Svako umetničko delo je primer odricanja [Tema: Hamvaš]

| January 28, 2016 | 0 Comments

Indefinite_Divisibility

 

Tangi, ili mistika logike (1)

Pisci teorije umetnosti, i to ne baš oni najlošiji, tvrde da veliki deo slikara, i to baš onaj najbolji, tokom celog života, u bezbrojnim variranjima slikaju jednu jedinu sliku. Kao što i muzičari i pesnici pišu jedno delo. Po svoj prilici zbog toga što značajan umetnik nikada ne slika sliku, i ne piše sonatu, nego stvara jedno jedino delo.

U slučaju Iva Tangija to će smesta zapaziti čak i laik. Tangijeve slike uopšte nisu ni portreti, ni mrtve prirode, ni žanr-slike, više su nalik pejsažima, bar su to po perspektivi. Predeli su nepoznati, čak strani; Mario bi rekao da ove slike, kao autentična umetnička ostvarenja, ne žele da održe nikakav odnos s realnošću.

Prednji plan slike zaposedaju obličja, čoveku ponekad izgledaju kao sprave neshvatljivih namera koje su dopola bića, možda mrlje, eventualno samo dronjci, kao posledica neobične metamorfoze oni su izgubili svoje biološko svojstvo, u njima je stopljeno živo biće, sprava i geometrija. U svakom slučaju oni se u izvesnoj meri nalaze izvan kruga koji mi nazivamo životom. Instinkt na području života verovatno ima istu ulogu kao i gravitacija u fizici; to je bespomoćnost koja se najteže pobeđuje.

Bespomoćnost koja se pojavljuje kao nezaustavljiva aktivnost. Bespomoćnost koja sve ovde održava u pokretu.

S Tangijevih slika kao da je nestala ova bespomoćnost; kao da na ovim slikama nema životnog instinkta, ili se nalazi na nekom sasvim drugom mestu, a ne tamo gde je obično na slikama. Naime, na ovim slikama nema pokreta. Priroda vidljivih objekata sasvim je fiktivna, oni stoje nepokretno u svom sopstvenom posebnom realitetu, zatvoreni u apsolutni mir. Ali ako su stvari fiktivne, a i mir je fiktivan, ovo bivstvo neodoljivo uverava, i ovaj hiperrealitet fascinira i onoga koji inače ništa od svega ne razume. Slikanje nije pravilno, istovremeno je očaravajuće egzaktno; na svakoj slici se nalazi i nešto od fotografije, ako ne drugo, ono apsurdno obeležje (Breton). Kao da to nešto i ne bi bilo gola stvar (praslika objekta, nešto), eventualno činjenica kao činjenica, nego definicija stvari kao logički akt. Nešto slično je nedavno iskrslo u umetnosti: Kandinski je na početku veka Šenbergovu muziku nazvao čistom operacijom mozga. I ova stvar po sebi, ova definicija stvari nalazi se u takvoj perspektivi za koju svi, koji su ikada videli sliku Tangija, znaju da je moguća, možda, samo daleko izvan sfera zemlje, u zvezdanom svetu merenom svetlosnim godinama. Zbog toga je Marsel Žan nazvao Tangija slikarem Mlečnog puta. Sterilna monumentalnost, kao što mi zamišljamo kosmos izvan zemlje. To je svet koji se u slikarstvu razlikuje od svih dosadašnjih vizija sveta.

Na Tangijevim slikama su nepokretnost i tišina. Neobično, jer su moderne slike vanredno muzikalne, i tokom cele istorije nema slikarstva koje bi bilo muzikalnije od sadašnjeg. I Tangijeve slike su muzikalne na veome visokom stepenu, ali koliko su nepokretne, toliko su bezglasne. S poneke slike (naročito s velikih plavih platana) može se čuti jedan jedini gluvi ton koji nestaje i zamire, koji odjekuje u neizmerno pustom prostoru, pre je to samo eho, kao daleki bruj u magli, noću na moru.

Izgleda da je od kolosalne galame jedino to preostalo. Većina slika pak ne oglašava ni toliko, nego kao što i priliči istinskoj slici, postoji samo, nemo, ništa više. Sasvim izvesno su to neme slike, čak su više neme nego egipatske.

