Trg heroja

| July 29, 2016 | 0 Comments

trg
Dru­gar­ska se pje­sma ori, pje­sma ko­ja sla­vi rad… ni­je baš, baš ta­ko, ali u zna­me­ni­tom NK gra­du brek­će ba­ger­čić i štek­će ta­bač, bu­ška bu­ši­li­ca i zvec­ka­ju alat­ke. A tek ozno­je­na udar­nič­ka li­ca rad­ni­ka pod usi­ja­nim šle­mo­vi­ma, pa vre­la užur­ba­nost na grad­skom gra­di­li­štu i ra­do­zna­li, a bog­me i zlu­ra­di, po­gle­di oša­mu­će­nih vje­či­tih še­ta­ča i oza­re­nih pre­pla­nu­lih, pa još i lo­jal­nih gra­đa­na… go­to­vo, pa pra­va-prav­ca­ta bri­ga­dir­ska at­mos­fe­ra u ma­mur­nom i uspo­re­nom NK gra­du…
Ne­što se ko­nač­no ra­di, grad­ski trg do­bi­ja no­vo li­ce, do­bro­na­mjer­ni­ci se na­da­ju uzor­noj no­voj ago­ri, grad­ska sum­nja­la sum­nja­ju da će sve bi­ti kao i pri­je, pa i mno­go go­re, ma­da ka­žu da go­re ne mo­že bi­ti, zlob­ni­ci, opet, na­vi­ja­ju da ra­zo­re­ni sta­ri trg osta­ne traj­no rje­še­nje ka­ko bi, jel­te, ima­li jak raz­log za se­ir i sprd­nju, jer sve je, odav­no baš, kre­nu­lo đa­vo­ljim pu­tem…
Sva­ki za­ri­ve­ni pi­juk, sva­ki za­di­ha­ni bul­do­žer­čić, sva­ko ozno­je­no če­lo pod šle­mi­ćem, pre­tva­ra se u do­ga­đaj u na­šem za­bo­ra­vlje­nom NK gra­du, u na­šoj po­zno­jul­skoj NK- si­je­sti ko­ja vječ­no tra­je. Mla­dost, sre­do­vječ­nost i če­sti­ta sta­rost na­ša ko­men­ta­ri­še, a i šta bi dru­go, sve ono što krat­ko­vi­do­šću svo­jom usmo­tri i sve ono što na­glu­vo­ćom svo­jom ja­sno ču­je. Mo­žda­ne vi­ju­ge za­kr­če­ne umla­če­nim pi­vom i spla­či­na­stom ka­fi­com po­ve­zu­ju stva­ri, var­ni­če na spo­je­vi­ma, za­klju­ča­va­ju pro­šlost i za­klju­ču­ju bu­duć­nost ve­li­kog svi­je­ta i na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti…
Grad­ski trg je, uosta­lom, od­u­vi­jek bio mje­sto za raz­mje­nu ro­ba i ide­ja, a po­go­to­vu ovo­ga dru­go­ga. Nik­šić­ko čo­vje­čan­stvo se u svo­joj mno­go­gla­go­lji­vo­sti i u svo­me oštro­u­mlju opa­sno pri­ma­klo an­tič­kim za­no­ve­ta­li­ma ko­ji su ono­mad­ne na ne­kom svom grad­skom tr­gu kra­li Bo­gu da­ne u um­nom na­po­ri­sa­nju i ja­ka­nju sa ko­smič­kim mi­ste­ri­ja­ma i ber­zan­skim špe­ku­la­ci­ja­ma. Za­že­ljeh, za­pra­vo, kao pri­pad­nik nik­šić­kog čo­vje­čan­stva, da us­tvr­dim: grad­ski tr­go­vi i ka­fa­ni­ce grad­ske, od an­tič­kih vre­me­na do da­nas, upra­vo to­me i slu­že: da se na gu­stom si­tu pre­tre­sa ne­zna­ve­ni ži­vot i da se, opet po­kat­kad, u na­le­ti­ma gra­đan­ske ku­ra­ži po­ne­koj DPS- meč­ki­ci za­pri­je­ti slo­bo­do­um­nim re­še­tom…
Ta­ko, opet po­kat­kad, grad­ski trg po­pri­ma, ma­kar u me­ta­fi­zič­kom smi­sle­ni­ju, obri­se bu­du­ćeg tr­ga he­ro­ja na ko­jem će, ako­bog­da, bar­ja­či­ti ba­jak­ta­ri slo­bo­de, isti­ne i prav­de. Još, ako bi se po­me­nu­tim i iz­vi­ka­nim ko­je­vi­te­za­nji­ma, do­dao iz­an­đa­li re­fren brat­stva, on­da bi bu­du­ći trg he­ro­ja u bu­du­ćem, ja­ka­ko bo­ljem, NK gra­du mo­gao da po­sta­ne ko­mu­na ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja…
