Tek velika bol je poslednji oslobodilac duha [Tema: Niče]

| January 28, 2016 | 0 Comments

the-gay-science

Vesela nauka (1)

Predgovor drugom izdanju

1.

Ovoj knjizi možda nije potreban samo predgovor; i, konačno ostala bi još sumnja da li neko, a da nije doživeo nešto slično, može da se predgovorima približi doživljaju ove knjige. Čini se da je napisana jezikom jugovine: u njoj su nadmenost, nemir, protivrečnost, aprilsko vreme, pa se isto tako podsećamo na zimu, koja dolazi, koja mora doći, a možda je već došla, kao na pobedu…

Stalno struji zahvalnost, kao da se upravo zbilo ono najneočekivanije, zahvalnost jednog ozdravljenika — jer ozdravljenje beše to najneočekivanije.

»Vesela nauka«, to znači saturnalije jednog duha, koji se strpljivo odupro jednom, užasnom dugom pritisku — strpljivo, strogo, hladno, pokazujući se ali bez nade — i koga je sada odjednom spopala nada, nada u zdravlje, od opijenosti ozdravljenja.

Kakvo je čudo što pri tom izlazi na svetlost dana mnogo čega nerazumnog i budalastog, mnogo obesne nežnosti, čak proćerdano na probleme, što imaju bodljikasto krzno, i koji stoga nisu dodirivani, milovani i mamljeni. Čitava ova knjiga jeste upravo ništa drugo do uživanje posle dugog odricanja i nemoći, klicanje od radosti vraćene snage, ponovo probuđene vere u sutra i prekosutra, iznenadnog osećanja i predosećanja budućnosti, bliskih pustolovina pred opet otvorenim morem, od opet dozvoljenih ciljeva u koje se veruje. I šta je sve sada ležalo za mnom! Ovaj deo pustinje, iscrpljenosti, neverovanja, zaleđenosti usred mladosti, ove umetnute ostarelosti na pogrešnom mestu, ova tiranija bola nadmašena još tiranijom ponosa, koji je odbacivao posledice bola — a posledice su tešenja — ovo radikalno usamljivanje kao nužna odbrana protiv bolesno vidovitim postalog preziranja ljudi, ovo načelno ograničavanje na ono gorko, oporo, bolno saznanje, kao što je to gađenje propisalo, koje je postepeno nicalo iz neke neoprezne duhovne dijete i razmaženost — ona se naziva romantika — postepeno je rasla — ah, kada bi neko sve to mogao saosećati! Ali ko bi to mogao! Ali ko bi to, međutim, mogao još bi mu se manje zamerio nego recimo ludost, razuzdanost, vesela nauka — na primer pregršt pesama, pridodanim ovog puta toj knjizi — pesama u kojima se pesnik na teško oprostiv način ruga svojim pesnicima. — Ah, to nisu samo pesnici i njihova lepa »lirska osećanja«, na koje mora da izliva svoj bes ovaj ponovo-vaskrsli: ko zna, kakvu žrtvu traži, koja će ga neman parbdijske materije ukratko nadražiti? »incipit tragedia” — stoji na kraju ove sumnjive-nesumnjive knjige: čuvajmo se! Nagoveštava se nešto neobično loše i zlobno: incipit parodia, nema

sumnje…

2.

— Ali ostavimo gospodina Ničea, šta nas se tiče što je gospodin Niče ponovo ozdravio? . . . Psiholog zna za malo tako privlačnih pitanja kao o odnosu zdravlja i filosofije, i u slučaju da se on sam razboli, sa svojom bolešću donosi svoju čitavu naučnu radoznalost. Naime, pod pretpostavkom da je neko ličnost, nužno i filozofija svoje osobe: ali tu postoji znatna razlika. Kod jednog to su njegove mane, koji filosofiraju, kod drugoga njegova bogatstva i snage. Prvome je njegova filosofija n u ž n a , bilo kao uporište, umirenje, lek, spasenje, uzdizanje, samootuđenje, kod poslednjeg je samo lepi luksuz, u najboljem slučaju slast trijumfirajuće zahvalnosti, što se na kraju još mora upisati u kosmička velika slova pojmova na nebu. Ali u drugom, običnijem slučaju, kada nevolje pokreću filosofiju, kao kod svih bolesnih mislilaca — i možda pretežu bolesni mislioci u istoriji filosofije: šta biva iz same misli, što nastaje pod p r i t i s k o m bolesti. To je pitanje, što se tiče psihologa: i tu je eksperiment mogućan. Ne drugačije nego kada se putnik, koji namerava da se u određen čas probudi, i tada se mirno prepušta snu: tako se prepuštamo mi filosofi, recimo da bivamo bolesni, neko vreme dušom i telom bolesti — mi tako reći pred sobom zatvaramo oči. I kao što onaj zna da nešto n e spava, često broji časove i probudiće ga, tako takođe mi znamo da će nas presudni trenutak zateći budne — da tada nešto iskače i hvata duh na d e l u, mislim na slabost ili povratak ili prepuštanje ili otvrdnuće ili pomračenje, i kako se sve nazivaju sva bolesna duhovna stanja, koja u zdravim danima protiv sebe imaju p o n o s duha (jer se ostaje kod stare rime »ponosni duh, paun i konj su tri najponosnije životinje na zemlji«—).

