Trojka i trougao postojali su pre nego što su se pojavili ljudi [Tema: Sabato]

| March 28, 2015 | 0 Comments

pitagora_01

Pitagora

Kао i sve istorijske ličnosti, Pitagora je entitet koji se širi u prostoru i vremenu van svojih telesnih granica i posle svog fizičkog raspada. za potonja vremena, Pitagora, koji se rodio na ostrvu Samosu, a umro u Metapontu, gotovo da i nije zanimijiv, to je lažni Pitagora koji mora biti da je izgovarao rečenice i činio dela suprotna pitagorejstvu. Više nas zanima istinski Pitagora, onaj mit koji je krhko sagrađen od nekoliko sumnjivih fragmenata Filolaja, Heraklita i Herodota, a odolevao kao litica tvrde stene naletima dve hiljade i pet stotina godina.

Slava napreduje dok joj prethodi i širi je Zabluda pa, čak i u slučajevima kada je zaslužena, retko se duguje onome što je najvrednije; mnogi cene Servantesa zbog onih konvencionalnih pastoralnih priča kojima je preplavljen Don Kihote; drugi se dive kod Šekspira onim nesrećnim rečenicama koje on stavlja naporedo sa najdramatičnijim stihovima:

Here’s to to my love! O true apothecary!
Thy drugs are quick. Thus with a kiss I die.
(Romeo: Napijam dragoj svojoj! O pošteni/ Apotekaru! Lek ti je k’o munja./ S poljupcem tako dušu Bogu dajem. – Viljem Šekspir, Romeo i Julija, peti čin, scena treća;)

 

To su uglavnom defekti, nedostaci, gluposti, prostakluk i rečenice koje nikada nisu iskazale ono što uznosi slavu velikih ljudi. Ajnštajn je čuven po rečenici „sve je relativno“, i po svojoj kosi; rečenica je pogrešna i priprema projekat poguban po Ajnštajna; a kosa nema nikakve veze sa genijalnošću svoga vlasnika.

Veliki čovek teško može izmaći toj melanholičnoj sudbini, utoliko teže ukoliko je slavniji, jer se zablude uvećavaju sa popularnošću i sa vremenom. Stara slava tako je najgora; kao što na onim spomenicima koji su obnavljani u raznim vremenima gotovo da više nije ostalo ništa izvorno. Kada je čovek ostavio napisano delo – kao što je slučaj sa Platonom – uvek se između pogrešnih tumačenja može preuspostaviti pravo učenje, iako u svakom slučaju lep probiem predstavlja razlikovanje pogrešnog tumačenja od onog pravog, jer, u suštini, tumačenje je već nešto različito od originala; ali kada, kao u slučaju Pitagore, nema dokumenata koja je ostavio autor, svi, i to u meri u kojoj su doprineli stvaranju mita, imaju pravo da zahtevaju priznanje za svoj sopstveni doprinos. U tim slučajevima, namera da se pokaže „istinski“ mislilac je sholastička: njegova jedina istina jeste njegova istorija.

Ovaj čudovišni Pitagora rađa se na ostrvu Samosu, predaje svoje učenje u Italji, ulazi u hrišćansku teologiju i širi se, kroz čarobnjaštvo i kroz arhitekturu, na čitavu zapadnu misao sve do naših dana. Njegova slava je zaslužena i može se reći kako bi moderna misao, da je on preovladao nad Aristotelom, stigla nekoliko vekova ranije; ali uzroci njegove slave predstavljaju ono najmanje vredno u njegovom učenju: teorema pravougaonog trougla bila je poznata i pre njega, a magiju malih brojeva već su bili razradili Kinezi (veoma je teško da vas Kinezi ne preteknu) i ona je nešto najslabije u čitavom njegovom delu.

Obavljajući oglede sa monokordom, Pitagora je otkrio da zvuk jedne žice istovremeno sa drugom, upola kraćom žicom, daje savršen akord; to je skladni zvuk koji stvaraju nota i njena oktava. Novi ogledi otkrili su da su svi akordi uvek nastajali od žica koje su među sobom čuvale odnose između dužina izražene u malim i celim brojevima.

