Tajna mora – Bernard Vukas [Tema: Dribling]

| March 30, 2014 | 0 Comments

Piše: Božo Koprivica

Bernard Vukas (1927-1983)
Klubovi: Konkordija, Amater, Zagred, Hajduk, Bolonja, GAK, Grac, Kapfenberg

Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac početkom osamdesetih postali su treneri večitih rivala. Milutinović Partizana, a Šekularac Crvene zvezde. Na teniskim terenima Partizana pružila mi se prilika da čestitam Šekularcu povratak u Zvezdu. Kao svaki navijač, pitao sam Šekularca ko je najbolji igrač Jugoslavije.
Bajdo Vukas.
Veliki igrači odmah imaju i objašnjenje. Bajdo Vukas, zato što je odigrao pedeset devet utakmica za reprezentaciju, a na pedeset šest utakmica bio među trojicom najboljih igrača.
Proverio sam izveštaje i ocene sa svih pedeset devet Vukasovih utakmica. Vukas nije bio među trojicom najboljih na prvoj utakmici protiv Albanije i poslednjoj protiv Čehoslovačke. A treća? E, to će biti u jednom romanu o Bernardu Vukasu. Vukasa sam prvi put gledao 1959, u Podgorici protiv Budućnosti. Dao je gol iz mrtvog ugla, ali to nisam video. Bila je strašna gužva. I moj stariji brat nije imao vremena da misli da li ću ja dobro videti Vukasa.
Gledao sam dve utakmice veterana u Beogradu na kojima je igrao Vukas. Kakvu je lakoću imao Vukas, to nisam video nikada pre i nikada posle. Imao je silnu želju da pobedi. Da stalno bude tamo gde je lopta. Videlo se da je najbolji kad ima loptu.
Nije slučajno što je među trojicom igrača koje je Vukas cenio bio Alfredo di Stefano:
Di Stefano je najkompletniji igrač koji je ikada igrao. Ja sam mu kao devetka bio sličan. Meni je nedostajala Alfredova silovitost. Bio sam krhak, nežan. Lopta je bila moje carstvo. I dribling. Igrao je silno i pozadi. U odbrani, na sreidni, u navali. Di Stefano totalitarac. Moj igrač.
I na utakmicama veterana Vukas je bio gotovo na svakom delu terena. Čini mi se, da ga pitaju može li da igra za A tim, da bi pristao.
Obično priče o fudbalerima počinju socijalnim intonacijama. Kao priče o siromašnim dečacima. Vukas potiče iz građanske porodice i imao je srećno detinjstvo.
Vukas je jedini veliki igrač koji je opisao svoj prvi dan u životu:
Ja, Bernard Vukas, kojeg odmalena zovu Bajdo, ili Bajdek, rodih se u Zagrebu. U ulici Drenovačkoj, pa Trešnjevačkoj, punoj vrtova.
Bajdo je bio odličan đak i nije se igrao krpenjačom. Obično bi dobio na poklon loptu ili kako se ona u Zagrebu zvala – balku.
Bajdo je igral s tom balkom kak je štel. A več tada je bil sjajan, velik dribler.
Ovo je svedočanstvo Vukasovog druga iz detinjstva Zvonka Brezaka.
Osim na balki, Vukas je odrastao i na nekim filmovima. Vesele skitnice s Mikijem Runijem, Kraljevi petroleja s Klerkom Geblom i Hedi Lamar, Valcer za dva srca s Vilijemom Fokstom, Koncert po želji  Marikom Koh, Simfonija života, Priča o Čajkovskom, sa Zarom Leander.
S jednog matinea Vukas je otišao na trening Konkordije. Vukasov prvi trener bila je Zdenka Kunštek. Ali je Kunštekica imala sluha. Mislim da je malo tko imao takav filing za nogomet. Gospođa Kunštek nekad je igrala hazenu, neku vrstu preteče rukometa. Podsticala je moj nogomet sa fintama…Odmah je prokužila koja je moja glavna odlika. Imao sam taj dribling prema naprijed. Kunštekica je to odmah vidjela, pomagala mi je. Bodrila me, sokolila. Daj, Bajda, daj.
Konkordija je bila jevrejski klub. To je bio klub trgovaca. Njihov je bio restoran Pula, koji je bio vlasništvo komunističke partije. Kako bih voleo da napišem scenario za film o Vukasu. Ili možda roman. I zato ovde prekidam priču o njemu da bih mogao nastaviti neki drugi put.
I još samo ovo. Zagrepčani se s razlogom ljute što im je Beograd oteo odmah posle rata trojicu velikih igraća. Bobeka, Čajkovskog i Zebeca. Ali zar Zagrepčani nisu imali Vukasa u svom gradu, nisu videli kakav je to igrač? Zato je Vukas otišao u Split i postao veći Splićanin od Splićana. I na kraju naznamenitiji Splićanin druge polovine dvadesetog veka. Jer tek s dolaskom Vukasa Hajduk postaje veliki klub.
A Vukas o driblingu kaže:
Tajna driblinga ne može se otkriti, kao što nikada nećemo otkriti more koje more skriva.
I evo sad će kraj. Znam samo kako će se završiti roman o Vukasu. Voleo je da sluša Mocartovu simfoniju u ef-duru. (Na kraju karijere Vukas je igrao u Gracu i Kapfenbergu).
A u simfoniji u ef-duru:
Jedna nas oboa spušta
u bol u note što mucaju smrt
i u san devetogodišnjeg dečaka
koji se probija kroz dugu austrijsku
zimsku noć
do mesečarskih pašnjaka
toliko daleko
da čak ni anđeli ne mogu da zamisle
takvu daljinu. 

https://www.youtube.com/watch?v=frEfXgeskyk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tajna mora – Bernard Vukas [Tema: Dribling]

by admin time to read: 3 min
0