Svet koji se igra gnosticizma [Tema: Gnosticizam]

| April 24, 2018 | 0 Comments

 

Svet se razvija jedino u funkciji jeresi,
u funkciji onoga što odbacuje sadašnjost,
naoko postojanu i neoborivu.
Samo jeretici otkrivaju nove
elemente u naukama, umetnosti,
društvenom životu. Samo su jeretici
večni ferment života.

Zamjatin, Mi drugi

„Svet koji se igra gnosticizma.” Izraz je Lorensa Darela, iz predgovora koji je 1973. napisao za englesko izdanje ove knjige, ovde prenesen u prevodu. I tačno je da naš svet može samo da se igra gnosticizma, premda u mnogim aspektima poprilično podseća na onaj u kom su živeli gnostici.

Ali, valja se čuvati površnih poređenja. Pariz, London i Njujork nisu drevna Aleksandrija, čak i ako vrve od sekti, lažnih mesija i vidovnjaka. Jer je osporavanje – da upotrebirno noviji izraz – promenilo znak, odnosno smisao. Otkrića nauke u beskonačno velikom i beskonačno malom proširila su, a pre svega pomerila polje znanja. Velike kosmičke vizije – da ne kažemo sanjarije – danas manje pripadaju filozofima i misticima nego astronomima i naročito astrofizičarima.

Šta bi mislili jedan Vasilid, jedan Valentin, Karpokrat ili Epifan o izvanrednim otkrićima ovoga veka, o neviđenom širenju polja univerzuma, o prosvetljujućoj slici sveta sačinjenog od miliona galaksija i milijardi zvezda? Ne bi li to u njihovim očima potvrdilo kosmičko izgnanstvo čoveka, njegovo zatočništvo na zemlji, njegovu planetarnu samoću, i njegovu smešnu sićušnost spram zvezdanog beskraja?

Otežala čestica pala iz višeg sveta, kazali bi oni govoreći o čoveku. Misleća čestica, koja otkriva pulsare i crne rupe što osvetljavaju i zamračuju beskraj, rekao bi za njega neki današnji astronom. Upravo u njihovim knjigama, u knjigama modernih astrofizičara danas mogu da nađem ono isto uzbuđenje, istu radost, koji su nekad izvirali iz gnostičkih tekstova. U delima Hjuberta Rivsa, Mišela Kasea, Trina Ksiana Tiana, Stivena Vajberga, Karla Sagana i mnogih drugih, nalazim najizrazitiji gnostički prizvuk i ton. Gnostik danas više ne bi mogao da ignoriše novi univerzum otkriven teleskopima – i odskora satelitima – i onaj koji u srcu ljudskoga tela otkriva mikroskop elektronskim snopom. Verujem da upravo tu počiva veliko otkriće, velika revolucija našega vremena: u toj fizici zvezda i čestica, koja istražuje, dodiruje i osvetljava obe krajnje granice sveta ka beskrajno velikom i beskrajno malom. Naravno, ta moderna fizika ne nudi nikakvu sigurnost, nego pre, s kvantnom teorijom, principe neizvesnosti, pa tako ne bi smela da zadovolji zahteve istinskog gnostika. Na njegova pitanja nauka ne bi smela da da konačan odgovor samo iz tog razloga što njen cilj nije da postavi sigurnu i izvesnu sliku sveta, nego, pre svega, da ponudi njegovu verodostojnu i koherentnu sliku. Koherentnost je za naučnika ono što je za vernika izvesnost: smisao njegovog traganja. U toj tački, moderna nauka i gnosticizam suprotni su u principima: gnostici su univerzum osećali kao duboko, strukturno nekoherentan, dok je cilj nauke upravo da nam ga prikaže koherentnim. Pesma elementarnih čestica koje se bez kraja vrte u prstenovima ciklotrona, bila bi nemoćna da opčini jednoga gnostika i da ublaži njegovu strepnju. Zavodljiva, uzbudljiva, ponekad i zapanjujuća, savremena nauka je otvorila nove bezdane mišljenja – da upotrebimo taj posvećeni izraz – bezdane koji, na kraju ovog veka, traže nove speleologe misli.

