Tantalište

Sva­ko ima svo­ju mu­ku. I sve je ovo jed­no ve­li­ko tan­ta­li­šte, moj otan­ta­lje­ni ze­mlja­če. Ne­ma da­na ko­ji mi že­li­mo, ni bla­žen­stva za ko­jim če­zne­mo. Kao što se do­bro zna. Mu­čio se i Lu­čo­no­ša Taj­no­vi­dac, lov­ćen­ski Pro­me­tej, pa ka­ko da se mi ne mu­či­mo? Bio bi odi­sta gri­jeh taj ži­vo­tić bez mu­ka. Ako i ne­ma mu­ka, tre­ba ih iz­mi­sli­ti, da bi se čo­vjek osje­tio kao čo­vjek, a ne kao za­stid i dem­be­lan ko­jem u ne­mu­če­nju pro­la­ze da­ni…
Ko­me je do nir­va­ne i bu­di­zma, ne­ka se na­sr­če do­bre tra­vu­lji­ne, to­ga ba­rem ima, pa ne­ka sje­di na obla­či­ći­ma ma­ri­hu­an­skim i ne­ka se smje­ši na ze­mlji­cu sa svo­jih ma­gle­nih ilu­zi­o­ni­stič­kih vi­si­na. Ali šta kad si­đe, a mo­ra si­ći, mu­če­ni moj ze­mlja­če? Kad mu ta­ban osje­ti hlad­no­ću i lji­ga­vost ovog na­šeg ze­malj­skog tan­ta­li­šta? Opet bi go­re, pa će opet do­lje. Obla­či­ći mu sve ni­ži, tan­ta­li­šte sve bli­že. Ne­ma nam spa­sa. Ni tri­je­zni­ma, ni pi­ja­ni­ma. Ni raz­bo­ri­ti­ma, ni na­du­va­ni­ma. To je udes ko­ji nam je ude­šen vo vje­ki vje­ko­va…
I kad mu­če­ni­ci pro­bak­su­ze: la­ko je nji­ma, na­rav­ski da ni­je­su u pra­vu. Ko­me je da­nas la­ko, moj ze­mlja­če, i ko­me je ika­da bi­lo la­ko i ko­me će ika­da bi­ti la­ko u ovom tan­ta­li­štu? Na­ma ni­je la­ko i to je lak­še za­klju­či­ti ne­go pod­no­si­ti. Mi i ni­je­smo stvo­re­ni da bi nam bi­lo la­ko, već da bi nam bi­lo te­ško i kad nam je la­ko. Ni nji­ma ni­je la­ko, pa ma­kar bi­li go­re na svo­jim ru­me­nim vla­sto­hlep­nim oma­mlju­ju­ćim ko­ka­in­skim obla­či­ći­ma. Ni­je­su obla­či­ći pra­vo rje­še­nje, ni­ti je iko ika­da u ma­glu­šti­na­ma i iz­ma­gli­ca­ma na­šao pra­vi put do spa­se­ni­ja svo­je­ga.
Gla­va je gla­va, pra­zna ili pu­na, sa­svim sve­jed­no. Za­bo­li po­ne­kad i pra­zna gla­vu­dža, pa ka­ko ne­će na­kr­ca­na gla­vi­ca, moj gla­va­ti ze­mlja­če. Kad za­bo­li pra­zna, ne­ka­ko pra­zno za­bo­li, a kad pu­na za­bo­li, pu­ni­je i bo­li. A šta je bo­lje pra­zan ili pu­ni bol, vi­le će ti re­ći jed­no­ga raj­sko­ga da­na. Kad je pi­ja­na, ti­kva pi­ja­no bo­li, a kad je tri­je­zna, bun­de­va tri­je­zno i bo­li. Jer gla­va je na ra­me­ni­ma i dok je god na svom po­sto­lju, do­tle i bo­li. Kad se ot­ko­tr­lja kao ba­lun, valj­da ne bo­li. Ili je i ta­mo ovo isto tan­ta­li­šte, ova ista mu­ka i ona Vi­to­va stra­hot­na slut­nja: a šta ako do­lje, is­pod tra­va, bo­li ova ista ljud­ska tu­ga…ne­ma nam, sva je pri­li­ka, spa­sa dok nam je gla­ve na ra­me­ni­ma…
Za­lu­đu­je se na­ša dra­ga omla­di­na, naš pod­mla­dak, na­ši pi­o­ni­ri, sve bje­že­ći od bri­ga ko­je ih, i ova­ko i ona­ko če­ka­ju, kao što hi­je­na, str­plji­vo i po­dlo, oče­ku­je svoj bes­po­moć­ni pli­jen. I u toj be­so­muč­noj bje­ža­ni­ji pro­la­ze im da­ni i svi im za­vi­de na la­ko­kri­lom bez­briž­ju. Mo­žda je ne­ka­da mla­da la­ko­kri­la gla­vi­ca i bi­la bez­bri­žna, ali sad je iz­gle­da i ona za­ro­blje­na u obruč­ju te­ških bri­ga i još te­žeg be­smi­sle­ni­ja. Bri­ge bez smi­sla i smi­sao bez bri­ge če­kić su i na­ko­vanj na­šeg tan­ta­lov­skog ze­ma­na…