Učimo se posle takvog samoispitivanja, samoiskušavanja da finijim očima gledamo na sve što se do sada filosofiralo, pogađamo bolje nego ranije nehotične stramputice, sporedne ulice, odmarališta, osunčana mesta misli, na koje su paćenički mislioci baš kao paćenici bili vođeni i zavođeni. Od potreba vuče duh, udara, mami — na sunce, tišinu, blagost, strpljenje, lek, melem u nekom smislu.

Svaka filosofija koja stavlja mir više od rata, svaka etika sa negativnim shvaćanjem pojma sreće, svaka metafizika i fizika, što zna za finale, konačno stanje neke vrste, svaka pretežno estetska ili religiozna potreba da se sa strane, sa one strane, iznad srne pitati da li to nije bila bolest što je nadahnuto filosofe. Nesvesno prerušavanje fizioloških potreba pod ogrtačem objektivnog, idealnog, čisto-duhovnog ide daleko do užasavanja — i dosta često sam se pitao nije li filosofija, u velikom, uopšte bila samo neko izlaganje tela_i n e s p o r a z u m  t e l a . Iza najviših vrednosti sudova, što su do sada vodili istoriju misli, nalaze se skriveni nesporazumi telesne prirode, bilo pojedinaca, bilo staleža ili čitavih rasa. Možemo sve one smele ludosti metafizike posebno, njene odgovore na pitanje o vrednosti bića, smatrati najpre uvek kao simptome određenih tela; i ako se u takvim afirmacijama ili negacijama sveta, đuture, naučno odmereno, ne nalazi ni zrno smisla, onda ipak istoričaru i psihologu daju utoliko dragocenije migove, kao simptome, kao što smo rekli, tela njegovog uspeha i neuspeha, njegove punoće, moći, njegovog apsolutizma (Selbstherrlichkeit) u istoriji, ili pak njegovih kočenja, umora, osiromašenja njegovog predosećanja kraja, njegove volje za krajem. Ja još uvek očekujem da će neki filosofski l e k a r u izuzetnom smislu reči, takav za kojim treba da ide problem opšteg zdravlja naroda, vremena, rase i čovečanstva — jednom imati hrabrosti da moju sumnju dovede do kraja i da se usudi na rečenicu: da kod čitavog filosofiranja do sada uopšte nije bilo reči o »istini«, nego o nečem drugom, recimo o zdravlju, budućnosti, rastu, moći, života . . .

3.

— Pogađate da ne želim sa nezahvalnošću da se oprostimo od onog vremena neizlečive teške bolesti, čiji dobitak ni danas nije za mene iscrpljen: kao što sam sasvim svestan u čemu uopšte imam prednost u svom promenljivom zdravlju pred svim  širokoplećatim i grubim duha. Filosof koji je prošao kroz mnoga zdravlja i još uvek prolazi, takođe je prošao kroz isto tako mnoge filosofije: on upravo ne m o ž e drugačije nego da svoje stanje svakog puta pretvara u najduhovnijoj formi i daljini — ta veština transfiguracije j e s t e baš filosofija. Mi filosofi nemamo slobodu da odvajamo dušu od tela, kao što narod odvaja, još manje imamo slobodu da odvajamo dušu od duha. Mi nismo žabe sa hladnom utrobom koje misle, nismo aparati za objektiviranje i registrovanje — mi moramo stalno rađati naše misli iz naše boli i kao majka im davati sve što imamo u nama od krvi, srca, vatre, zadovoljstva, strasti, muke, savesti, sudbine i zle kobi. Živeti — to za sve nas znači; ono što jesmo, stalno pretvarati u svetlost i plamen, takođe sve što nas pogađa, mi uopšte ne m o ž e m o drugačije. A što se tiče bolesti zar nećemo skoro biti u iskušenju da pitamo da li uopšte možemo biti bez nje? Tek velika bol je poslednji oslobodilac duha, kao majstor v e l i k e  s u m n j e , koja od svakog U čini jedno X, pravo X, to jest pretposlednje slovo pred poslednjim …

Tek velika bol, ona_druga spora bol, koja ima vremena, u kojoj smo tako reći spaljeni kao sa zelenim drvetom, goni nas filozofe da se spustimo u našu posljednju dubinu i da sa sebe stresemo svo povjerenje, sve dobroćudno, zavijeno, blago, osrednje, kuda smo možda pre toga postavili našu čovečnost. Sumnjam da takova bol »poboljšava« — ali znam da nas p r o d u b l j u j e . Ako se sada naučimo da joj suprotstavljamo naš ponos, naš, prezir, našu jačinu volje i da se ponašamo kao Indijanac, koji se, makoliko da je gadno mučen, revanšira zlobom svog jezika; bilo da se pred bolom povlačimo u ono orijentalno ništa — to se naziva nirvana — u nemo, ukočeno, gluvo samo-predavanje, samo-zaboravljanje, samo-gašenje; iz takvih dugih opasnih vežbi vlasti nad sobom izlazimo kao drugi čovek, sa nekoliko znakova pitanja, više, pre svega sa v o l j o m , da ubuduće više, dublje, strožije, tvrđe, gore, tiše pitamo nego što smo dosada pitali. Poverenju u žuvot došao je kraj: sam život je postao p r o b l e m . — Ne pomišljajmo da je time neko nužno postao setnikom! Čak ljubav prema životu je još moguća — samo se drugačije voli.

