Treba li kod melanholije puštati krv? [Tema: Melanholija]

| October 30, 2015 | 0 Comments

L0005142 Blood letting, 18th century. Credit: Wellcome Library, London. Wellcome Images images@wellcome.ac.uk http://wellcomeimages.org Scene of blood letting. 1715 Praxeos medicinae infallibilis, pars altera chirurgica, consiliis et observationibus, medico-chirurgicorum, nostro seculo felicissimorum Brunneri, Muralti, Muysii, Rauii, Ruischii ... ac responsis facultatum medicarum illustrata. Cum Nosocomii Academici continuatione, appendice de suturis et fasciis, ac myrotheca castrensi / Michael Bernhard Valentini Published: 1715. Copyrighted work available under Creative Commons Attribution only licence CC BY 4.0 http://creativecommons.org/licenses/by/4.0/

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

Melanholija u bašti grčkog korena – II dio

Piše: Žan Starobinski

Tuga i strepnja sačinjavaju, kod Starih, glavne simptome bolesti melanholije.

Ali obična razlika u lokalizaciji lučevine crne žuči uticaće na značajne promene u simptomima: „Melanholici obično postaju epileptičari, a epileptičari melanholici; kod ta dva stanja, koje će se od njih pojaviti pre nego ono drugo, određuje pravac kojim bolest krene: ako se usmeri na telo, biće epilepsija; ako se usmeri na inteligenciju, melanholija”

(Hipokrat, Epidemije).

Ovde se pojavljuje izvesna nedoumica.

Reč „melanholija” označava prirodnu lučevinu koja može i da ne bude patogena. A ista reč označava i mentapnu bolest koja nastaje usled preterane količine ili usled kvarenja te lučevine ukoliko se pre svega tiče „inteligencije”. U svakom slučaju, ta slabost ne dolazi bez izvesne povlastice: ona donosi nadmoć duha, prati junačko pozvanje, pesnički ili filozofski genije. Ta tvrdnja, koju napazimo u Aristotelovim Problemima, imaće značajnog uticaja na kulturu Zapada.

Jedan lek – kukurek – vekovima će ostati lek protiv crne žuči, pa otuda I protiv ludila. Biće to uzoriti lek, čije samo ime je dovoljno da ukaže na upotrebu koju mu je namenila tradicija. U XVII veku nijednom čitaocu nije bio potreban komentar kakb bi shvatio one Lafontenove stihove u kojima se zec ruga kornjači: „Kumo moja, očistiće on vas / sa četiri zrna kukureka.“

Čak i kada prestane da se upotrebljava, medicinske rasprave i rečnici nastaviće da govore o njemu, obezbedivši mu akademski opstanak: početkom XIX veka, kukurek još zauzima značajno mesto u medicinskim encikpopedijama, gde većina autora (Pinel, Peltan) izlaže razloge koji su ih naveli da konačno napuste takvo lečenje; ali drugi, poput Kaznava, pokušavaju da mu nađu opravdanje prema savremenom ukusu, pozivaju se na „kontrasti mul izam “.

Kukurek koji su Stari koristili kako bi se izbacila crna žuč bio je ekstrakt ili uvarak korena biljke Helleborus niger, ili možda ponekad Helleborus viridis, koji je manje toksičan. Znamo da aktivni princip te biljke iz porodice ljutića, koji ima izvesnog kardiotoničnog efekta, izaziva pre svega dijareju i povraćanje. Pošto iritira sluzokožu, ekstrakrt kukureka može izazvati crnu ili sukrvičavu stolicu: stari su tako imali iluziju da oslobađaju organizam viška crne žuči.

Ako je upotreba tako snažnog purgativa kao što je kukurek izgleda neophodna lekaru-hipokratovcu, to je vrlo često zato da bi se tako nadoknadilo „prirodno” izbacivanje koje je bilo prekinuto: napad melanholije često je pripisivan izostanku menstruacije, krvarenju hemoroida ili curenju gnoja iz kože. Crna žuč postaje patogena zato što se više ne izbacuje. Spontano ponovno uspostavljanje njenog protoka tada se smatra kao pojava koja sluti na dobro: „U melanholiji sa napadima frenitisa, ponovno javljanje hemoroida je povoljan znak“ (Hipokrat).

Ta teorija je zadugo ostala uvažavana; radi lečenja ili olakšavanja tegoba melanholicima, treba „pozvati” napolje lučevinu koja se povukla. I autori iz tako skorašnjeg vremena kao što su Eskirol ili njegov učenik Kalmej, mada potpuno odbacuju humoralnu teoriju, i dalje preporučuju takozvane „revulzivne” metode: korisno je izazvati dermatozu; puštanje krvi iz vulve ili anusa treba da „zamene hemoroide“ ili da ponovo uspostave „menstrualni odliv“ ; dren, vantuze, rubefacijencija, služiće istoj svrsi. I kada autori iz XIX veka stavljaju pijavice na slepoočnice bolesnika, oni samo selektivno „pročišćavaju” glavu, o čemu se prvi pomen nalazi u Hipokratovom tekstu.

Stari su još davali i sijalagogične lekove, odnosno lekove koji iritiraju sluzokožu nosa, odnosno erinična sredstva.

Treba li kod melanholije puštati krv?