Kad danas ponovo čitam ovu knjigu, pomišljam da, u mojim očima, jedina sporna tačka, jedini negativan aspekt te gnostičke misli jeste njena očita i očitovana šizofrenija, taj neizlečivi, vitalni razdor koji ona otkriva u tkivu sveta i u danima čoveka. Neprestano živeti s idejom da postoje dva sveta i dva boga, da negde, na kraju galaksija, živi naš dvojnik, naše istinsko, nikad ostvareno biće, i da, zapravo, od početka imamo telo, srce, dušu, zauvek rascepljene, nema u sebi ničeg utešnog niti zanosnog. Ipak, neki od naših savremenika su tu, u toj tragičnoj raspolućenosti, otkrili izvor radosti, ili kisele poruge, ili gorkoga veselja. Pomenuću četvoro od njih kojima se osećam blizak.

Treba li se čuditi? Kratak pregled raspadanja, pa Iskušenje postojanja, Silogizmi gorčine, O nezgodi rođenja, Raspinjanje, E. M. Siorana, bile su mi, još od posle rata, knjige sa kojima sam tonuo u san, ali ne u krevet nego u ponore. Očigledno je da se Sioran, što mi je jednom i sam priznao, oduvek osećao u zajedništvu žive misli sa gnosticima, podrazumevajući živo u smislu živoga mesa, žive rane. Sioran je toliko puta osetio, izrazio u svojim delima tu najveću gnostičku ranu, onu koja se otvara prosto postojanjem. Od tog „bogumila razblaženog u dodiru sa Zapadom” , kako je sam sebe okarakterisao u jednom pismu koje sam od njega dobio, biram rečenicu iz Raspinjanja, koju smatram čistim sažetkom gnostičke misli: Postojanje je plagijat.

Crna mena Margerit Jursenar je knjiga čija je svaka stranica, takođe, prožeta gnostičkom svetlošću. Jer, glas i život njene glavne ličnosti, Zenona, koji je čitav život proveo tragajući za izvorima alhemije, tajnama zvezda i lavirinata ljudskoga tela, susreću se s glasovima i sa zaboravljenim traganjima gnostika. Ono što su doneli potonji vekovi: ona potreba da se ispitaju i fiziološki mehanizmi života, da se istraže tamni ponori tela i svesti, nipošto ne skreće Zenona sa puta koji su sledili njegovi aleksandrijski prethodnici. Simon Mag je već postavljao pitanje uloge krvi. Epifan je u suncu otkrivao blistavi izvor života i pravde. A perati su u utrobi čovekovoj nalazili veliku zmiju sklupčanu u korenima neba. Zenon posmatra naš svet istim ispitivačkim, strogim pogledom, i savršeno hladno, hrabro prihvata ideju o mogućem ništavilu. Ništavilu čija i sama mogućnost čini više nego nepodnošljivim postojanje zla.

„Ako se s gnosticizmom povezu – kao što i treba – oni svetovi koji su, uprkos svemu, ostali tajna, kakvi su  svetovi bugarskih bogumila i katara, oni ostaju jedina hrišćanska grupa koja se usudila da pogleda u oči problemu zla. Čim pogledate neke od njih, shvatate to. I mi smo ih pogledali” , pisala mi je Margerit Jursenar 1971, kad je dobila moju knjigu. Da, upravo je to nešto što nije prestajalo da opseda gnostike: ne postojanje zla po sebi u jednom svetu koji je slučajno iznikao iz ništavila, nego postojanje zla na zemlji i u svetu koji se smatraju božanskim delima. Toj protivrečnosti su oni hrabro i lucidno odvratili idejom i osećanjem nepopravljivog rascepa između božanskog i ljudskog.