Mu­či se mla­di stvor, jer ne mo­že dru­ga­či­je. Sta­ro stvo­re­nje ste­nje od mu­ka, jer to i pri­li­či sta­ro­sti. O sre­do­vječ­nim mu­če­ni­ci­ma ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či. Sre­do­vječ­je je sa­mo po se­bi pat­nja i mu­ka. Sje­ti­te se onog Me­še, vi­so­kog i du­bo­kog Se­li­mo­vi­ća, pa će­te se na­je­ži­ti od muč­nog sre­do­vječ­ja. Ni ta­mo, ni ova­mo. A ne zna se šta je muč­ni­je: ova­mo ili ta­mo…
Pri­pa­da­mo, po sreć­nom ili ne­sreć­nom ude­su, ljud­sko­me so­ju i nad­so­ju, ko­ji ve­li­čan­stve­no, ne­pojm­lji­vo i sla­do­stra­sno uži­va u svo­jim mu­ka­ma. Mu­ke nam mo­žda i te­ško pa­da­ju, ali mu­če­nje je za nas ne­be­ska po­sla­sti­ca. Bez mu­če­nja i bez mu­ke i lju­te ne­vo­lje, ne bi nas ni bi­lo. Mo­že se na­še mu­če­nje obu­ći u naj­fi­ni­je pr­nje, mo­že se ma­ski­ra­ti zlat­nom ma­skom, ali se sa­kri­ti ne mo­že. Sa­kri­va­ti svo­je mu­ke i ne­vo­lje lju­te je kod nas, u na­šem ata­ru, ve­li­ki gri­jeh, pa i či­sti bez­o­bra­zluk. Ako svi ne zna­ju za na­še mu­ke i na­še ja­de, bo­lje da se ni­je­smo ni mu­či­li. A ako se ni­je­smo mu­či­li, bo­lje da se ni­je­smo ni ra­đa­li. Ova­ko ras­ko­šnog ma­zo­hi­zma ne­ma pod ne­be­skom ka­pom. Vo­li­mo i toč­ka. Sve što ni­ko ne vo­li i sve pod čim bi sva­ko nor­ma­lan ska­pao kao pre­to­va­re­na ma­zga i za­pro kao ma­ga­rac na uz­br­di­ci..
Ka­kva li je mu­ka na Nje­mu kad je ova­ko muč­no pod njim, pi­ta se naš iz­mu­če­ni puk i tje­ši se nje­go­vim mu­ka­ma. Nje­go­ve mu­ke su či­ni se ne­pro­la­zne, jer su se ote­gle go­to­vo kao i mu­ke ba­ke Eli­za­be­te iz muč­ne Ba­kin­gem­ske mu­či­o­ni­ce. Ne­ma ta­kvih mu­če­ni­ka, ta­kvih tan­ta­li­sta i ta­kvo­ga tan­ta­li­šta kao što je pod­go­rič­ki i lon­don­ski dvo­rac, dvo­rac naj­stra­šni­jih i naj­je­zi­vi­jih mu­ka.
Ba­ba Eli­za­be­ta i mla­dić Mi­lo se naj­du­že mu­če na na­šem muč­no­me kon­ti­nen­tu. Sva­ki dan im je mu­čan, pa je muč­no i po­mi­sli­ti ko­li­ko su im muč­ne go­di­ne i de­ce­ni­je na naj­muč­ni­jim mje­sti­ma na muč­no­me svi­je­tu. Ba­ki­ca sa kru­nom na gla­vi­ci sto­ič­ki, a u ime pre­da­ka i po­to­ma­ka, pod­no­si svo­je mu­ke. Mla­dić Mi­lo bez kru­ne na gla­vi i sa­mo u svo­je ime i za svoj ra­čun (ta­ko je to u par­la­men­tar­nim de­mo­kra­ti­ja­ma) po­sr­će pod svo­jim mu­ka­ma, ali se mu­ka­ma ne po­da­je.
Da li se lič­no po­zna­ju po­me­nu­ti ve­li­ko­mu­če­ni­ci? Ako se ne po­zna­ju, ma­kar iz kra­ljev­skih i re­pu­bli­kan­skih som­nam­bul­nih ko­šma­ra, gri­jeh bi bi­lo ne upo­zna­ti ih. Lak­nu­lo bi i ba­ki­ci, a bi­lo bi lak­še i na­šem mla­di­ću ka­da bi jed­no dru­go­me is­po­vje­di­li sve svo­je mno­go­ljet­ne muč­ne mu­ke. Sa­mo ti na ci­je­lom kon­ti­nen­tu znaš, ka­ko mi je, re­kli bi tu­ga­lji­vo i su­zno jed­no dru­go­me. Jer šta je kru­na, ne­go tr­nov vi­je­nac i šta je neo­kru­nje­na, a vječ­na vla­da­vi­na, ne­go dvo­stru­ki tr­nov vi­je­nac…
I sto­ga, moj na­mu­če­ni ze­mlja­če, kad ti do­ja­de te­ške mu­ke na ovo­me tan­ta­li­štu, po­mi­sli na njih, po­mi­sli na ba­ki­cu sa kru­nom i mla­di­ća bez kru­ne. Ka­ko li je tek nji­ma? I bi­će ti od­mah lak­še, jer je na ne­bu sve lak­še ne­go na na­šoj ko­rov-nji­vi…