Prikladnost te mere takođe će predstavljati predmet rasprava koje će se produžiti sve do XIX veka. To je težak problem za savesne pristalice humoralne patologije: odista, šta da se radi ako bolest potiče od zlosrećnog mešanja krvi i crne žuči? Mora postojati mogućnost da se ukloni višak crne žuči, a da se pri tom organizam ne liši krvi koja mu je neophodna. Puštanju krvi može se dati čvršće opravdanje ako se melanholija pripiše „preopterećenosti kapilara u mozgu”, kao što će to činiti izvesni autori iz XVIII i XIX veka. Nije redak slučaj da naiđemo na stare ili zaostale tehnike, koje se održavaju zahvaljujući ugledu koji su stekle kao delotvorne i opstaju pribegavajući opravdanjima i racionalizacijama koje se periodično podmlađuju. Takav je slučaj sa terapeutskim načelom koje je dugo poštovano: ono koje preporučuje vađenje organske supstance čije izobilje remeti ravnotežu među organima i ometa funkcije mozga.

Galen

Ako i ne unosi novine u terapije koje propisuje, Galen mora privući našu pažnju iz drugog razloga: on utvrđuje opis i definiciju melanholije koji će biti autoritet sve do XVIII veka, pa i dalje. Podela koju on predlaže poslužiće kao okvir za sve što će biti pisano o lečenju te bolesti. Medicinski radovi iz srednjeg veka, renesanse i baroknog doba samo su, velikom većinom, učena parafraza Galena, na različite načine ukrašeni novim dokazima i obogaćeni nekim novim receptima. Vodi se računa o svakoj pojedinosti, ali građevina ostaje cela: dugo vremena originalnost se neće sastojati u osporavanju tradicionalnog znanja, nego u njegovom daljem opterećivanju, gomilanju. Na kraju, prenatrpanost izaziva pokret koji će sve zbrisati. Ali taj pokret niko nije imao moć da odlučno izvrši. Galenovo shvatanje melanholije nije nestalo odjednom, nego se polako krunilo.

Za Galena, melanholija neporecivo potiče od crne žuči: humoralna patologija, koju su različite antičke škole osporavale ili dovodile u pitanje, ovde ponovo dobija punu snagu. Ali višak crne žuči može se ispoljavati i razvijati na različitim mestima u organizmu, svaki put izazivajući nove simptome.

Najpre, može se desiti da se kvarenje krvi ograniči samo na encefalitis: „A to se dešava na dva načina, bilo da lučevina crne žuči tu prodre sa nekog drugog mesta, bilo da nastane na tom mestu. Odnosno, nju stvara značajna toplota mesta, koja pali žutu žuč ili najgušći ili najcrnji deo krvi.“

Drugo, može se desiti da se crna žuč raširi kroz vene celog organizma. Mozak će i tom slučaju biti napadnut, ali samo „usled opšte slabosti”. Kada se pusti krv iz ruke, ako hoćete da budete sigurni, ona je veoma crna i veoma gusta.

Nemoguće je prevariti se!

Na kraju, nailazimo na slučaj u kojem „bolest potiče iz stomaka”. Tada dolazi do začepljenja, stazisa, opstrukcije, do nadimanja u regiji hipohondrijuma – i otuda naziv hipohondrična bolest. Ona se ispoljava kroz podrigivanje, vrućinu, sporo varenje, skupljanje gasova. „Ponekad takođe naiđu snažni bolovi u stomaku koji se šire na leđa; bolesnik ponekad povraća vruće i kisele supstance, koje nadražuju zube. Iz nadutog stomaka punog crne žuči, isparenja se penju u mozak, pomućuju inteligenciju i stvgraju simptome melanholije.” Prema klasičnoj definiciji, hipohondrija je, dakle, organska bolest koja zahvata oblast gornjeg abdomena, gde se nagomilava višak crne žuči i odakle se toksična isparenja penju u mozak. Nozografi, koji su se bavili klasifikacijom bolesti prema njihovim specifičnim svojstvima, u XVIII i početkom XIX veka (Boasije de Sovaž, Kilen, Pinel) hipohondriju su još definisali kao spoj stvarnih poremećaja u varenju i ,preterane brige bolesnika za svoje zdravlje. Ovaj poslednji činilac, koji je u početku bio samo dodatni simptom, na kraju će postati središnja i glavna činjenica.

Galen veoma rečito zagovara teoriju „isparenja“: gasovima koji se penju iz stomaka objašnjavaju se ne samo crne misli, nego i neke halucinacije; one pomračuju duh, stvaraju endogene vizije analogne entoptičnim slikama:

„Najbolji lekari slažu se u tome da nije reč samo o tim slabostima, nego i o epilepsiji, i sve one napadaju glavu, a potiču iz stomaka. Melanholici su uvek obuzeti strepnjama; ali fantastične slike ne javljaju im se uvek u istom obliku. Tako je jedan zamišljao da je sačinjen od ljušture, pa je zato izbegavao sve prolaznike u strahu da ga ne zdrobe… Drugi je strahovao da Atlas, umorivši se od težine sveta koji nosi na plećima, ne prodrma malo svoj teret i da tako ne zgnječi i sebe, i sve nas pobije… Postoje razlike među melanholicima… Sve njih obuzima strepnja, tuga, ali ne žele svi da umru.  Ima, naprotiv, i takvih kod kojih je sama suština melanholije strah od smrti.

Drugi će vam izgledati čudni, boje se smrti, a u isti mah je priželjkuju… Baš kao što spoljašnja tama izaziva strah kod gotovo svih ljudi… isto tako i boja crne žuči, pomračujući sedište inteligencije onako kako to čini tama, stvara strepnju…“

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Treba li kod melanholije puštati krv? [Tema: Melanholija]

by admin time to read: 6 min
0