Tatjana Tolstoj – Laki svetovi [Knjiga dana]

| October 24, 2018 | 0 Comments

Bele noći u lakim svetovima Tanje Tolstoj

Piše: Sanja Domazet

 

Andrić je u “Znakovima pored puta” tvrdio da čoveka možeš naterati u životu na sve, ali ne i da sa uživanjem čita knjige pisca koga ne voli. Tatjana Tolstoj jedno je od lepih čuda savremene književnosti koje nam stiže iz Rusije. Njena knjiga „Laki svetovi“, izbor priča objavljenih u izdavačkoj kući „Geopoetika“, treća je knjiga ove spisateljice na srpskom jeziku (preveo s ruskog Miodrag Sibinović).Ovo štivo pripada najvišim dometima u savremenoj literaturi, a istovremeno se čita setno i lako, sa istinskim uživanjem.

Evo dela gde lebdi, negde u vazduhu sećanja, obešen bledoljubičasti penjoar teta Vere, vladaju bele noći, u kojima drhte šapati i novozemaljska uzbuđenja, a „miriše tako lepo, srce da stane“. Letnjikovac, taj jedan deo „lakih svetova“ detinjstva o kojima piše Tatjana Tolstoj, ima aromat dalekih, netaknutih šuma i godinu pre svih prevrata. Jer detinjstvo i jeste doba kada prevrati još nisu nastupili, slika sveta nije stigla da naprsne, u srcu bubri nada, a duša je stokrila i tako providna i mlada. Skoro se u literaturi nisu pojavile ovako punokrvne, „purpurne boje“ priče o detinjstvu i odrastanju, krhkoj nevinosti tog doba, kada se još uvek mnogo toga ne razume, ali sve oseća. Iako Tatjanu Tolstoj kritičari porede sa Petruševskom i Jerofejevom, ovo delo ima mnogo više harmonijumskog kontrapunkta iz kabineta čudesa Antona Pavloviča ili Bunjina iz „Tavnih drvoreda“. Spisateljica lirski, dursko-molski opisuje preludijumske vode jezera i sva čudesa sveta odraslih, bezbrojne dadilje koje su čuvale i nju i njene sestre, braću, drugarice, gomilu devojčuraka koje se satima pripremaju za večernju šetnju, gde verovatno neće sresti nikog osim zrikavaca, ali jedna od dadilja mrmlja ljutito kada vidi sve to pažljivo pripremanje: “Sve bi ovo valjalo poušivati“.

Tosltojevoj sa šest godina nije jasno šta to hitno treba poušivati, ali gleda zaljubljeno u „žute vodene ljiljane, što mirišu na rusalke – ako s čamca zaroniš ruku dublje u vodu i pravilno trgneš, ljiljan ćeš iščupati s njegovim dva metra dugim stablom, a ako se pravilno operuša, od njega može i treba da se napravi ogrlica…“. Čitalac na ovim stranicama uleće u meandre lepote pripovedanja, gde se porede dva svakojaka, samo ne laka sveta – onaj američki i ruski. (Tatjana Tolstoj u Americi je živela i predavala rusku književnost na tamošnjim univerzitetima.)
GEOPOETIKA / PROMO

„Laki svetovi“ je naslov koji je igra – jer da li je teži ruski žal, večna svest o prolaznosti, senzualna preosetljivost, bolna umiranja onih za koje smo bili sigurni da su večni jer su nam bili roditelji ili smo rasli u toplim senkama njihove džinovske visine odraslih ili pak onaj američkih univerziteta, gde caruje prašnjava usamljenost i odjekuju koraci po zelenim linoleumima studentskih restorana, gde se pojavljuje najednom i jedno lice bliže od sopstvenog, drago i milokrvno. I Tolstojeva priča, od trenutka kada je ugledala visokog muškarca koji pozlaćuje sumrak depresivne studentske kafeterije, kratak ljubavni roman o sastancima, poljupcima, zaklinjanjima, poslednjoj, zajedničkoj, božićnoj večeri… “Vatre sijaju, muzika mi se pripija dotičući sa svih strana. Kroz par dana, rodiće se Hristos. Znači li to da on sada nije s nama, kao pred Uskrs? Znači li to da nas je ostavio u najmračnijoj, najsumornijoj, najkomercijalnijoj, najbeznadežnijoj nedelji godine? Znači li to da ja nemam kome da se obratim srcem svojim, nemam koga da upitam – šta ću sada? Tu, nedaleko od gradića, postoji ruski manastir. Razume se, kaluđeri su tamo namršteni likovi, kako i priliči. Ali možda odem tamo da se posavetujem sa njima. Da pitam da li je greh pogaziti u sebi ljubav?“

I američka ljubavna storija teče ka svom strmoglavom kraju, da bi Tatjana Tolstoj na kraju demistifikovala sve: “A ti si izmišljen, nema te i nije te bilo, nikada s tobom nisam razgovarala, ja te ne poznajem i ne znam kako se zoveš…“.

Tolstojeva nam je samo jednu žensku, ljubavnu fantaziju, ljubavnoveselu, prazničnotužnu kao novogodišnja jelka, predstavila kao ispovednu prozu. Ali nije li ovo najistinitija ljubavna priča? Da li uopšte, u ovim đavolski teškim svetovima ikada, zapravo, saznamo koga smo stvarno i ko je i da li je voleo nas? Brodski je pišući o Tatjani Tolstoj napisao da je ona „najoriginalniji, blistav glas ruske proze, koji ponire duboko u stvarnost”. Njena zbirka priča “Noć“ takođe je veličanstven književni podvig i stoji naspram varljive, mlečne, opojne i opore, ali blistave svetlosti „Lakih svetova“. Naspram svetlosti mladalačkih nada je noć opore, tužne zrelosti. Noć. Noć.

https://www.blic.rs/kultura/vesti/bele-noci-u-lakim-svetovima-tanje-tolstoj/2xq8tjh

 

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tatjana Tolstoj – Laki svetovi [Knjiga dana]

by admin time to read: 3 min
0