Svaka zmija koja samu sebe ujeda za rep postaje krug [Tema: Gnosticizam]

| July 24, 2017 | 0 Comments

Piše: Žan Lakrijer

Pepeo i zvezde

Glas sam buđenja u večnoj noći.

Gnostička himna

Sveti Epifanije, kome dugujemo jedino neposredno svedočanstvo o nekoj gnostičkoj zajednici, u svom delu Panarion ili Kutija za lekove protiv jeresi, pravi popis sekti za koje je on znao u njegovo vreme, to jest u IV veku: šezdeset ih je. Taj popis svakako nije potpun, ali, na kraju krajeva, nije mnogo važan tačan broj gnostičkih sekti koje su se širile po čitavom Bliskom istoku od III veka. Ta vreva, to sitnjenje, nimalo ne čude. Videli smo i zašto.

Uprkos njihovom mnoštvu i često zamršenom karakteru njihove kosmologije, te sekte ipak imaju jednu zajedničku tačku: sve su gnostičke, to jest, da bi objasnile postanje i povest sveta, sve nude istu glavnu šemu u kojoj se sreću isti arhetipovi, ista prapočetna tragedija, isti rascep sveta na niži svet tmine i viši svet svetlosti. Menjaju se samo, od jedne kosmologije do druge, procesi iz kojih proizilazi ta otuđujuća deoba, i likovi nebeski – Eoni, Arhonti, Majka, Otac, Sofija, Barbelo – koji su u nju upleteni.

Inventarisanje tih razlika, zalaženje u svaki detalj, u stilu nekakvog naturalizma duše, u tom čestaru gnostičkih sekti, nije namera ove knjige. Bolje je pokušati, kroz arhetipske vizije na kojima se one zasnivaju, kroz obrede i svakodnevno ponašanje koje iz toga proizilazi, uočiti zajedničke tačke koje ih izdvajaju iz svih drugih religijskih sistema njihovog vremena. Jer, kod svih tih grupa, kao najvažnije, otkriva se to radikalno odbacivanje sveta, ta egzistencijalna teskoba spram čovekove sudbine, nužda da se izgradi duša, i ono, tako gnostičko, osećanje da je čoveku sve dato čim se rodi i da zato ništa ne stiče ( obredi, običaji, inicijacije kojima su se pokoravali, nisu bili igre izmišljene da skrate dokolicu i da opravdaju njihove spekulacije, nego prava askeza, naročite, vitalne tehnike, izgrađene da nadvladaju zamke ništavila i da otvore dveri besmrtnosti.

Među svim tim sektama, tri se otprve ukazuju kao veoma bliske: ofiti, setovci i perati. Specijalisti za gnozu bi, bez sumnje, zanovetali zbog ovog približavanja, ali ja ih ovde spajam, čak i poistovećujem, zato što sve tri nude gotovo istovetnu viziju mehanizama otuđenja ovoga sveta, koja ishodi iz iste arhetipske slike: slike Zmije.

Uostalom, ofiti su i ime dobili od grčke reči ophis, što znači zmija. Za njih, čitava istorija sveta počinje i završava Zmijom. U svom najsavršenijem i najuniverzalnijem obliku – zmije koja samu sebe ujeda za rep – ona simbolizuje postajanje vaseljene, neprekidni ciklus koji teče od Jednog ka Svemu i vraća se iz Svega u Jedno. Ta formula po svemu liči na apstraktan i proizvoljan iskaz, ali, u stvari, izražava jedno od najkonkretnijih razmišljanja, zajedničko mnogim narodima na zemlji: znanje da vijuge i klupčanja zmijska simoblizuju zakon inherentan ovome svetu čija su oni ujedno slika i znak. Svaka zmija koja samu sebe ujeda za rep postaje krug, krug koji gnostici otkrivaju na svakom nivou: na kosmičkom, gde mu je ime Levijatan i gde svojim prstenovima okružuje celinu Heptomade, sedam planetarnih krugova od Zemlje do Satuma, čineći tako prsten koji deli područje svetlosti od područja tmine; na zemaljskom nivou gde, imenom Okean, okružuje našu planetu vijugajući oko nje kao džinovska reka (poznata je analogija između vode, reke i zmije); najzad, na nivou čoveka u kome kružni zavoji čine drob, mesto preobražaja hrane i održanja života.

Tako zmija leži svuda, na svim nivoima stvorenog sveta, u čoveku, na krajevima zemlje i na granici neba. Ona opasuje, deli, štiti i odgovara za sve procese života. Naravno, ta ista slika, objektivizovana, susreće se i u gnostičkim mitovima i razmišljanjima. Gde nalazimo zmiju, ako ne na izvorima (u doslovnom i u prenesenom značenju) svake mladosti i svakoga znanja, u korenima (gde zmije vole da se zavuku) Drveta Života? Upravo zato što ima tu dvostruku moć da nadjača smrt (svojim stalnim preobražajima) i da poseduje prvotno znanje o pravoj prirodi sveta, zmija se u očima gnostika ukazuje kao prvi Inicijator čoveka, a takođe i prvi Pobunjenik u istoriji. Ona se, u Vrtu edenskom, diže protiv autoritarnog poretka Jehovinog, protiv lažnog Boga, i odaje čoveku tajne njegovoga rođenja i sudbine.