Sadržaj Tangijevog slikarstva je stišano uzbuđenje. Uzbuđenje je verovatno najhitnija egzistencijalna činjenica našega života, jer je opštepoznato da čovek ne traži dobro, ni radost, ni uživanje, nego u svim okolnostima – bez obzira na uživanje ili patnju – traži uzbuđenje. Zbog toga se u središtu našeg života ne nalazi častoljublje, ni uspeh, niti strast slave, moći, imetka, nego glad života za samim sobom, ono što se u novije doba naziva libido. Na Tangijevim slikama se u prvi mah ne vidi uzbuđenje. Ali se ono tamo potpuno nalazi, samo što nije ono što je bilo onda kada je još bilo uzbuđenje, nego je u novom obliku, obuzdano i zamuklo. Nestala je svaka strepnja. U životu je najjača snaga glad za životom, od nje je veće samo jedno: obuzdavanje ove gladi za životom. Najveća vatra je vatra života, od nje je veće samo obuzdavanje vatre života. To je ono što Kata upanišada naziva tapas.

To je vatra samosavlađivanja. Stvari gore, ali više ne u vatri libida, nego u vatri samopregora; čovek gori, ali više ne u vatri uzbuđenja, nego u vatri savladavanja uzbuđenja. Kod Tangija akt obuzdavanja nije joga, ni askeza, niti odricanje od života, a ni samopregor, nego akt umetnika koji saznaje smisao.

Slika Tangija je ovaj trenutak kada je čovek pobedio moć uzbuđenja, i više nema nadražaj žeđi.

Uzbuđenje želi da sve opipa i isproba, i ako već nije moguće sve progutati, bar da se lizne. Ali postoji i uzbuđenje višeg reda, pobediti pohlepu za životom. Ztiog toga je na ovim slikama grobni muk i grandiozna pustoš.

Osamljeno specijalno častoljublje Tangija ne izgleda kao da želi da likvidira libido. Na ovim slikama, ako i ne odavno, ali već izvesno vreme sve se u većoj meri javljaju prepoznatljivi znaci nove tehnike života. Ovi znaci su slični u raznim umetnostima, filozofiji i ponekim naukama.

Umetnik je otkrio, prvi je gotovo pouzdano bio Bodler, da libido-umetnost ne zadovoljava.

Libidom nazivamo glad života prema sebi samom, glad koja je potpuno slepa: libido-umetnošću pak nazivamo onu umetnost koja glad za životom nepodozrivo prihvata kao jedinu činjenicu bivstva, ni ne sluti da postoje druge mogućnosti, i slavi glad za životom.

Sadržina ovakve životne umetnosti većinom je valer struggle-for-life, odnosno sugestija takvog stava koji povoljno utiče na čoveka u njegovoj takozvanoj borbi za opstanak. Ova umetnost uvek ima delom narkotičko, delom terapeutsko obeležje, ali u svakom slučaju ona dopinguje. Prema ovome umetnost postoji da bi život učinila lepšim. Zbog toga ono o čemu je ovde reč postoji da bi se u životu postigao trijumf, da bi pravedni pobedili, da bi zli bili kažnjeni, i da bi ljubavnici bili srećni. Važno je da svako dobije neki plus od života. Dobro je ako čovek postane sposobniji za borbu, ali ako je moguće treba uticati povoljno i na probavu. Treba veličati instinkte i predstave koji spadaju u krug bioloških realnosti, kao ljubav, moral, zajedništvo, porodica, domovina, narod, klasa. To je krug vegetativno-animalno-socijalno-kulturne realnosti. Ova umetnost u svojoj celini ne zahteva viši nivo od biološkog života, i ponaša se kao da naš život nesmetano protiče u horizontalnom talasanju, i kao da uopšte ne postoje pitanja čoveka koja se uzdižu u vertikalnom smeru.

Otkriće modernog umetnika bilo je da se delo koje spada u ovakav krug libido-umetnosti ne može podvrgnuti estetičkom sudu. Njegov splet pitanja jeste da reši neku poremećenost života, ili da nešto ukloni, osigura bekstvo, ili skrije, eventualno da nadoknadi nedostatak, da izrazi želju, u svakom pojedinom slučaju i bez izuzetka samo zbog toga da ublaži glad za životom i da dođe do više života.

Životna umetnost u svom naivnom obliku, kao što su dečji crtež, ili pesma, kao đačka poezija, kao ženski dnevnik, nema oslonca u umetničkim zahtevima. Ali je činjenica da smo stalno preplavljeni hiljadama romana i slika, pesama, drama i skulptura i muzičkih dela nastalih iz ovakvih životnih interesa. Životni interes, odnosno puki izraz libido-funkcije umetnika i zadovoljavanje libida publike.