Sto­ga mi brek­ta­nje go­re­na­ve­de­nih NK ba­ger­či­ća po­ma­lo i po­ne­kad za­li­či na te­ški ri­tam re­vo­lu­ci­o­nar­nih ko­rač­ni­ca ko­je su se sa raz­o­ča­ra­va­ju­ćim is­ho­di­štem pje­va­le u na­šoj opje­va­noj dič­noj pro­šlo­sti. Da­kle, ma­lo udar­ni­štva, jed­na obič­na re­kon­struk­ci­ja jed­nog obič­nog grad­skog tr­ga u jed­nom obič­nom gra­du u kom­bi­na­ci­ji sa dra­gom, a ta­ko ne­sno­snom ulič­nom vre­vom i vru­ći­nom, mo­že u jed­nom obič­nom grad­skom če­lja­de­tu, po­kat­kad za­mi­šlje­nom i za­bri­nu­tom, kao što je re­ci­mo mo­ja ma­len­kost, pro­iz­ve­sti pra­ve-prav­ca­te ra­fal­ne sen­za­ci­je i us­hi­će­nost slut­njom da se ne­što krup­no spre­ma. Ni­ka­ko, avaj, da u sit­nim vre­me­ni­ma i me­đu sit­nim lju­di­na­ma, od­u­sta­ne­mo od ne­ka­kvih krup­nih mi­sli i sno­vi­đe­nja…
Na re­kon­stru­i­sa­nom grad­skom tr­gu, ko­ji bi se mo­gao kad bi htio, pre­tvo­ri­ti u trg he­ro­ja, u ne­do­stat­ku gra­đan­ske vo­lje, od­no­sno slo­bod­nih i čo­vječ­nih lju­di, mo­gli bi se, re­ci­mo, po­sta­vi­ti ma­ju­šni spo­me­ni­ci u čast ono­ga što nam, evo već de­se­tlje­ći­ma je­zi­vo pre­ti­če ili ne­do­sta­je. Po­sto­je ozbilj­ni pred­lo­zi ka­fan­skih aka­de­mi­ka ka­ko bi bu­du­ći trg he­ro­ja u bu­du­ćim he­roj­skim vre­me­ni­ma even­tu­al­no mo­gao da iz­gle­da. Re­ci­mo: po­sto­je­ći spo­me­nik kra­lju Ni­ko­li na grad­skom tr­gu mo­gao bi se sma­nji­ti i pri­la­go­di­ti sma­nje­nim vre­me­ni­ma i sma­nje­nim gra­đa­ni­ma. Ni­ko­la bi, ko­nač­no, mo­gao sja­ha­ti sa bron­za­nog ko­nja i bron­za­no za­ko­ra­či­ti na dru­gu stra­nu bu­du­ćeg grad­skog tr­ga. Ta­ko bi grad­ski trg do­bio dva spo­me­ni­ka: spo­me­nik ko­nju i spo­me­nik kra­lju, bez su­vi­šnog utro­ška vrem­ena i nov­ca. Gra­đan­stvo bi, ta­ko­đe, do­bi­lo pri­li­ku da u na­le­tu gra­đan­ske hra­bro­sti za­ja­hu­je na kra­lje­vog ko­nja i da se brk u brk obra­ća kra­lju bez ko­nja…
Spo­me­nik po­sje­če­noj li­pi, ta­ko­đe po mi­šlje­nju po­me­nu­tih aka­dem­skih kru­go­va, ne­iz­o­stav­no bi se mo­rao na­ći na grad­sko­me tr­gu. Biv­ša bron­za­na li­pa bi u svo­jim gra­na­ma skri­va­la biv­ši bron­za­ni cr­vr­kut i po­ne­ki biv­ši bron­za­ni lju­bav­ni uz­di­saj i bron­za­nu če­žnju za bo­ljim vre­me­ni­ma ko­ja su ta­ko­đe iz­li­ve­na u bron­zi…
Spo­me­nik gra­đan­skim vr­li­na­ma mo­gao bi, struč­no je mi­šlje­nje, u ob­li­ku mi­ni­ja­tur­nog ki­o­ska, da­pa­če u bron­zi, ukra­si­ti re­kon­stru­i­sa­ni grad­ski trg. Na tom ma­le­nom bron­za­nom ki­o­sku bi se ku­po­va­le mi­ni­ja­tur­ne bron­za­ne gra­đan­ske vr­li­ne umje­sto su­ve­ni­ra slav­no­ga NK gra­da.
Spo­me­nič­ke fi­gu­ri­ne bron­za­nih ka­ma­ta­ša, ko­rum­pi­ra­nih slu­žbe­ni­ka i lo­po­va od­li­ve­nih u bron­zi mo­gli bi se, o dr­žav­nim pra­zni­ci­ma, pe­ti na ra­se­dla­nog kra­lje­vog ko­nja uz in­to­ni­ra­nje pri­god­nih dvor­skih pje­sa­ma. Spo­me­nik ne­mo­ra­lu u ob­li­ku za­no­snog bron­za­nog cvi­je­ta, sma­tra se, za­u­zeo bi cen­tral­no mje­sto na bu­du­ćem tr­gu he­ro­ja. Cvi­jet bi opoj­no mi­ri­sao opi­ja­ju­ći gra­đan­stvo i pod­sje­ća­ju­ći ih na bo­lja vre­me­na ko­ja su upra­vo pro­šla…
Ipak, pred­log da se na cen­tral­no mje­sto bu­du­ćeg tr­ga po­sa­di ogrom­na i auten­tič­na bu­kva iz na­še he­roj­ske šu­me do­bio je naj­vi­še aka­dem­skih gla­so­va. Taj spo­me­nik bi se vr­lo ori­gi­nal­no zvao Omaž de­be­loj ‘la­do­vi­ni. Kad pro­đe ovo žar­ko lje­to, do­ći će ne­ko dru­go i bi­će spa­se­ni sa­mo oni lo­ja­li­sti, le­ga­li­sti, si­le­dži­je, ubi­ce i lu­pe­ži ko­ji su na­šli mje­sto u bu­ko­vom hla­du kao na No­je­voj bar­ci…

Tags: , , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Trg heroja

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0