Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? [Tema: Hamvaš]

| September 16, 2014 | 0 Comments

sumrak

Mađarski Hiperion

PETO PISMO

Svoj život bih sada već potpuno da oplemenim. Oči otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podiže iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i čujem iza žbunja krikove fazana, sojke i kosovi proleću iznad šume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kuće, nije ni pripet, i tako neće otići. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leđima i dalje čupka najbodljikavije rastinje. Uvek se nađe nešto što treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu doručkujem, zatim čitam.

Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beležaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadržina, nego više pismo. Najviše me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to baš takav čovek kao bilo ko drugi? Kako je to osobeno što sam to ja bio. Da sam bio ekscentričan, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. Često sam sedeo pokraj mora i nisam ništa radio do zijao u rast bilja i životinja u vodi podno jedne stene.

Katkada uzjašim Tarimena i siđem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu poštu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono što već i onako znam. Često silazim samo zato da bih uživao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kamenčić. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni žamor. I uvek nađem nešto dobro za kupovinu, neko sjajno voće ili lepo parče mesa. Put prema dole je kraći od jednog sata, obratno je nešto duži. Ručam tačno u podne, zdelu jela. Zatim opet nešto radim. Prošle sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na onaj sto pod orahom popodne pripeče sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji čovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka. Ono za što sam upravo raspoložen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono što je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najviša je opojnost trenutka. Da li si već stajao u šumi pod treperavim svetlosnim pegama propuštenim kroz krošnje drveća? Onda znaš šta je tren. Da li si za vreme šetnje već video stazu koja se gubi među drvećem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne želim nikakvu zadovoljštinu. Ne osećam da sam prikraćen. Samo onaj prestiže sebe sama ko oseća nedostatak i glad zadovoljštine. Ali time što sebe prestiže, promašuje ono najveće, sadašnjicu, to što postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budućnost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mašta sve pokvari i kada to stigne do mene, pusto je, jučerašnjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam život u njegovoj čistoti. Više od toga niko ne može dobiti.

ŠESTO PISMO

Pitaš me kako usklađujem divljinu svoga razmišljanja s pitominom načina moga života? Pitaš me zapravo zašto strasno zaljubljeni muškarac ne polomi svoju dragu. Što je strasniji, sve je nežniji, što je snažniji, sve je blaži. Smem da budem krotak, jer je moja vatra tako neizmerna da mi ništa drugo nije dostojno do samo krotkost.

Čini mi se, kada bih ja došao na vlast, vladavina bi se moja hiljadu godina pominjala uz cvokotanje zuba. Nema tog istočnjačkog despota, rimskog cara, kneza Inka koji bi neljudskije postupao sa svojim narodom. A ono što bi najužasnije bilo u ovoj vladavini jeste što u meni nema nikakve svireposti. Ne bih uživao u patnjama drugih. Samo ne bih hajao za njih. Kao što ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da li sam lud? Ako oduzmeš reči ono što je u njoj bolest, onda kažem – da.

Najvećem broju ljudi život je isuviše jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu bez narkotika. Iskapiti ga čistog veoma je teško. Od njega se postaje melanholik, ili se podivlja i posrće. Samo ga najsnažniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svim njegovim mirisima, samo najsnažniji umeju da trezveno čisto žive opojnost koja izvire iz života.

Čini šta hoćeš. Ali uvek ćeš znati od čega si se plašio. Plašiti se znači umreti. Znači propustiti. Znači nikada. Nikada više. Shvati, nikada, nikada više.

Nalog tvoga života nije da se mora. Jer se ne mora ništa. Nema prinude. Ali shvati da ovo ovde nikada više nećeš moći da učiniš. Što ne učiniš ovde, danas, sada, to nećeš nikada moći da učiniš. Što se plašiš da učiniš sada, to si izgubio zauvek.

Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, neće više ništa biti.

A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada neće biti drugo do otrov, nikada propušteno neće biti drugo do propušteno, strah drugo do strah.

Čovek je slobodan, uvek je slobodan da učini sve i uvek je slobodan da se plaši. Ali nikada smrt neće biti drugo do samo smrt, otrov, strah i propušteno.

Čovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega počinju okupljati prijatelji, počinju da ga hvale. Već ga se ne plaše, nema opasnosti. Zašto nisi postao onaj koji noću jesi? Onaj koji samo noću sme da misli? Smeš i znaš, misliš svoju pravu sudbinu, umeš da letiš. Odvažnost snova. Dublji i eteričniji svet. Tako prihvatiti dodir kao da spavaš na belom kamenu, ispod čempresa u snu. Naokolo rascvali oleanderi, mirisni borovi, bršljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bič koji nas tera. I nema milosti.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0