Stvorenje koje se rita [Tema: Crnjanski]

| March 26, 2018 | 0 Comments

Ma koliko to čudno zvučalo, bio sam do suza dirnut u Španiji ne samo siromaštvom nižih slojeva, nego i jednom domaćom životinjom koja pati. Kao sve zemlje na obalama Sredozemnog mora, i Španija je puna magaraca, te domaće životinje što vodi poreklo iz egipatskih i arabijskih pustinja, otkuda se ra- selila po celom svetu.

Magarac, iako pripada vrsti konja, ne uživa ni ljubav, ni milost, kojom ljudi prilaze atu, duž tih obala. Naročito ne u negda arapskim pokrajinama, afričkim i azijskim, gde se konj poštovao i cenio kao i sablja. Arapi su tu mirnu životinju doveli u Španiju, u tolikom broju, da zaslužuje pažnju, ali kraj konja ona je i tu ostala nemila i bedna, dok je njen takmac postao pojam brzine, plemenitosti i svega što je lepo i viteško.

Zakržljali, omaleni, sa dva duga uveta, čupavi magarci u Španiji vekovima prolaze drumom natovareni bremenom, obično grdnim tovarom, što im visi s grbače i zdesna i sleva, da ne mrda ni tamo ni amo. Toliko je teškog tereta, skoro uvek, na njima, da im se vidi samo glava i isprekidana, sitna igra nogu što se približuju.

Poneki među njima izraste veliki, glavat, i liči na seoskog konja, ogroman. A poneka lepa magarica, naročiti ženski primerak, dočeka čast da je udadu za konja. Ipak, i kraj te svoje vrste lepih, brzih i istočnjački nakićenih mazgi, španska vrsta magarića ostaje rasa bednika. Oni dripče navek po drumovima i rade, bez prestanka, teško, po varošima. Nose vodu, kamen, hleb, od rane zore do mrklog mraka. Zalazeći i u sela, ja sam na svom putu stekao najlepše mišljenje o španskom seljaku, ali ako bi trebalo prebaciti što tim ljudima, svakako bi se mogla pomenuti njina tvrdokornost, istočnjačka, prema životinjama.

Izgladneli psi, bedni magarići, što ih jašu po dvojica, da batinu i ne računamo, pre ili posle snevesele i najokorelijeg stranca. Neku naročitu simpatiju, s početka, ja nisam imao prema tim životinjama. Španske su stare varoši pune lasta, veče je prepuno njine cike, a nad selima u Španiji bezbroj je gnezda roda. Zanimao sam se, isprva, njima. Docnije, primetih vanrednu vrstu kobaca nad visoravnima, što su, oštri kao secivo arapskih noževa, treperili u visini. Najposle, posetismo velike obore crnih bikova, i divne ergele andaluskih konja.

Magarci su jadni prolazili kraj nas oborene glave, drhćući pod teretom i nikome nije padalo na pamet da ih zagleda. Tek kad sam video jednog, na starom mostu u Malagi, da crkava, s krvavom njuškom, punom muva, za- mislio sam se nad tim životinjama. Pomislih: da to nije patnja slučajna, nego da ih ima milionima, duž afričke obale, do Nila, i plavim primorjem sredozemnim, do Carigrada, pa dalje azijskim zemljama, sve do pustinje Gobi. Jedna bezmerna, paćenička, ismejana rasa.

U seoskoj, španskoj kući, soba sa ognjištem nije sasvim odeljena od štale. Jasle su načinjene tako da krave i mazge, i magarci naročito, pružaju glave u život porodični. Posmatrao sam ih kako mirno i dobroćudno stoje tu kao da nikad nije bilo batina. Pod tovarom, oni obisnu glave i snose sve, s nekom fantastičnom izdržljivošću. Pred teškim kolima, u koja se prežu po tri i četiri mazge, uvek je napred upregnut još po jedan plećat omalen magarac. On ima da vuče više od svih i da vodi, razborito. Katkad stoje mirno kraj neke stare crkve kao drveni kipovi po muzejima bavarskim, rajnskim i toskanskim, gde na njima sedi Hristos. Katkad me sećaju jednog malog magareta što me je nosilo, pažljivo, s klisura Klisa, do Splita, nad urvinama, idući brižno kao koza, sa stene na stenu. Došao sam do uverenja da nema zaslužnijeg i tragičnijeg živinčeta od omatorelog, španskog magarca, što ima da skapa negde na drumu. I ničeg bolno ironičnijeg nego da ga baš onaj čovek, koji i sam dripči godinavlja za koru hleba, u znoju lica svoga, batinom bije u rebra. Tužne su mi postale te španske karavane što ne znaju da plaču, nego ćutke kaskaju i idu, iznemoglo, pod denjkovima robe, ispod džakova brašna i dva-tri jahača. Muve, milijarde njinih neprijatelja, sačekuju ih u rojevima i ne daju im da daknu, ulaze im u uši, u nozdrve, lepe im se za rane.

Magarci obično zatvaraju od njih oči. Na visoravnima španskim, dva-triput, video sam ih kako žive slobodno, ne baš primernim porodičnim životom, ali veselo i zdravo. Ritali su se u sve četiri. Neprekidno su bili raspoloženi za ljubav i rikali su magareći. To je, međutim, bilo samo kao neko kratko priviđenje. Opet sam ih posle sretao pognute glave, iskrivljenih, umornih, čvorutavih kolena, isplaženog jezika, od žege, na mostovima Kordobe i na peskovitom putu, pod palmama, za Elče.

Pri ulasku u Kandeledu, jedan me je magarac pritisnuo uza zid, svojim tovarom, tako da sam pomislio slomiće mi rebra. Njegov hajkač vikao je ljutito na mene. Otprilike, rekao mi je na španskom: čoveče, kud si nagao, jesi li ćorav, zar ne vidiš da on drži desno? On, natovaren teško, vidi samo put pred sobom. Svi ti magarci kao da su hipnotisani svojim teškim radom, idu, idu, i neće da skrenu s puta nikom i ničem.

Pri ulasku u Granadu, jedan magarac bio nam je preprečio put, tako, da je auto imao da čeka nekoliko minuta. Uzalud sva vika. Nije hteo ni da se makne. Najpoele, seljaci su morali da mu skinu tovar s leđa, da mu podmetnu pod trbuh batinu i da ga dižu. Očigledno zadovoljno, magare je, kad ga digoše uvis, podiglo noge. Da bi morali da ga nose, kao dete.

Miloš Crnjanski

1937

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Stvorenje koje se rita [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 4 min
0