadljivost.
Niče je počinio grešku u Heraklitovom tumačenju, Heraklit je bio vasileus, što na jeziku arhaičkih Grka znači sveštenik-kralj, odnosno vladajući brahman. On je živeo u šestom veku pre Hr., u ono vreme kada se drevni poredak konačno počeo raspadati od Kine do Sicilije, odnosno kada je započela današnja kriza koja se primiče kraju. Genon ovo doba naziva krajnjom fazom kalijuge. Lao Ce u Kini, Zaratustra u Iranu, Jeremija u Judeji, Pitagora i Heraklit u Evropi još jednom su rekapitulirali na pragu tamnog razdoblja znanje, baštinu, koje podseća na verodostojni tekst postojanja, u uverenju da će time moći da zaustave propast. Znamo da poduhvat nigde nije uspeo.
Heraklitovo učenje jeste da je svet za neposvećenog i za čoveka ne-duha, u takozvanom životu i sudbini, u društvu i prirodi, neprekidno promenljiv i zaslepljiv svet snova, maglovit i iluzoran i relativan. Međutim, irealan je svet čoveka koji svakodnevno drema nerazbuđen i letargičan, svet koji se raspršuje i koncentriše, koji raste i propada, talasa se gore-dole. Stvarnost vidi samo razbuđen i posvećen čovek, koji otkriva u svetu ono što je stabilno i konstantno, logos, smisao koji je večno nepromenjen i nepromenljiv.
Heraklit nije sam otkrio ovu misao. Karakteristično mišljenje je za Evropu, čak i za novo doba, čak i za devetnaesti vek da su arhaički vasileusi za vreme šetnji izgradili samovoljnu individualnu takozvanu filozofiju, kao kad bi to ovde radili, eventualno s ciljem da je izlažu javnosti. Heraklit je napisao ono znanje, i položio ga u Artemidin hram u Efezu, koje su brahmani znali hiljadama godina, i .to su znali i bez toga da ga jedni od drugih uče u Iranu i u Egiptu i u Indiji i u Kini. U svojoj nesumnjivoj čistoti sačuvana je samo hinduska baština. Da bi čovek danas stvarno umeo da bude prisutan, mora da se vrati bar pet hiljada godina unazad. Kvintesencija učenja jeste advaita. Advaita nije dvojstvo, odnosno Echad, kao što su Jevreji govorili i hen panta einai, kao što je pisao Heraklit. Sve je jedno. Središte, jedinstvo bivstva, smisao sveta, logos. Celokupno drevno doba je počivalo na ovom brahmanskom znanju.
U jezgru večito promenljive prirode nepromenljivi smisao koji upravlja svim i svakim, – u maja svetu opsena bezvremeni-večni-apsolutni atman, jedan, Puruša, koji posmatra očaravaju.u igru prakriti, – besmrtni duh u životu koji se rađa i nestaje, – u ljudskom svetu aktivni i delatni vitez – u društvenoj istoriji intelektualni čovek koji je iznad vremena, brahman. Ali to je ono što je teško razumeti. Bez posvećenja ne može se razumeti da promena s nepromenjeno..u, maja s atmanom, pokret s nepokretnošću, večna vatra s postojanim kristalom bivstva nije dva, nego Jedan. Advaita. Hen panta einai.
Bela Hamvaš
nastaviće se
