Terajući se iz laži, u grob ću se oterati [Tema: Duško Radović]

| March 31, 2015 | 0 Comments

dusko-radovic

MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 08

DUŠAN Radović je vodio više borbi odjednom.

Umesto da duplira staž, duplirao je borbe. Narvirala ga je ljudska glupost i, mada je znao da je beskrajna, nije se s tim živ mirio. Ni posle smrti neće. Sve je činio da se ljudska glupost i ljudska pokvarenost ne udruže i zato bivao optužen da je protiv udruženog rada, u njegovo vreme neprikosnovenog. Starao se da se pokvarenima ograniči rok upotrebe.

Prošao je mnoge borbe, a najteže su mu bile sa sobom:
“Najviše me nervira laž i glupost. A onda to što me to nervira”.

Radović se u životu nahvatao silnog straha od gluposti.

Kloneći se gluposti procenio je ceo svoj stvaralački život: “Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom”.

Stalno je bio zaposednut činjenicom da pisanje daje velike mogućnosti za laž. Znao je koliko su velike mogućnosti zloupotrebe besmisla.

Imao je, zato, velike sukobe i sa sobom i sa drugima. Sa drugima je lakše izlazio na kraj. Druge je terao iz laži, strepeći da tamo sebe ne zatekne.

Samo se jednom ovako poverio: “Terajući se iz laži, u grob ću se oterati”.

Smatrao je Dušan Radović svojom patriotskom obavezom da onima koji loše rade to i kaže. I to je činio sa: “Beograde, dobro jutro na sve četiri strane”. Oni koji su loše uradili, u znak javne zahvalnosti, proglašavali su ga političkim protivnikom.

Istrajavajući u svojoj patriotskoj obaveznosti Dušan Radović je iskusio i izdržao svu osetljivost ljudi na javnu reč.

Iskušao je nerazumevanje onih – što svašta vole da kažu, a ništa ne žele da čuju.

Lupalo mu se o glavu kad je one, koji svašta govore, hteo da zaštiti od toga što sami govore.

Kod nas se satiričari nisu zatvarali, ali su im zatvarane rubrike, ukidane emisije, smenjivane redakcije i urednici.

Radović je to iskusio i kao pisac, i kao urednik!

PROBLEME su mu pravili oni koji su na mrtvoj duhovnoj straži, zaduženi da čitaju sporne knjige i tekstove. Oni, za koje čitanje pesme znači uhođenje pesnika i koji iz smisla pesme iznuđuju priznanje!

“Svako ima pravo da misli, to nije sporno. Druga je stvar – šta”, zapisao je.

I to zapisano ga je stiglo. Pristajao je na svoje šta, na koje moćni nisu pristajali. Duško je sve svoje slučajeve čuvao za sebe. Želeo je da ih rešava sam sa onima koji su mu ih napravili, ne izlazeći u javnost, privatnim pismima, u kojima im je govorio sve šta o njima lično misli, bez ostatka. Nije se zavaravao da će ih uveriti da su u zabludama, već da ih im pobroji i skreše, da ga pamte celog svog života. Samo onaj ko se domogne Radovićevog pisama moćnima (po državnim mestima i institucijama), moći će da utvrdi koliko je to – misleno šta – radilo protiv Radovića.

On je mislio da nije bio toliko bridak, koliko je sluh moćnika bio osetljiv. Razdraživao je gonioce istinama koje je saopštavao!

Njegove tekstove, po njegovom svedočenju, niko nije čitao, bar pre emitovanja, ni posle emitovanja (dok ne stignu knjige) ali je bilo muke sa onima moćnima koji su se u njima čuli, sa onima koji su se u njima pričuli, sa onima o kojima se čulo i pričulo.

Oni su mu “zahvaljivali” tamo gde se ne čuo. Tako su mu uvrtali radio dugme, kad nisu mogli nešto niže.

Na kraju jedne knjige “Plavi žaket” napisao je: “Ova knjiga je sa pevanjem i pucanjem, jer onaj deo naroda za koji ja pišem tako najviše voli”.

Radović je pevao, a mi, koji ga volimo, pucali smo odradosti. Pucali su i oni koji to što piše ne vole i kojima je to smetalo, pucali su od muke i praskali! Toliko da im se činilo da će Radović izazvati raspad sistema.

I znali smo da: ko ne može Radovića ubediti, ne može ga zaplašiti!

Bio je kao voda, ne samo bistra, već uvek u toku, ne baš tiha, ali je sve bregove ronila. Kad ga na jednom mestu zaustave – zažuboriće kao izvor na drugom mestu. Kad ga ovde začepe, šiknuće tamo… Jedino se tom vodom nisu mogle oprati prljave ruke.

IŠAO je tamo gde ga zovu.

Odlazio je otud gde mu svako jutro ne ponavljaju dobrodošlicu. Tako je promenio više radnih mesta.

Vezivao se poslom.

Od svakog radnog mesta napravio je kultno mesto.

Ono što je jednog trentuka radio, radio je tako da je to, tog trenutka, izgledalo najpotrebnije!

Kad su njega smatrali nepotrebnim – odlazio je!

Imao je mnogo početaka kojima je prepočinjao život, uvek na nov način, u novim formama, stvarajući novu mustru.

Uključivao se na pisaću mašinu.

Odmah je stizao do glavnih misli, bez obzira na poručioca.

Pisao je isključivo do devet sati. Posle je dopuštao da mu pretresaju napisano. Pretres po njegovoj ili tuđoj volji.

Ponekad je bilo i nešto između.

U zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana svečanost, u kojoj se vanredno stanje egzaltiranosti održavalo slavljima i govorima, u akustično izgrađenoj otaxbini, u kojoj se znalo čiji će govori kako zvučati, o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvučao govor koji je napisao Dušan Radović.

Posvetio ga je onima koji stupaju u brak:

“Brak se uređuje zakonom samo onda kada to ne može drugačije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Sredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi”, ovaj Radovićev govor budućim supružnicima čitali su matičari Starog grada nekoliko godina pored slova zakona. U tom govoru Radović savetuje supružnike da bogate svoj zajednički život, da budu realni i odmereni kad određuju ciljeve i želje, i jaki i uporni kad treba da ih ostvaruju. Radović ih i opominje da se ne mogu samo baviti ljubavlju, jer je ljubav lepa kad se podrazumeva, kad prati život i daje mu snagu. Ni ljubomoru nije zaboravljao: “Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću”.

Kako je ovde u pitanju govor, dakle, više primenjeni nego književni tekst, onda ni književna istraživanja neće utvrditi kako je ovaj govor došao pod udar cenzure i po čijem je nalogu obustavljeno širenje ljubavi među supružnicima, kao opšte društvene opasnosti.

SOBIČAK U “BORBI”

KADA je uređivao obnovljeni “Poletarac”, uređivao ga je neponovljivo, kao najbolji časopis za decu u svetu u tom trenutku, da su ga u “Borbi” koja ga je izdavala od prvog broja, hteli da ukinu.

Radović je taj čudesni list uređivao u sobici u kojoj je mogao da stane neveliki pisaći sto, držeći otvorena vrata u kojima je primao vrhunske saradnike, koji su strpljivo čekali svoj red u hodniku.

Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni direktori, urednici, pomoćnici, savetnici i njihove sekretarice, u velikim kabinetima sa kožnim vratima, kožnim foteljama, kožnim trosedima i kožnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet, jedan od njih je iskreno odgovorio: “Iz ove kože se ne može!”

Milovan Vitezović
03.11.2004.

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Terajući se iz laži, u grob ću se oterati [Tema: Duško Radović]

by admin time to read: 5 min
0