Treći snevač ili Šta znači Hemingvej

| March 17, 2012 | 0 Comments


Kafana Snevač nikada nije postojala. Nije postojao ni pisac priče koji je priču doneo u kafanu Snevač Prvom Snevaču sa ispisanom molbom da je ovaj pošalje na konkurs knjižare Karver potpisanu bilo kojim imenom.
Priča Treći Snevač ili Šta znači Hemingvej – postoji.

U stančić, već od aprila, pa do kasne jeseni, uleću vrapci i sove.Zimi, na prozoru, treperi plamičak sveće kao neko titravo srculence.
Nikada nisam pisao priče.
Brkatog Tomaša pitaju da li zna da svira harmoniku. Tomaš odgovara da nikada nije probao, ali da sigurno zna.
Bilo je to na nekoj svadbi.
Sećam se svata koji povraća ječeći kao ranjenik.
Neki se smejulje i šapuću da je taj moj pravi otac.
Nikada više nisam video tog pijanog svata.
Sanjam ponekad kako me šašolji dok smrducka na vino.
A neka kuja otegnutih sisica stalno se vrzma pred ulazom.
Skamuču njeni štenci.
Trideset dana ništa ne jedem.
Popijem ponekad čašu umlačene zašećerene vode.
Nikada nisam lagao.
Nikada to nisam morao.
Niko me ništa i ne pita.
Osim ponekad trafikantkinja kojoj su uši zaglušene kurcem.
Želim da ispečem pogaču, mirišljavu, lepu.
Da je zaspem praškastim šećerom i iznesem na prozor.
Želim da uberem crvenu ružu.
Da je stavim preko pogače.
Da smešam mirise.
Kad bih imao mačkicu zagnjurio bih joj njuškicu u zdelu svežeg hladnog mleka.
Ne bih je hranio konzervama mačje hrane.
I mačka može da pobesni.
Ona, privlačna, potrošena.
Jednom sam joj video ljupke podočnjake.
Onda sam se stresao od njenog pogleda i pobegao u stan.
Piškio sam dugo kao da to radim sa ivice čamca u more, u okean.
Srsi slatkoće kaplju mi u dušu.
Živi u stanu prekoputa.
U otvorenom prozoru hrani rumenu jedru bebu, ojađena i tužna.
Obrazi joj neumiveni.
Kosa smršena, uvela.
Detence zdravo i blistavo kao sunašce.
Pogača je za oboje.
Ruža za nju.
Samo da ih namamim doručkom.
Pre nego što jesen zakovitla tuge.
Svratim često u Snevač.
Kao leptirica uletim, skrasim se i slušam.
Uvek pričaju dva Snevača.
Ostali ždrokću pivo i ćute.
Sramota ih da prepričavaju sopstvene snove.
A dolaze u Snevač.
Sanjao sam Đukanovića – kaže Prvi Snevač.
U kratkim pantalonama.
Ljušti krastice sa kolena i plače pred vratima kuće.
Ne može da uđe, kaže mi zagrcnut, kuća je mala, a on veliki.
Šmugnem mu ispod sandalice.
Od straha mi spada proteza.
Onda se ženi zavučem pod pazuho.
Upiškim se i slatko zaspim.
Sanjao sam radnike u plavim kombinezonima, kaže Drugi Snevač.
Nose staklene rešetke.
Gde ste krenuli, pitam ih.
Na nebo, kažu.
Nosimo rešetke za Đilasa.
Tucao sam ih i korubao kao šarena uskršnja jaja, kaže Prvi Snevač.
Dok ih tucam krila im rastu.
Od pripeke se sklonim pod platan, na belu klupicu.
Slušam kako moje žensko jato milokrvno guguče.
Pa ih pogledam kako se drusne i zamašćene klate na granama.
Kao da su obešene.
Sanjam moju pokojnu Bosiljku, kaže Drugi Snevač.
Crni Petre, još si tu, govori mi, nešto joj u očima svitka.
Dolazi ovamo, šta ćeš tamo, da sam znala kako je ovamo lepo, ne bih se ni rađala.
Prvi Snevač odlazi.
Videćemo se ujutro, ako ne umrem, kaže drugi snevač.
Izlaze iz Snevača.
Prvi Snevač zagrokće, zaceni se od smeha.
Drugog Snevača sipljivi kašalj potera niz ulicu.
Prvi Snevač je osmehnut tužno.
Drugi Snevač je tužno osmehnut.
Izlazim iz Snevača.
Često sanjam kako mesim pogaču.
Kad vidim ružičnjak u parku, preznojim se strašno.
Uvek poželim da otkinem ružu.
Ponekad šetačima idem u susret pun samopouzdanja.
Sveštenik visok kao dalekovod, uskurčen i zamišljen, lebdi promenadom.
Guzata popadija tegli prepunjene plastične kese, gegucka za njim, podbula i nervozna.
Ošinuta ljubomorom i mržnjom.
Klokoće i pjenuša, cijuče i pišti, žubori i plavi, kroz prozor Muzičke škole
Dara Čokorilo.
Prolazim pored škole lagan kao lasta.
Moja davnašnja nastavnica muzičkog vaspitanja i obrazovanja imala je ogroman nos zamrežen crvenilom kapilara.
Glas joj prozukao, raspuknut, usta balava, prava štrcaljka.
Umrla je od raka.
Šta znači Hemingvej? – pita vrckava kratkokosa svoju drugaricu zablenuta u slova iznad vrata kafea.
I već se pale neoni.
I gasi se dan.
Želim, u čudu, da se prekrstim pred raspećem pre počinka.
Nemam raspeće. Nemam ni ikonicu.
Samo krevetinu i ugužvanu posteljinu.
Zbombani jastuk ispečatiran pljuvačkom i sukrvicom.
Žena i beba već spavaju.
Nadolazi plima ženinih snova.
Lahori miomir detinjeg sna.
Njihovo prozorsko staklo je čisto i modrikasto.
Probudila me je žeđ.
Naginjem iz plastičnog bokala umlačenu zašećerenu vodu tek da sperem skorelu sukrvicu.
Hemingvej se ubio lovačkom puškom.
Čini mi se da sam to negde pročitao.
Pred zoru ću zamesiti pogaču, a onda ću strčati do ružičnjaka i otkinuću jednu ružu.
A šta će sa mnom biti kada ona divna žena, sa svojom divotnom rumenom bebom, ode daleko?
I ostavi me samog zajezerenog tugom i strahom…
Svratio je u život i otrčao dalje – rekao je Drugi Snevač kad je pročitao ovu priču.
Prvi Snevač je umro.
Treći Snevač ne postoji.

Tags: , , , , , , , ,

Category: Art

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Art

Treći snevač ili Šta znači Hemingvej

by Boris Jovanović time to read: 4 min
0