Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja [Tema: Bruno Šulc]

| July 30, 2015 | 0 Comments

manekeni s

Demijurg – govorio je moj otac – nema monopol stvaranja – stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogućnosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajući na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoća, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe.

Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.

Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije – učio je on – mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujući njima, stvorio je mnoštvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li će ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te klasične metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i prestupničkih metoda.

Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta na čelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavošću se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.

Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajući crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz crne bale noći iza prozora.

Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga – govorio je moj otac – suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo. Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoćemo da budemo tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo, želimo – jednom rečju – demijurgiju. – Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošću je davala patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija.

Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajućoj eposi. Nije nam stalo – govorio je – do dela dugog daha, do bića na daleku metu. Naše kreature neće biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge će biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri – bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latićemo se truda da bismo im dali život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nećemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naša dela će biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daćemo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja će im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Odnatrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija biće sadržana u sledećoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin daćemo život drugom čoveku. Takav je naš ukus, to će biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduševljava jevtinoća, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je – govorio je s bolnim osmehom – naša ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoći i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški napor, njenu nemoć, njenu slatku nezgrapnost.

Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom rečju – zaključivao je moj otac – hoćemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.

Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše, kao što činimo i mi. Evo njegovog toka:

U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat, posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila ga kao zmijsku glavu.

Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrućeno, velikih očiju koje su treptale, još dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, ućuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne linije.

On – nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa – naglo se zgrčio u sebi, pao i sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven, spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšući ga lako po plećima, govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub će biti pametan, Jakub će poslušati, Jakub neće biti tvrdoglav. No, molim… Jakube, Jakube… ”

Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama…

Bruno Šulc

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja [Tema: Bruno Šulc]

by admin time to read: 5 min
0