Svi oblici radosti, totalni ritam života [Tema: Sioran]

| March 29, 2014 | 0 Comments

Ako su na ovoj zemlji ljudi, zašto ne urlaju, zašto se ne pojavljuju na ulici da izvikuju svoju radost ludačkim i neprekidnim vriscima? Otkuda toliko diskrecije i toliko uzdržavanja? Kad bih bio svestan neprekidne radosti unutrašnjeg ushićenja stanjem ka užitku, i kad bih osetio neodoljivu težnju za užitkom, i kad bih osetio da neodoljivo težim vedrini, ne bih mogao da preživim samo u sebi te trenutke, već bih sa svima podelio bezgranično ushićenje, izgubio bih se od sreće u očima svih, upotrebio bih svu sreću da bih saopštio svoju sreću, svoju očaravajuću i neizdržljivu ispunjenost. Ne bih žalio kad bi mi posle takvog gubitka glas promukao, oči oslepele, a u hodu se saplitao, ne bih žalio kad bi se funkcije i mogućnosti organa istrošile, a vatra iz mene samo tinjala.
Postoji li sreća na svetu koju treba saopštiti ili ljudi koji su doista srećni a nemaju svest o svojoj sreći? mogli bismo im ponuditi deo svoje svesti da bi nam se odužili iz svoje beskonačne nesvesti. Zašto samo patnja ima suze i jauke, a užitak samo žmarke? Kad bi u zadovoljstvu čovek imao onoliko svesti koliko ima u bolu, ne bi mogao da iskupi užitke, patnje i njihova raspodela po svetu bila bi neuporedivo pravednija?
Bolovi se ne zaboravljaju upravo zato što su vezani, u neizmerno velikom obimu za svest. Zato su jedini ljudi koji imaju mnogo da zaborave oni koji su mnogo patili. Samo normalni ljudi nemaju šta da zaborave. Na neki način, ni užici se ne zaboravljaju, jer se i oni sumiraju u našu ličnost, određujući je u snažnoj prijemčivosti za užitak i progresivno razvedravajući naše biće, kao i patnja koja određuje prijemčivost u svom smislu. Ali, dok bolovi imaju puno značenje i individualnost bez sumiranja i fataliziranja, užici se rasplinjuju i tope kao oblici neodlučnih kontura. Nevjerovatno nam je teško da se sjetimo užitka i okolnosti u kojima se razvio, dok uspomena na bol pojačava groznu senzaciju sa isključivom memorijom scene. Da se užici ne mogu potpuno zaboraviti potvrđuje činjenica da čovek koji je život proživeo u užicima, u starosti neće osećati ništa osim lakog razočaranja, dok onaj koji je mnogo patio, pad au duboku rezignaciju, u najboljem slučaju. A rezignacija pretpostavlja bezbrojne prethodne tragedije.
Sramna je predrasuda da su užici egoistični, da oni odvajaju čoveka od života, kao što je sramna i teza po kojoj bolovi stvaraju naklonost prema svetu. Površnost koja postoji na izvoru takvih predrasuda je revoltirajuća i njena knjiška priroda bi uništila u mojoj svesti sve biblioteke pred jednim iskustvom doživljenim do raja.
Hrišćanska koncepcija i tekuća koncepcija patnje su fundamentalno lažne. Posle njih, patnja je put ka ljubavi, kada nije suštastveni put ljubavi. Zar hrišćanstvo samo u ovom pitanju treba korigovati?
Govoriti o putu patnje kao putu ljubavi znači ne znati ništa o satanskoj suštini patnje. Lestvicama patnje ne penješ se, nego silaziš. To nisu lestvice ka nebu, nego ka paklu. I mrak u koji dospeš na lestvicama patnje nije manje beskonačan i večan od svetlosti koja te oslepljuje na lestvicama radosti.
Patnja je put odvajanja, razdvajanja, centrifugalna sila koja te odbacuje od srži života, od centra privlačenja sveta, gde sve teži da se ujedini u ljubavi i intimnosti. Ako se božanski princip odlikuje naporom kosmičke sinteze i metafizičkog učešća u suštini svega, onda je patnja suprotnost tog principa. Satanski princip, kao princip raščlanjenja, dvojnosti i dramatizovanja, probija organsku i suštinsku imanentnost svom srži bola.
U svim oblicima radosti naivno učestvuješ u totalnom ritmu života, ulaziš u eksperimentalni i nesvesni kontakt sa konkretnim dinamizmom bića i sećaš se svim vlaknima povezan sa iracionalnim pulsacijama sveta. I to ne samo u duhovnoj radosti, već i u različitosti oblika organskog užitka, u višestrukosti punoće čula.
Odvajanje od sveta u patnji vodi ka preteranoj interiorizaciji, ka paradoksalnom razvoju stepena svesti, tako da ceo svet sa svojim divotama i mračnjaštvom fiksira prema čoveku u poziciji sadašnjosti i tanscedencije. A kada si u takvoj meri odvojen od sveta, kada imaš svet večito pred sobom i kada se osećaš neizlečivo sam pred ovim svetom, kako možeš još nešto da zaboraviš? Ne osećaš potrebu za zaboravom, osim za zaboravom stvari i iskustava zbog kojih si patio. No, jedan od životinjskih paradoksa ovog sveta jeste da briše uspomene onih koji ne bi hteli da zaborave, dok učvršćuje sećanja onih koji žele sve da zaborave.

Emil Sioran

Krik beznađa

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svi oblici radosti, totalni ritam života [Tema: Sioran]

by admin time to read: 3 min
0