„Vreme se troši, ali stvarnost je nepropadljiva i na tom treba ostati.” Tako se završava prvo pismo koje mi je napisao Lorens Darel, pošto je pročitao ovu knjigu, on koga bih ja rado okarakterisao kao aleksandrinca i nepopravljivog gnostika. Jer, Darel je Aleksandriji posvetio pagansku strast koja ga je učinila savremenikom Karpokratovim i Kavafijevim. Volim ljude koji umeju da spoje u sebi dva različita veka, koji umeju da budu bunar, žarište, izvor vekovnih otkrića. U Darelovom delu svetkuje gomila bratskih utvara, čarobnjaka, jogina, nadahnutih i prosvetljenih, hrišćana, gnostika i kopta koji nazdravljaju postojanosti tajnih veza. Kao četiri raspusna, noćna karavansaraja, stranice četiri toma Aleksandrijskog kvarteta čuvaju, za noćna štiva, pravu gungulu, dozivanje, smeh, trans i muk generacija gnostika, među ostalima i poslednju „izabranu vazu” i „urnu blaženstva”, Justinu. Aleksandrija je bila njihov grad, Darelov grad. Postala je naš grad. Zahvaljujući Darelu i našim dugim razgovorima, gnostičkim ili ne, shvatio sam da sam i ja, kao Karpokrat, kao Kavafi i kao Darel, rođen – ili tačnije ponovo rođen – u Aleksandriji.

Preko Darela sam kasnije – samo kroz prepisku – upoznao Henrija Milera. „Sada je tri sata ujutro” , piše mi na engleskom, „tek što sam pročitao vašu knjigu, poželeo sam odmah da vam pišem, toliko me je štivo uzbudilo, ali potpuno sam iscrpljen da bih vam pisao na francuskom. Oprostite mi.”

Čim se knjiga pojavila u Engleskoj, poslao sam Mileru primerak engleskog izdanja sa izvesnom zebnjom u srcu. Šta će učiniti s njom? Hoće li mu se dopasti ili neće? Nisam dugo čekao odgovor: „Moj primerak je pun uzvičnika odobravanja – bravo! nastavlja on u istom pismu. Čim sam otvorio knjigu osetio sam se kao u svojoj kući. Kao kad čujete prve taktove svoje omiljene opere.”

Iz naše prepiske, ne tako obimne, ali uvek vođene prisnim tonom, kao da se zapravo poznajemo iz aleksandrijskih vremena, navešću samo poslednju rečenicu poslednjeg pisma koje sam od njega dobio, dve godine pre njegove smrti. Ležao je u bolnici gde je, kako mi je pisao, trebalo da ga operišu od upale arterije i gde je, pred samu operaciju, ponovo čitao Gnostike. Završio je ovom rečenicom koju bi sigurno potpisali i Vasilid i Valentin i Karpokrat i mnogi drugi gnostici: „Znajte da ste me tom knjigom zaista usrećili, jer ideja da je ovaj svet velika kosmička farsa, ispunjava me radošću!”

BIBLIOGRAFSKE SMERNICE

Namerno sam izbegavao da u ovom ogledu navodim tekstove i citate koje sam koristio dok sam ga pisao. Zato ću završiti ovu studiju podrobnom beleškom o tekstualnim izvorima gnoze i referentnim radovima kojima sam se pomagao. Poznavanje gnoze i njene istorije počiva na dvema vrstama dokumenata: gnostičkim tekstovima u užem smislu, to jest radovima koji su sačuvani do našeg vremena, a za koje se smatra da su gnostičkog porekla, i citatima i studijama posvećenim jeresima, koji se nalaze u delima crkvenih Otaca.

Gnostički tekstovi

Do 1945. godine, broj izvornih gnostičkih tekstova bio je vrlo mali. Najpoznatiji među njima, Pistis Sophia (Vera i Mudrost) pronađen je u Egiptu u XVIII veku. Pisan na koptskom, objavljenje najpre na nemačkomjeziku, 1851, a zatim 1895. godine i u francuskom prevodu E. Amlinoa. Sledeće, 1896. godine, otkrivenje u Egiptu jedan kodeks koji sadrži nekoliko gnostičkih spisa: Jevanđelje po Mariji, Apokrif ili Tajnu knjigu Jovanovu i Mudrost Isusa Hrista. Tome bi se mogao dodati i jedan značajan deo teksta pod naslovom Knjiga Jeuova, dve molitve i jedan fragment koji govori o prolasku duše kroz Arhonte. Ova poslednja celina objavljena je 1905. godine u Lajpcigu.

