Subota je dan za narod

Sigurno je da to neće biti običan dan. Iako bi mnogi željeli pritisnuti slutnjom i strahom. Biće to neobičan dan. Tako žele mnogi. Podgrijani nadom i srdžbom. Hoće li subota biti Dan D? Nijesam siguran u to. Mada slutim. Pritisnut slutnjom i nadom. Bez straha i srdžbe. Bez mržnje i osvetoljublja. Bez hulja koji su se preobukli u slobodare. Sa slobodarima koji nikada nijesu bili hulje. Ako ih bude, a ima ih, biće to subota od koje počinje novo računanje vremena.

Biće to bitan dan čak i za one zagledane u vječnost. Važan dan čak i onima kojima je noć jedini dan u životima. Subota veče će noć pretvoriti u dan, nadam se, ili će noć pretvoriti u vječnost, bojim se…Može i slutnja, može i strah, samo da ne bude srdžba, i da ne bude mržnja. Ako bude. A možda ne bude. Baš ničeg. Mada se onako u vazduhu osjeća. Ili je moj osje­ćaj iz­ni­kao na mo­joj slut­nji i mo­joj na­di…

Polj­ski pje­snik Sta­ni­slav Jir­ži Lec pre­ži­vio je nje­mač­ki kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor ta­ko što je ubio svog stra­ža­ra lo­pa­tom ko­ja mu je da­ta da is­ko­pa se­bi grob. Na­kon to­ga je po­bje­gao u fa­ši­stič­koj uni­for­mi. Ne po­mi­njem pje­sni­ka ra­di ubi­stva, po­mi­njem ga zbog slo­bo­de. Po­naj­vi­še zbog do­bre po­e­zi­je, na­rav­no. I ne znam za­što mi po­red to­li­ko ve­ćih Sta­ni­slav Jir­ži Lec pa­de na pa­met…Sin­hro­ni­ci­tet, ja­mač­no. Či­ta­li smo ne­ka­da Jun­ga. Ni­šta ni­je slu­čaj­no, ze­mlja­če, u ovom svi­je­tu slu­čaj­no­sti…Ma­da ni­ko ne mo­že re­ći da je Cr­na Go­ri­ca kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor ili da bi ne­ko mo­gao lo­pa­tom da rje­ša­va stva­ri. Zna se če­mu lo­pa­ta slu­ži, zna se i za šta su pje­sni­ci bo­gom­da­ni, ali zna se i šta je slo­bo­da i ko­li­ko je sve u ži­vo­tu bor­ba za slo­bo­du. Na­rav­no, kad ka­žem ži­vot, mi­slim na slo­bo­du. Za­to, valj­da po­mi­slih na polj­skog pje­sni­ka, a ne zbog lo­pa­te, fa­ši­zma ili kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra…Ma­da ovo je­ste si­vi dom, je­ste mje­sto stra­da­nja, je­ste mno­gi­ma naj­ljep­ša i naj­dra­ža tam­ni­ca na svi­je­tu. Čud­na smo mi sor­ta kad je i ova­kvu ka­kva je vo­li­mo. Sa­mo da bu­de­mo soj ko­ji će je pro­mi­je­ni­ti i pre­tvo­ri­ti u ono što tre­ba da bu­de – dič­na i vr­let­na ze­mlji­ca lje­po­te i slo­bo­de…

Za­pra­vo, po­me­nuh polj­skog pje­sni­ka zbog nje­go­vih ri­je­či: Te­ško dik­ta­to­ri­ma ko­ji su po­vje­ro­va­li da ni­je­su dik­ta­to­ri. Ne­ka opro­ste nje­go­vi sti­ho­vi, ali ovo su ključ­ne ri­je­či. Ri­je­či uoči su­bo­te ko­ja si­gur­no ne­će bi­ti kao dru­gi dan. Ri­je­či uoči da­na u ko­jem ne smi­je­mo mr­zi­ti sla­bi­je od se­be. Valj­da je su­bo­ta dan ko­ji nam je za­bra­nio mr­žnju i na­ja­vio bor­bu ko­ja se mr­žnjom ne vo­di. Ne­ka za­šti­te sla­bi­je i oni ko­ji će mo­žda za­mah­nu­ti pen­dre­kom i oni ko­ji će si­gur­no za­mah­nu­ti slo­bo­dom. A ko će nad­vla­da­ti- pen­drek ili slo­bo­da, ni­je baš iz­vje­sno. Slu­tim, ali ne že­lim da znam. Ne za­vi­si od pen­dre­ka, za­vi­si od slo­bo­da­ra. I od onih slo­bo­da­ra ko­ji ne­će za­mah­nu­ti pen­dre­kom, a ho­će slo­bo­dom.