U krajnjoj liniji strogo privatna stvar. Ako delo ostane u fioci, gde mu je i mesto, nema nikakvog problema. Ali ako nastupi s umetničkim pretenzijama, ispostavlja se da je čisto klinički nalaz, ponajviše biografska ilustracija koja izveštava o sanjarenjima i povredama, ali svako od tih dela nastaje da bi autor njima opravdao svoje pravo na više života.

Naravno, sve ovo ne spada u umetnost, nego u psihologiju. Psihologija se bavi osećanjima, željama i povredama i sanjarenjima, nedostacima i osetljivostima duše. Ovakvo delo je za psihologiju temelj dijagnoze: karakterologija utvrđuje mnoga obeležja; terapija može da otkrije određene psihotičke tipove, i može da bude podsticaj za njihovo lečenje.

Ovakvo očitovanje može biti zanimljivo, čak uzbudljivo, individualno, čak ekstravagantno, u najvećem broju slučajeva darovito. Može biti sve, samo ne jedno: ne može biti umetnost.

Da bi jedno delo bilo umetnost, malo je čak i blistav dar. Umetnik mora da prestupi preko praga, I to da zaustavi glad života prema njemu samom, i mora da ukine proslavljanje životne gladi. Svaki pravi život započinje višom kontrolom samog sebe. Ono što postoji pre toga, ne računa se, nije doraslo. Prag preko koga treba prestupiti jeste obračun s libidom.

Kaže se da se kontrolna sila koja obuzdava libido i koja određuje granice gladi života prema samom sebi ne razlikuje od libida. Zapravo i ovo je isti taj libido, ali na višem stepenu, sada deluje kao funkcija koja se obara na sebe samu. Ovakvo gledište zastupaju cele škole. One uče da se uz određenu disciplinu libido može okrenuti protiv sebe, i tada, mada jednim delom može ostati životnoj gladi i dalje elementarnom snagom služiti slepo instinktima, drugim delom se oslobađa i postaje samokontrola. Na tome počiva joga. Od čoveka zavisi u šta će uložiti veći deo svoga libida, da li u libido ili u obuzdavanje libida.

Druge škole smatraju da slepu glad života prema samom sebi ne može da obuzda libido, nego samo kvalitativno viša sila (spiritus, pneuma, duh). Tako uče Upanišade. Tapas, vatra samopregora, od samog postanka je drugačiji od životne gladi jer nije slep, nego on vidi i budan je, svetlost je i nikada se ne može pomešati ni pobrkati s vatrom života.

Častoljublje moderne umetnosti hoće da prestupi preko praga libida, želi da stvori takva dela koja ne zadovoljavaju biološke životne zahteve, i njihov sadržaj nije slepo proslavljanje života. Svaki pravi  život počinje višom kontrolom samog sebe. Praviti umetnost nije uživanje. Chaque oeuvre est un exemple de renoncement – svako umetničko delo je primer odricanja. Ne mogu se slepo doživljavati uzbuđenja i praviti umetnost. Posle prestupanja preko praga prestaje krug delovanja psihologije; ono što se psihološki može odgonetnuti nije umetnost. Umetnost nije u službi interesa života. Je ne veux rien d humain (Malarme). Nije potrebno ništa ljudsko. Ono što stvara libido može biti veoma značajno u animalno-socijalnom svetu, kao čulna ili moralna ili svetonazoma ili nacionalna ili politička idejnost, ali kao umetnost, ne dolazi u obzir. Umetnost prikazuje realitet koji je viši od života, onaj koji je viši od prirode, od sveta, od života.

Zbog toga nema uzbuđenja na Tangijevim slikama. Kao da nema životnog instinkta. Nisu psihološki nalaz. Fascinantna nepokretnost. Nema želje, nema strasti, nema osećanja, nema zbrke, manjka, nadoknade, instinkta, gladi. Sve to ostaje ispred praga. Ovde nema ničega drugog od egzaktne definicije arhetipa stvari. Kao što se kaže, intérieure métaphysique. “Čista delatnost uma”. Halabuka je nestala. Snovi su destilovani. Čisto logički red prosvetljen i uzdingut do realiteta. To i ostaje. To je privlačna i jeziva vizija, ni malo nije prisna, ni umirujuća, više sablasno rashlađena atmosfera, nema nikakve zabune, jer je jedino bitno videti jasno.