Od svih tih tekstova, Pistis Sophia je daleko najpotpuniji i njaznačajniji. Želeo bih ukratko da izložim o čemu on govori, jer uz podrobne i zamorne opise množine krugova koji razdvajaju naš svet od Plirome, sadrži i odlomke izuzetne lepote. Celinu čine četiri knjige koje pripovedaju o padu Sofijinom (Eon čije smo nevolje opisali u „Sporu pro tiv sveta”), o njenim jadikovkama, njenom iskupljenju zahvaljujući uplitanju Spasitelja, to jest Hrista i njegovom, Hristovom, čudesnom putovanju, posle Uznesenja, u veličanstvo višega neba. Po povratku na zemlju, Hrist svojim učenicima pripoveda pojedinosti toga uspenja i tajne vaseljene, u dijalozima i razgovorima koji trajahu dvanaest godina.

Uspenje Hristovo događa se pred očima njegovih prestravljenih učenika, u kosmičkom prevratu koji potresa nebesa nad zemljom. Isus se penje kroz različite krugove neba i stiže do sveta Plirome. A onda se javlja svojim učenicima u tako blistavoj svetlosti da ne mogu da gledaju u njega, ponovo uzima svoj čovečanski lik i odgovara na sva njihova pitanja. Tako se odvija prava kosmologija, džinovska freska koja prikazuje celinu svetova. Iz nje se uči povest sveta, njegovo postanje, priroda i uloga Eona, različitih krugova, zašto i kako svega što postoji. Tako, u tom delu, uprkos njegovoj prožetosti mitologijom, ponovo susrećemo onu potrebu za racionalnim razumevanjem, koja je bila je dan od bitnih aspekata gnoze. Postojanje zla, nepravde, sveg njenog nasilja, zašto i kako svetlosti i tmine, dana i noći, bogatstva i siromaštva, postojanje različitih životinjskih vrsta, biljaka, sve je objašnjeno, protumačeno, ponovljeno.

Zato je to jedan od temeljnih tekstova gnosticizma, čak iako njegovo precizno poreklo nije moglo biti konačno utvrđeno. Predanje ga pripisuje Valentinu, ali H. Lajzegang ga, u svojoj knjizi Gnoza, vidi pre kao delo neke sekte srodne ofitima ili barbelognosticima.

Godine 1945. seljaci su u gornjem Egiptu, kod Nag Hamadija, na nekoj litici, otkopali ćup koji je bio pun rukopisa. Žan Dores, istoričar, arheolog i specijalist za koptski Egipat, popisao ih je, klasirao, proučio i sastavio prvi izveštaj o tom otkriću. Bila je to izuzetno srećna slučajnost, je r su ti tekstovi neosporno činili kompletnu biblioteku kojom se koristila neka sekta u gornjem Egiptu, oko V veka. Ovde prenosim, na temelju knjige Žana Doresa koju ću kasnije pomenuti, nomenklaturu tih tekstova.

Celinu je činio pedeset jedan traktat, koje je Žan Dores podelio u tri grupe: spisi potpuno gnostičkog porekla, apokrifi hrišćanskog porekla i traktati hermetističke prirode.

Ovo je popis izvorno gnostičkih dela: Parafraza Setova. Vrhovni tuđin. Tajna knjiga Jovanova. Poslanica Eugnosta Blaženoga. Mudrost Isusova. Hipostaza Arhonata. Knjiga Velikog Nevidivog Duha ili Egipćansko jevanđelje. Otkrivenje Zostrijanovo. Otkrivenje Mesosovo. Otkrivenje Adamovo sinu Setu.

Hrišćanski autori

Od samih početaka gnoze, od Simona Maga, pa sve do poslednjih trenutaka njene bliskoistočne istorije, hrišćanski autori nisu prestajali da je prate, proučavaju i, više od svega, napadaju. Taj napadački posao ticao se svih jeresi tog vremena, a ne samo gnosticizma. Ali, radikalni karakter pitanja koja su gnostici postavljali, primoravao je crkvene Oce da i sami preciziraju svoje sopstvene teološke stavove i da tako hrišćanstvu daju polazne osnove njegove dogme.

