Svi pišu knjige, i to mi se zgadilo [Tema: Sioran]

| October 11, 2012 | 0 Comments

Branka Bogavac Lekont: Šta za vas znači pisanje?

Sioran: Trebalo je nešto da uradim u svom životu, jer sam živio bez konkretnog zanimanja. Ništa komplikovanije od toga. Pokušao sam da nigdje ne radim, a mnogo sam čitao i pisao. Sve što sam napisao, napisao sam u trenucima depresije. Kada pišem, pišem da bih rasteretio sebe i oslobodio se svojih opsesija. Otuda činjenica da su moje knjige jedan aspekt mene samog, one su manje-više prikrivene ispovijesti. Pisanje je način da čovjek rastereti samog sebe. To je oslobođenje. U drugom slučaju, ono što nosimo u sebi postalo bi kompleks.

Branka Bogavac Lekont: Pišete li još?

Sioran: Prestao sam da pišem ima već dvije godine. Ali to je proces. Bilo mi je svega dosta, jer vas u  Francuskoj svi pitaju „A kad će sledeća knjiga?“ „Nikada, gotovo je!“, odgovorio sam jednog dana. Svi pišu knjige, i to mi se zgadilo. I ja sam prekinuo tu komediju. Odmah me pitaju: „Zašto ste prestali da pišete?“ „Zato što mi je bilo dosta da govorim loše o Bogu i Univerzumu.“

Branka Bogavac Lekont: Nakon veoma dugog literarnog iskustva, možete li mi reći nekoliko riječi o položaju pisca?

Sioran: To je vječito pitanje. Sve zavisi od dubine naših ubjeđenja, ako je spremno da se prihvati sve što vas snađe, poniženje, nedostatak novca u ime pisanja, da pisanje stavite iznad svega ostaloga, da prihvatite sve eventualne neuspjehe – i uvijek – da natjerate sebe da budete svoj gospodar. Treba se složiti sa samim sobom i ne zavisiti od drugih; vi ste svoj gospodar, to je vaša bitka. Drugi to ne znaju, ali će saznati kroz vaše knjige. Zašto se jedna knjiga objavi? Da se objavi priča o toj borbi. Ne treba dramatizovati, to je nešto od vas samog što izbacujete napolje, što mora da izađe, što ne treba čuvati, jer to ne bi bilo dobro. Na to treba gledati kao na terapiju. Pisanje je način da se oslobodite sveg onog složenog u vama; ako ne bi bilo tako, bilo bi tragično.

Branka Bogavac Lekont: Pisanje je oslobađanje ili pobuna?

Sioran: Oslobađanje. Sve što nije u redu, treba da eksplodira, to treba izreći, i to eksplodira. Izražavanje je ipak ono što je najefikasnije da čovjek skine teret. To nikada nije negativno. Ako postoji način da se čovjek rastereti izazova, ne treba da se povlači.

Branka Bogavac Lekont: Zašto ste odabrali fragment kao književni žanr?

Sioran: To je vrlo složeno, zato što, u stvari, ja nijesam pisao da bih objavljivao knjige. Pisao sam jedino da dam oduška nekom neposrednom osjećanju. Bez ideje da objavim knjigu, to je prema tome samo jedan momenat mog života. Jedna stranica mog života.

Branka Bogavac Lekont: Uvijek protiv književnih nagrada?

Sioran: Sujeta je vrlo dubok porok i dijelom nasledan, naročito kod ljudi koji žive u Parizu. Svako ima svoju politiku. U svom životu prošao sam kroz trenutke siromaštva, bijede, a kada bi mi predlagali neku nagradu, ja sam govorio: „Ja ne uzimam novac pred publikom.“ To je ponos s jedne strane, a zatim odbijanje publiciteta. Ja nijesam gladovao, ne baš, jer sam vodio studentski život sve do unazad nekoliko godina. Nagrada je najgora kazna.

 

Dio intervjua koji je objavljen u književnoj reviji Književna reč, u Beogradu, aprila 1992.

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Svi pišu knjige, i to mi se zgadilo [Tema: Sioran]

by admin time to read: 2 min
0