Onaj specifični proces, koji se u modernoj umetnosti ispoljava kao dosledna antipatija prema životu, nema veze, ili jedva da ima veze s otporom iskazanim protiv društva. Više je nego prirodno što umetnost ne prihvata moderno društvo u bilo kojem obliku, ali stvari ne ostaju na tome. Umetnost nije društvena kritika, niti je u bilo kom svom obliku ikada bila pobuna protiv sveta. Umetnik nije suočen sa subegzistentnim čovekom (koji živi ispod praga), nego nastavlja saznajnu i ostvarljivu delatnost kojom zasniva temeljnije zakone egzistencije (vrednost, razmera, red, mera, ritam) nego što je društvena svakodnevica. Iz daljine to svakako izgleda kao antagonizam u odnosu prema svetu.

Međutim, smisao likvidiranja životne gladi u umetnosti jeste da umetnik nađe zakone konačnog poretka sveta i da taj konačni svet ostvari u svom delu. U umetnosti u prvom redu nije reč o odbijanju društvene svakodnevice, nego o tome da se umetnik nasuprot društvenoj svakodnevici poziva na hiperegzistentno biće.

Na ovoj tački umetnost pokazuje određenu srodnost s religijom. Znamo da religija hiljadama godina postojano i dosledno protivreči socijalno-biološkom poretku života. Naravno, to se ne zbiva na emocionalnoj osnovi, nego je u posedu višeg znanja. Svet i religija se nikada međusobno nisu podnosili. Svi znaju u čemu je religija u pravu, i u čemu nije. Stav umetnosti, pak, ne može se pobrkati sa stavom religije, jer, istina, i umetnost i religija se pozivaju na poredak sveta koji je viši od svetovnog, ali umetnost nikada ne poriče svet i ne odbacuje ga, nego ga prosvetljava i uređuje, kao što se kaže, od vegetativno-socijalnog sveta umetnost stvara svet muza.

Od kako je Rudolf Panvic našao i raščistio pojam muza nema sumnje da sve ono što nazivamo matezisom i geometrijom, arhitekturom i muzikom, poezijom i metafizikom počiva na istovetnom primordijalnom principu poretka. Postoji attitude centrale, takav centralni stav ljudskog razuma, kao što piše Valeri, koji, ako ga čovek dosegne i zauzme, pruža podjednaku mogućnost saznanja svakovrsnih poduhvata i svih operacija umetnosti. Stav o muzama je taj attitude centrale; stav čija je baza obuzdavanje slepe gladi života prema sebi samom. Ako čovek uspe da obuzda libido, umeće da realizuje attitude centrale, i tako se za njega otvara mogućnost saznanja hiperegzistentnog sveta.

Međutim, stav o muzama nije samo temelj saznanja i umetničkih poduhvata, nego i morala i religije I svekolikog životnog poretka koji postoji u svesti konačnog poretka sveta i ljudskog bića, i čini napore da se realizuje ovaj konačni životni poredak. Ono što nazivamo svetom muza jeste apsolut, odnosno anamneza prema izvornom svetu, i zato je moguće da u svim vremenima i kod svih naroda postoji u svim visokim umetnostima, moralu, religiji nešto istovetno, i to je praslika primordijalnog sveta.

Čak se ne može reći ni da je sve počelo u slikarstvu. Bodler i Mane su bili savremenici, i prve svoje skandale požnjeli su otprilike istovremeno. Počeli su ovako da definišu sliku: “Ravna površina koju u određenom poretku prekrivaju boje.” Definicija je bila objava rata. Kosa akademije se nakostrešila put neba. Ispostavilo se da slikarstvo više ne pretenduje da preslikava stvari. Na tezu koja se koristi od Grka da je umetnost imitacija prirode – umetnici su odmahivali glavom. Prerafaeliti su tvrdili da za uzor organizovanja ljudskog bivstva mi i ne uzimamo takozvanu stvarnost, nego umetnost (poredak sveta muza), stoje naše bivstvo višeg reda, takav odnos je izričitiji. Umetnost zrači silama koje su iznad prirode. Ne imitacija, nego realizacija poretka koji je na višem nivou od materijalnog sveta. Pesma je sklop takvih rečenica koje prizivaju apsolutni logos. Pesma koristi reči u njihovom pravom značenju. Nije to samo sada tako, oduvek je tako bilo. Od Bodlera i Manea je proteklo stotinu godina, od tada je izgrađena teorija, i ona nas uči da je početak umetnosti ako neko prekorači preko vrednosti strasti i instinkta. “Ono što se naziva stvarnost nema nikakav odnos s umetnošću”. Umetnost prosvetli stvarnost i uredi je i uzdigne. Čime je uzdiže? Svojim nadahnućem.

Šta je nadahnuće? Povezanost s onim natprirodnim bićima koja je orfička Grčka nazivala Muzama.

Muza prenosi snage bivstva višeg reda.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svako umetničko delo je primer odricanja [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 11 min
0