Spisak tih autora je, zato, pozamašan, ali pošto su se mnogi od njih međusobno prepisivali ili nadahnjivali, pomenuću ovde samo one koji su dali najpotpunje podatke i najpodrobnije studije.

Najstariji je sveti Justin, koji je između 150. i 160. godine u Rimu napisao svoje Apologije i jedan rad pod naslovom Protiv Markiona, danas izgubljen, ali čije odlomke prenosi sveti Irinej. Zatim dolazi sveti Irinej Lionski, koji je u tom gradu, oko 180. godine, napisao svoje Ispitivanje i pobijanje lažne gnoze, poznatije pod skraćenim, latinskim naslovom Adversus haereses (Protiv jeresi). Potom sveti Ipolit Rimski, koji oko 230. sastavlja deset knjiga pod naslovom Philosophumena ili Pobijanje svih jeresi, i sveti Epifanije Ki parski, koji je oko 375. napisao svoje delo Panarion ili Kutija za lekove protiv jeresi. Zanimljivi navodi nalaze se i u drugih autora, naročito istoričara Crkve, kao što su Jevsevije Kesarijski, Teodorit Kirski, Timotej, koji su pisali kasnije, između V i VII veka. Sva ta dela pružaju veoma bitne podatke o gnosticizmu, o gnostičkim delima, sistemu i, ponekad, obredima. Neki, kao sveti Ipolit, sveti Irinej, sveti Epifanije, čak navode i poduže odlomke iz gnostičkih dela. Izgleda da su držali u rukama izvestan broj dokumenata, ali treba precizirati da, izuzev svetog Epifanija, nijedan od njih nije imao neposrednog iskustva sa gnosticizmom. Dela koja su oni koristili za pobijanje gnoze morala su biti ona koja se daju novajlijama, a ne tajne knjige kojima se zaključivala inicijacija. Ipak, podaci koje nam oni nude omogućiće da prethodnom spisku dodamo neke naslove radova koje su pisali gnostici.

Tako se Simonu Magu pripisuje delo pod naslovom Objavljenje jednog glasa i jednog imena, za koje on sam kaže da „taj zapis potiče od Velike Moći, beskonačne Moći. I zato će biti zapečaćen, zakriven, sakriven, položen tamo gde je temelj Korenu Svega” . Vasilid je, pak, napisao dvadeset četiri knjige ili Egzegetike o Jevanđeljima i sačinio sopstveno Jevanđelje, i Ode namenjene recitovanju i pevanju tokom liturgija koje je on ustanovio. Pretpostavlja se da je Valentin napisao Jevanđelje istine, za koje se do 1945. znalo samo iz navoda crkvenih Otaca, ali čiji je jedan primerak pronađen u gnostičkoj biblioteci u Nag Hamadiju. On se danas nalazi u Jungovom institutu u Cirihu, a njegov prevod objavljen je 1956. Dodajmo ovome i traktat O Pravdi Karpokratovog sina Epifana, koga smo citirali u „Apsolutnom iskustvu” .

To su bila dela najvažnijih gnostičkih učitelja. Ali, mnoge egipatske i sirijske sekte pozivale su se i na brojne druge radove, pripisivane uvaženim autorima kao što su Set (sin Adamov), Isus, Devica ili Nevidlivi Duh, i koja su sva sadržala njihova objavljenja ili tajna učenja. Sve su te knjige očigledno imale bajkovitu povest kao Sveta knjiga Velikog Nevidlivog Duha kojom se služila sekta setovaca: „Ovo je knjiga koju je napisao veliki Set. Pohranio ju je u visoke planine nad kojima sunce nikad ne izlazi. Od vremena proroka, apostola i propovednika, nikad se njegovo ime nije ukazalo u srcima. Njihove ga uši nikad nisu čule. Ovu je knjigu veliki Set zapisivao sto trideset godina. Sakrio ju je na planini zvanoj Haraks, da se u pošljednjim vremenima i časima javi.”