Ljubav prema nekoj ženi izaziva kod nas sumnju . . .

Draž svega problematičnog, ali radovanja X kod takvih duhovnijih, oduhovljenijih ljudi je prevelika da se ta radost ne zbija stalno kao neka svetla žar nad svom nevoljom problematičnog, nad svom opasnošću nesigurnosti čak nad ljubomorom onoga koji voli. Mi poznajemo novu sreću . . .

4.

Na kraju, da ono najhitnije ne ostane nerečeno, vraćamo se iz takvih ponora, takođe iz takve neizlečive bolesti teške sumnje, n o v o r o đ e n i , skinutog svlaka, škakljiviji, zlobniji, sa finijim ukusom za radost, sa nežnijim jezikom za sve dobre stvari, sa veselijim čulima, sa drugom opasnijom nevinošću u radosti, ujedno detinjastiji i sto puta rafiniraniji nego što smo ikad bili ranije. Ah, kako je nekom uživanje od sada odvratno, grubo tupo mrko uživanje, kako ga inače razumeju oni koji uživaju, naši »obrazovani«, naši bogati i vlastodršci!

Kako zlobno odsada slušamo veliki vašarski bumbum, čime »obrazovani čovek« i velegrađanin danas kroz umetnost, knjigu i muziku, uz pomoć duhovnih napitaka pušta da ga siluju na “duhovna uživanja”! Kako nas sada uši bole od pozorišne dreke strasti, kako je našem ukusu postala strana čitava romantičarska pobuda i zbrka čula, koju voli obrazovana svetina, zajedno sa njenim aspiracijama za uzvišenim, visokim, nastranim! Ne, ako je nama ozdravljenicima uopšte potrebna još neka druga umetnost, onda je to d r u g a umetnost — rugajuća, laka, prolazna, boemski nesmetana, božanski veštačka umetnost, što kao svetli plamen liže bezoblačno nebo! Pre svega: umetnost za umetnike, samo za umetnike! Iza toga bolje razumemo ono što je za to prvo potrebno, vedrina, svaka  vedrina , moji prijatelji, čak kao umetnik — ja bih to dokazao. Mi sad nešto predobro znamo, mi poznavaoci: ah, kako od sada učimo da dobro zaboravljamo, dobro da ne-znamo, kao umetnici! A što se tiče naše budućnosti: teško da će nas ponovo  naći na stazi onih egipatskih mladića, koji noću čine hram nesigurnim, grle kipove i skidaju veo, otkrivaju, žele da obelodane uopšte sve što se iz dobrih razloga drži skriveno. Ne, taj loš ukus, ta volja za istinom, »istinom po svaku cenu«, to mladalačko ludilo u ljubavi prema istini — nama je mrsko; za to smo suviše iskusni, preozbiljni, preveseli, suviše izgoreli, suviše duboki… Ne verujemo više u to da istina još ostaje istinom kada joj se skine veo; mi smo dovoljno živeli da u to verujemo. Danas za nas važi kao stvar pristojnosti da se ne vidi sve nago, da se ne prisustvuje svemu, da se ne želi sve razumeti i »znati«. »Da li je istina da je dragi bog svuda prisutan? » — upitala je jedna devojčica svoju majku: ,a to smatram nepristojnim’ — mig za filosofe! Trebalo bi se više poštovati s t i d , iza koga se priroda skrila, iza zagonetki i šarolikih neizvesnosti. Možda je istina neka žena, koja ima razloge, svoje razloge da ne dopusti da bude viđena?

Možda je njeno ime, da kažemo grčki, Baubo ? . . . Ah, ti Grci! oni su znali da žive: za to je potrebno ostati hrabro kod površine, kod nabora, kod kože, obožavati privid, verovati u oblike, i znake u reči, u čitav Olimp privida! Ti Grci behu površni — iz d u b i n e ! I zar se mi upravo na to ne 13vraćamo, mi smeli ljudi duha, koji smo se uspeli na najviši i najopasniji vrh sadašnje misli i zagledali smo odatle, koji smo odatle g l e d a l i  d o l e ?

Zar nismo upravo u tome Grci? Obožavaoci oblika, zvukova, reči? Baš zato — umetnici?

Fridrih Niče

Ruta kod Đenove, u jesen 1886-

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Tek velika bol je poslednji oslobodilac duha [Tema: Niče]

by admin time to read: 9 min
0