Tre­ba ko­nač­no dik­ta­tor da shva­ti da je dik­ta­tor, jer pre­du­go je no­sio obra­zi­nu de­mo­krat­skog li­de­ra. Ni­ka­da mu ni­je sta­ja­la. I on to do­bro zna. Svo­jim ci­ni­zmom je stva­rao svo­ju ide­o­lo­gi­ju. Bje­še taj ci­ni­zam ne­ka­da šar­man­tan, ma­kar oni­ma ko­ji su pod dik­ta­to­ro­vim šar­mom i ha­ri­zmom sa­kri­va­li na­bu­bre­li strah i ote­klu za­vist. Strah i za­vist su stvo­ri­li Nje­go­vo car­stvo ko­je bi bi­lo šu­plja pra­zni­na ka­da bi za­vist i strah iza­šli iz nje kao zao duh i oti­šli u nig­di­nu i ne­po­vrat.

Mo­že ako ho­će. A smi­je li i ako že­li? To je pi­ta­nje ključ­no. Pi­ta­nje na ko­je su­bo­ta mo­že da­ti od­go­vor. Su­bo­ta ko­ja će bi­ti sre­ćan dan uko­li­ko oni ko­ji pro­te­stu­ju za­i­sta že­le sreć­nu Cr­nu Go­ru, a On ko­ji vla­da za­i­sta ne že­li ne­sreć­nu Cr­nu Go­ri­cu, dr­ža­vi­cu-ne­sreć­ni­cu ko­ja Nje­mu ni­ka­da i ni­je bi­la to­li­ko va­žna.
Šta li će, pi­tam se uoči su­bo­te, jed­no­ga da­na ko­ji će mo­žda i za­mi­ri­sa­ti na slo­bo­du i za­i­sta sva­nu­ti svi­ma ko­ji ni­je­su po­da­ni­ci i go­spo­da­ri mra­ka, iza­ći na vi­dje­lo? Šta li kri­ju mrač­nja­ci ko­ji­ma je ne­vi­dje­li­ca i tmu­ša po­da­ri­la sve i zna­či­la sve? Ko­li­ko će ko­stu­ra po­is­pa­da­ti iz bez­broj­nih or­ma­ra u nji­ho­vom car­stvu mra­ka? Mo­gu da slu­tim, ne mo­gu da znam. Mo­gu da znam da je mno­go vi­še ne­go što slu­tim. A slu­tim za­i­sta mno­go.

U raz­va­lje­nom i opljač­ka­nom si­vom do­mu ne­ma ne­vi­nih. Kriv­ci su oni ko­ji su od sve­ga na­pra­vi­li mi­ze­ri­ju, ali ni­je­su ne­vi­ni ni oni ko­ji­ma je po­da­ni­štvo bi­lo je­di­na mje­ra svih stva­ri i je­di­na šan­sa da bu­du ono što je­su—ro­bo­vi u sku­po­cje­nim odi­je­li­ma. U sku­po­cje­nim auto­mo­bi­li­ma. U sku­po­cje­nim sta­no­vi­ma. U sku­po­cje­nim ka­bi­ne­ti­ma. U sku­po­cje­nim fen­si ja­zbi­na­ma. Pod sku­po­cje­nim zvo­ni­ma. Na sku­po­cje­nim, avaj, de­po­ni­ja­ma zla i be­smi­sla. Sa jef­ti­nim kur­ti­za­na­ma. U jef­ti­noj dr­ža­vi. Iz­gra­đe­noj na sku­po­cje­noj mu­ci sku­po­cje­nog na­ro­da ko­ji su pre­tvo­ri­li u jef­ti­ne go­mi­le…

Go­mi­le ne­ma­ju šta da tra­že u su­bo­tu. Su­bo­ta je dan za na­rod. A na­rod mo­ra da se dije­li na lju­de. Su­bo­ta je dan za po­mi­re­nje. Su­bo­ta je dan za bu­duć­nost. Ako ni­je ta­ko, on­da ni­šta ni­je ni va­žno. On­da će sva­nu­ti ne­dje­lja jad­na i si­va, po­sra­mlje­na i si­lo­va­na kao i sva­ka ne­dje­lja u si­vom do­mu. Ako, a slu­tim da će bi­ti kao i do sa­da. A to—kao i do sa­da, ne zna­či i naj­go­re. Sa­ču­vaj nas Bo­že, go­re­ga od po­ra­že­ne ne­dje­lje…

A mo­gao bi On da ski­ne sku­po­cje­ni ro­leks i ko­nač­no mah­ne slo­bod­nom ru­kom kad već zna ko­li­ko je sa­ti. Mo­gao bi. A da li smi­je?