Najzad, i neke druge knjige, poput one naslovljene Poglavari zajednica do etera, verovatno su bile priručnici za uvođenje u tajnu, magijske inspiracije, čija je svrha bila da učeniku pomognu da, posle smrti, prođe kroz različite krugove koji njegovu dušu razdvajaju od Plirome, izgovarajući imena svih Eona ili čuvara krugova. U njima se otkriva eshatologija koja podseća na staroegipatsku i na teme iz Knjige mrtvih i Knjige Am-Duat. Napomenimo da je ta soterologija magijskog karaktera postajala sve izrazitija s razvojem gnoze i da su neke rasprave nabrajale bezbrojna misteriozna imena entiteta čuvara međukrugova. To je jedno čudno litanije – pozajmljeno iz grčkih, hebrejskih i egipatskih izvora – koje, pored Barbele, Sofije, Savaota, koje već poznajemo, priziva bića kao što su Prunikos, Harmozel, Elelet, Jaldavaot, Astofej, Aberamento, Agramakamarej (što doslovce znači Neopisivi svod), Antropos, Atot, Adamas…

Knjiga Jeuova, gnostički tekst pronađen u XIX veku, beleži čak i magijsku formulu koju obavezno treba izgovoriti ako se želi stupiti direktno na prag Plirome. Evo kako glasi, upamtite je dobro:

aaa ooo zezophazazzzaieozaza eee iii zaieozoakoe ooo uuu thoeazaozaez eee zzeezaozakozakeude tuxuaalethukh.

Bibliografija gnoze

Gnoza, kao jeres, čini sastavni deo istorije hrišćanstva.

Ona je, naravno, mimo te istorije, po svom sadržaju, po svojim implikacijama, svojim filozofijskim ili ezoterijskim putevima, ali, praktično, gotovo svi oni koji su se za nju zanimali bili su istoričari hrišćanstva. Većina njih, naravno, nimalo ne štedi gnostike. Posle osamnaest vekova, lako je rugati se njihovoj bunovnoj mitologiji, njihovim magijskim praksama i pokrivati oči pred njihovim erotskim obredima.

Retki su, dakle, oni koji su, ne dopuštajući sebi preuranjene sudove i religijske ili etičke predrasude, pokušali da shvate duboki smisao pitanja koja postavljaju gnostici. Još su redi oni koji su pristupili njihovom proučavanju, prihvatajući nužno odvikavanje i pomisao da se ta pitanja obraćaju i njima samima, uprkos razlici u vekovima. Među ovim poslednjima je i Anri-Šarl Pih, autor više radova o gnosticima i manihejcima. Njegova dva najvažnija teksta o gnozi su: Gnoza i vreme (Eranos-Jarbuch, t. XX, Cirih, 1952) i rezime predavanja koja je držao na Francuskom koležu, objavljenih u Godišnjacima Francuskog koleža, za godine 1953. do 1957, pod naslovom Fenomenologija gnoze.

Naslov dovoljno govori o tome iz kog ugla je Pih pristupio proučavanju gnoze, jedinog koji mi se danas čini plodnim, jer njegova predavanja predstavljaju trenutno najosetljiviji i najumesniji pristup činu i stavovima gnostika spram sveta.

U oblasti istorije gnoze i poznavanja gnostičkih tekstova, najpotpunije, najpodrobnije delo, najbogatije svim vrstama podataka – i nadasve najaktuelnije – jeste delo Žana Doresa, objavljeno pod naslovom: Tajne knjige egipatskih gnostika (Plon, 1958-1963). Čine ga, zapravo, dva toma, od kojih prvi sadrži detaljno izlaganje svih gnostičkih sistema, onakvih kakvi su bili poznati pre otkrića u Nag Hamađiju. Drugi, pod naslovom Jevanđelje po Tomi, sadrži podroban izveštaj o otkriću načinjenom u Gornjem Egiptu, popis svih rukopisa i prevod jednog od njih, Jevanđelja po Tomi. Upravo iz prvog toma te celine pozajmio sam prevod svetog Irineja, ovde prenesen u „Učiteljima mudrosti” , o „bunovnim ludajama” Valentinovim.

Treba pomenuti i izvanredan esej pod naslovom Gnostici, koji je Serž Iten objavio u biblioteci „Que sais-je?” . U tom radu, on daje više od opšte ideje o gnozi: sa puno znanja i umešnosti uvodi čitaoca u lavirint gnostičke misli koju prati do današnjih dana, kroz njene različite ezoterijske, filozofske i književne aspekte. Jedan od najoriginalnijih doprinosa te knjige jeste što je u njoj gnoza ispitana ne samo u odnosu na sebe samu, nego naročito u odnosu sa našim vremenom.

