Svatovi u Kandeledi [Tema: Crnjanski]

| June 17, 2018 | 0 Comments

 

Kandeleda je jedno od onih, zabačenih, pšanskih sela, što sazdata sva od seljačkog života godinama niti vide stranca, niti za njega haju. Liče sasvim na naša, negde u Bosni, ili pitomijem Sandžaku.

U njega smo došli u svatove. Iz Oropeze što i sama, mada ima divnih, arhitektonskih spomenika srednjovekovnog gospodstva, miriše na brašno i na prasce. (Oropeza je centar ženskog, ručnog rada u Španiji, i čuvenog lončarstva.)

Auto je jurio kao što se u svatove juri, kroz visoku, žitnu, špansku visoravan, u daljini talasali su se brežuljci s kojih su silazila krda svinja.

Na brdima su nas pratile masline u rodu, do tvrđava, nad kojima su kružile rode.

Planine, u plavetnilu, bile su daleke, oblaci burni plovili su nad njinim snežnim vrhovima. Duž druma je proletalo drveće.

Zastajali smo samo da propustimo velika stada što su se spuštala iz Estremadure. Okolina je bila sasvim balkanska i moj drug u kolima, Tanev, kliktao je od radosti kao da se vozi po domaji. „A bre, Crnjanski, ovo naša Španija?”

Prvo smo, tako, veseli, svratili na vašar u Talaveru. Seljaci sa utegnutim dokolenicama dovodili su stoku, konje i mazge. Pod šatorima kupovali smo male, toledske krstove, prevrtali noževe i savijače, masne kao kod nas. Oko nas se smejala jedna neočekivana Španija. Ju goslovenski Cigani (to dugo nisam hteo da poverujem), vodili su po vašaru mečke. Za one koji se plaše da nam to ne škodi ,,kulturnom“ prestižu u Španiji zabeležiću da ih Španci odvajkada nazivaju Hungri, „Mađari“ — i taj im je naziv ostao.

U Kandeledi, dočekaše nas s čitavom „luminadom”. Seljaci, u crnom, kao nemački, strčaše se oko našeg auta, očigledno gostoljubivi, radosni, da smo na njin poziv došli.

Gomila nas beše opkolila, tiskala nas je, uzimala pod ruku, bučala oko nas, još malo pa da nas zagrli. Izbrijan, okošti Španac nudi me ljubazno, debelom cigaretom. Nepušač, ja je mirno mećem u džep, a on se smeši. Ide i dalje sa mnom. Govori, ne znam šta, sve brže i, najzad, vidim da se ljuti. Uvredio sam ga opako i ne znajući. Trebalo je da i ja njemu dam cigaretu. Takav je ovde običaj.

Uvedoše nas u jednu veliku dvoranu. Igranka je počela, već davno. Na moje zaprepašćenje, mesto španskih, narodnih igara, fokstrot. Senjor Alfredo Olavarija privodi nam, u šali, seljanke i mi igramo s njima. Jedna je lepša nego druga. Sve se tiho kikoću ali je svega jedna pomalo izazivačka. Sve druge igraju fokstrot vrlo dobro, ali koračaju, pri tome, na pretima, kao svete Tereze. Neko oko mene stalno govori i spominje „frajle“. (Posle sam doznao da to znači, ne gospođice, nego fratre.)

Igramo i u avliji, punoj heranija i svakovrsnog španskog cveća. Kad proigramo malo bliže kraj plota, preko plota vidimo još mnogo takvih bašta i drvene doksate kuća s kojih proviruju glave staraca i starica.

Muzika — jedan trijangl, gitara i jedan bubanj — daju našem fokstrotu arapski, afrički ritam. Afrička je i vrućina.

Nastaje zatim veliko žvakanje mlade prasetine. Seljaci nam prilaze, na ramenu s mehom i toče nam u čašu tako, iz meha, vino. Sve oči su uprte u nas. Posle jedne puste, kamenite, visoke, neme Španije, jedna plodna, vesela i razigrana Španija.

U svetini, s jednim melanholičnim osmehom, nepomična skoro, stoji mlada. Gleda u nas netremice. Velike njene oči kao da kriju neku žalost, dok joj se usta smeše, nizom vanrednih, belih zuba.

Oko nje ponosito stoje, dok snimamo, muškarci. „Oni su pijani od oholosti“ — kaže za njih jedan pisac. I zaista u Španiji se ne zna za pijanstvo drugo. Po selima, čovek je prav, i osetljiv, a svet koji prolazi, pa čak i ono što se događa, drugde, u zemlji, malo ga se tiče. Miran je i spokojan, na svojoj visoravni, udaljenoj od sveta.

Mlada devojka koja je venčana toga dana, u Kandeledi, porazila nas je svojim pogledom, redom. Moj saputnik, Tanev, predložio je da joj kupimo neki poklon za sreću. Dok smo obilazili radnje da joj kupimo neko posuđe, ili lep šal, celo je selo išlo za nama. Za razdraganim Tanevom trčala su deca, nikako nije mogao da ih se oslobodi.

Dok se on raspituje o ekonomskom stanju u okolini i štrajku žetelaca, donose poklon koji predajemo mladi. Ona ga kao španska dama prima graciozno. Sva je još u nekoj devojačkoj, lepoj, tužnoj stidljivosti. Sutra, ujutru, već visiće čaršav iz njene postelje, po drevnom običaju, na plotu, da ga sav kompšluk vidi. Komšije će zadovoljno klimati glavom: „Znali smo mi da je čestita devojka.”

Samo će seoske torokuše šuškati i brojati petlove po komšiluku da nije koji nesrećnik platio patrijarhalni običaj glavom.

Prepuna dece, Kandeleda nas je razveselila i ugostila pravim španskim gostoljubljem koje se, naposletku, pretvara u maniju.

Igrali smo, pod tim doksatima, u cveću, i ulicom po kojoj su visile glicinije plave i ovčije kože. Samo se kartaši koje smo zatekli kad smo došli, nisu ni makli s mesta. Oni su sedeli za stolom od ranog jutra i svakako su sačekali i zoru. Pogledali su nas onako, preko nosa, šmrknuli duvan i nastavili dalje. Ništa ih više nije moglo da uzbudi.

Milijarde muva, bile su jedna kazna božija za te ljude i neprekidne table na kućama, reklame „nitrato de Chile“ jedini znak ekonomske pozadine i krize, što je doprla i do španskog sela.

Kao znak nove i moderne Španije, nasred glavnog trga stajala je apoteka i klinika doktora Penje Rajos, ali kao nezaboravna uspomena iz Kandelede, i kad je motor već prštao7 ta vesela svetina, oko one lepe devojke tužnog pogleda, koju udaju.

Njena kuća bila je jedna od najsiromašnijih. Ona nam je ljubazno pokazala prozor sobe u kojoj je dotle živela. Bio je pun heranija koje ostaju za njom.

Heranija u razbijenim loncima, u plehanim kutijama od konzervi.

Dok smo se pozdravljali s njom ona je svakom srdačno pružala ruku i ponavljala jedva čujno: „Vaja con Dios” (zbogom). Oko nje se behu okupile babe kakve je samo Goja umeo da slika i kakve je samo u Španiji moguće naći.

Miloš Crnjanski

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svatovi u Kandeledi [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 4 min
0