U gnostičkoj kosmologiji to razmišljanje ide još dalje. Zanimljivo je videti kako su pomenute gnostičke sekte zamišljale postupak kojim se zmija poslužila da „oslobodi” Adama i Evu. Sasvim prosto, „zavela” je Evu u Edenu, to jest ušla je u nju. Ali, kažu setovci, zmija isto tako „zavodi” i Adama. Drugim recima, kroz odgovarajuće otvore, deflorisala je oba pretka čovečanstva, darujući im tako dvostruko otkriće zadovoljstva i znanja. Taj čin je, za gnostike, očigledno imao vrednost uzora i nema sumnje da su neki gnostici, u to ime, praktikovali i sodomiju kao podvižništvo kojim se ponavlja prvotni čin Zmije, da prokrče „puteve” spoznaje i otvore slepe oči ploti. Shvatljivo je da su hrišćani bili užasnuti tim naročitim tumačenjem Postanja i zaključcima koje su gnostici iz njega izvlačili! Ali, van svake sumnje je, takođe, da je taj običaj sodomije kao traganja, konsumacije i konzumacije svih formi Erosa, bio samo jedna od tehnika: normalan koitus, lezbijstvo i, bez sumnje, felacija (doslovna primena slike zmije koja sama sebe ujeda za rep), dakle, jedna od tehnika erotske askeze. Termin inverzije koji, zanimljivo je, koriste seksolozi da označe te heteromorfne erotske prakse, sigurno bi očarao gnostike: nije li njihov cilj, u toj kao i u svim drugim oblastima, bio upravo da izvrše potpunu inverziju vrednosti i odnosa između sveta, čoveka i njegovih bližnjih?

Perati, pak, dobijaju ime od grčkog peran, što znači: nadvladati, preći. Uostalom, sami su objasnili termin: „Jedini smo koji znamo zakone rađanja i put kojim je čovek došao u ovaj svet, dakle, jedini znamo da hodamo njime i da nadvladamo korupciju.” Tu moć savladavanja perati su, bez sumnje, stekli istim heteromorfnim erotskim tehnikama koje ponavljaju prvotni čin Zmije koja za njih ostaje suštastveni simbol njihove kosmologije i soterologije: „Kao god što magnet privlači samo gvožđe, kao god što ćilibar privlači sebi komadiće papira, tako i Zmija vraća sa ovoga sveta samo i jedino i nikoju drugu do savršenu rasu odgajenu prema slici Oca, istoga bića kao što je i on, onakvu kakvu je i poslao u ovaj dole svet.”

Što se setovaca tiče, koji ime dobiše po Setu, trećem sinu Adamovom, rođenom po Aveljevoj smrti (prema hermetičkoj tradiciji, ne od Eve, nego od demonske Lilit), oni su razvili jednu kosmologiju veoma blisku kosmologiji ofita i perata, koja samo još više insistira na elementima seksa. U njihovim tekstovima, čitava istorija sveta ukazuje se kao pravi erotski roman, kosmički blud između prapočetnih sila i vaseljenskih Eona.

Ako bismo hteli dublje da analiziramo erotsku viziju setovaca, mogli bismo reći da oni daju posebnu prednost ženskom rodu – naročito po značaju koji pridaju oku, odrazu božanske pneume, mestu koitusa između svetlosti i tmine, materici u koju je, kao neko seme s visina, pala svetlosna emulzija istinitog Boga – dok ofiti i perati, svojim uzdizanjem zmije, privileguju muški rod. Tu prevlast ženskog roda otkrivamo naročito u njihovoj slici sveta u kojoj je čitav univerzum zamišljen kao materica koja, u vidu otisaka, nosi u sebi virtualnost svih stvorenja – kao god što se, vele oni, na stomaku trudne žene vide žilice, otisci budućeg života. Tu sliku gravidnog trbuha oni vide i u slici neba i zemlje – u zasvođenom obliku neba i okruglom obliku zemlje.

Posmatrati trbuh bremenite žene, isto je što i posmatrati svet u malom. I sve je u tim rečitim analogijama, porađanju žene, mukama koje ona trpi da izbaci dete, tako povezano, tako uklopljeno da, po recima setovaca, verno reprodukuje grčeve, porođajni proces iz koga je postao sam svet.

Oni taj proces evociraju slikom mora koje raste i opada, prekriva se talasima koji nadolaze jedan za drugim pod naletima vetra. Jer, čovek je rođen iz talasa, talasa koji se, pod oplođujućim udarom vetra, božanskoga Daha, digao do neba, primio u sebe seme Duha i sručio se, bremenit svim našim sudbama, na obale ovog sveta. Pene, vetrovi, vrtlozi, materični huk talasa teških od nebeskog semena, burni porođaj koji se odvija usred ciklona Pneume, Vetra koji se, i ovde, ogleda u slici Zmije: „…Jer, siloviti, strašni Vetar kovitla, kao krilata Zmija kad raspliće svoje klupko. I od toga Vetra, od te krilate Zmije započe stvaranje. Svetlost, Pneuma, uliše se u uzburkanu matericu voda, a Zmija, vetar tmine, Prvorođenac voda, prodre u nju i iz materice se rodi čovek.”

Tako se svud, na zemlji, pod drvetom života ili u dubinama mora, nadomak obala prvotnoga sveta, ponavlja reptilski koitus kome dugujemo život.

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svaka zmija koja samu sebe ujeda za rep postaje krug [Tema: Gnosticizam]

by admin time to read: 6 min
0