Od ostalih radova, većina je danas dostupna samo u bibliotekama.

Većina istorijskih istraživanja o gnozi sprovođena su naročito u Nemačkoj u poslednjih pola veka i sadrže impresivan broj studija. Ovde ću pomenuti samo dela dostupna u francuskom prevodu, među kojima je Gnoza H. Lajzeganga (Payot, 1951, poslednje izdanje), u izvanrednom i veoma istančanom prevodu Žana Gujara (inače, priređivača i prevodioca Malog Dobrotoljublja Molitve Srca, knjige koja se ne tiče direktno gnoze, ali čije čitanje pomaže razumevanju mnogih njenih aspekata). Lajzegangova knjiga pristupa gnozi pre svega sa filozofskog i teorijskog stanovišta. Relativno je stara (prvo izdanje je iz 1924), ali daje podrobne prikaze različitih gnostičkih sistema o kojima se, nesumnjivo, može raspravljati, ali koje odlikuje široka erudicija. Najzad, jedan u novije vreme objavljen rad donosi originalne sudove o poreklu gnoze i o njenim vezama sa hrišćanstvom: Gnoza i počeci hrišćanstva Roberta M. Granta (objavljena 1959. u Sjedinjenim Državama, pod naslovom Gnosticism and. early Christianity), knjiga koju je objavio izdavač Seuil, u prevodu Žane Anri-Maru. Nezaobilazna je i knjiga istog autora koja, nažalost, nema francuskog prevoda: Antologija gnosticizma (Anthology o f Gnosticism), a koja sadrži zbirku gotovo svih do danas poznatih gnostičkih tekstova.

PISMO HENRIJA MILERA ŽAKU LAKARIJERU

  1. marta 1971.

Dragi gospodine,

Pišem vam na engleskom, oprostite mi, tako mi je lakše. Tek sinoć sam završio čitanje vaše knjige o gnosticima, koju ste mi, pretpostavljam, vi poslali.

Ne mogu da vam iskažem koliko sam bio uzbuđen dok sam je čitao. Moj primerak je sav ispisan uzvicima odobravanja – bravo! Čim sam otvorio knjigu, osetio sam da sam na svom terenu. Kao kad začujete uvodne taktove uvertire koju znate napamet. Mnogo sam naučio iz te knjige u kojoj sam istovremeno našao potvrdu mojih vlastitih pogleda koji su, čini mi se, paralelni drastičnim, radikalnim pogledima gnostika.

Možda bi trebalo da vam kažem da sam pre nekoliko godina, kad sam išao da posetim Žozefa Delteja, čije delo obožavam, svratio autom u Monsegur i utonuo u sećanje na katare koji su živi spaljeni na toj planini. Zamolio sam mog pariškog agenta, dr Hofmana, da vam preko vašeg izdavača prosledi ovo pismo. U knjizi nisam mogao da nadom adresu izdavača. Nadam se da će pismo stići do vas. Osećam da sam vaš veliki dužnik – i nadam se da ću pročitati još vaših knjiga.

Smem li da vas zamolim za ljubaznost da primerak knjige pošaljete mom starom prijatelju Karlu Suarešu – Avenija de la Burdone, Pariz (7. arondisman). Pisao sam mom prijatelju Lorensu Darelu da i on nabavi primerak – čini se da je baš na njegovoj liniji, kako mi kažemo. Još jedanput, divim vam se i zahvaljujem!

Iskreno,

Henri Miler.

  • Suareš je nedavno objavio veoma zanimljivu knjigu pod naslovom „Tajnopis Postanja” (najpre objavljena na francuskom). Mogla bi vas zanimati. Odnosi se na vaš predmet.

Oprostite mi što vam pišem na engleskom. Sad je tri ujutro, a ja sam potpuno iscrpljen.

 

 

Tags: , , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svet koji se igra gnosticizma [Tema: Gnosticizam]

by admin time to read: 16 min
0