Odjednom, pokazalo se da neizrecivom i istančanom muzičkom harmonijom upravljaju brojevi.

Možemo zamisliti uzbuđenje koje je to otkriće moralo izazvati u pitagorejskoj loži; to otkriće je zaista važna činjenica u istoriji nauke, jer nasuprot čistom razmišljanju uvodi iskustvo i merenje, najveće pokretače modernog naučnog kretanja; ali, svakako, loža se nije oduševila zbog toga, nego zato što je otkriće jačalo izvesne postulate njihove organizacije.

Oduševljenje nije najpovoljnije duševno stanje za pisanje dobre pesme; sa još više razloga, ono nije dobro ni za ustrojavanje određenog shvatanja sveta. Tačno je da je pitagorejska ideja merenja veoma nadmoćna nad aristotelovskom idejom klasifikovanja, i vrlo je verovatno da bi moderna nauka stigla ranije da je preovladao taj vid pitagorejstva. Uzrok da to ne bude tako bilo je, možda, oduševljenje njegovih pristalica, koje je izobličilo i preuveličalo suštinu njegovog učenja.

Teško je videti vezu koja bi mogla postojati između monokorda i planetarnog sistema; ali oduševljenje, kao i ljubav, ima za osobinu da smanjuje inteligenciju i da pretvara želje u objektivne stvarnosti: mora se verovati da bi se videlo… Pitagorejci su doneli odluku da univerzum odgovara muzičkoj shemi i da planete kruže na podjednakom rastojanju od zajedničkog središta, tako da njihovo kruženje stvara nebesku harmoniju kojom upravljaju mali brojevi. Ta nebeska muzika imala je mali nedostatak: nije se čula.

Otkriće monokorda pokrenulo je numerološku orgiju: celi i mali brojevi bili su magični i sveti, upravljali su Kosmosom kao nekakvim velikim muzičkim instrumentom. Broj 1 je bio mistički broj par excellence, jer je on bio izvor svih ostalih, broj koji udvajanjem stvara mnogostrukost sveta; broj 2 je znak tog udvajanja ili te opozicije, kao u Hegelovoj tezi i antitezi; broj 3, zbir izvora i dvojnosti, mora biti, nužno, sveti broj; 4 je kvadrat broja 2; zbir 3 i 4 daje 7, broj ugledan u mnogim religijama i internacionalnim klubovima. Željeni spoj tih cifara daje toliko rezultata da bezmalo ne preostaje nijedan mali broj – a ni veliki – koji ne bi mogao težiti da bude čaroban.

Sveti Avgustin pravi, na primer, sledeću kombinaciju: broj 1 (Bog) sabran sa 3 (Trojstvo) daje 4; zbir četiri prve cifre daje 10; 4 pomnoženo sa 10 daje 40, iz kojeg razloga ta količina se mora smatrati svetom količinom dana za post; po mišljenju sveca, nepoznavanje ovakve upotrebe u mnogome otežava razumevanje Svetog pisma.

Pitagorino ime šireno je uz ovakva tumačenja. U Kritiji saznajemo da je na Atlantidi bilo deset knezova, deset provincija i deset svetih bikova. Broj 5, polovina od 10, zbir prvog muškog broja i prvog ženskog broja, jeste brojka Afrodite i njene osobine su vidljive: bilo je 5 planeta, akordi su nastajali iz kvinti, šaka je imala 5 prstiju; usled toga, pentagon, petokraka zvezda i pentagram bili su svetinje.

Pitagorejstvo i jevrejska kabala raširili su se na prvobitno hrišćanstvo i na masonstvo. Građevinarstvo je tako ostalo vezano za probleme strukture Univerzuma i, kao što su hramovi građeni u skladu sa izvesnim pravilno uređenim brojevima, Kosmos se morao povinovati nekoj tajanstvenoj brojki koju je nametnuo ili poštovao Veliki Arhitekta; pronaći tu brojku značilo je isto što i pronaći ključ tajne, i vekovima se beskrajno mnogo ljudi upuštalo u tu potragu. Doktor Evelino Leonardi, na primer, u svom delu Jedinstvo prirode, tvrdi da je konačno pronašao ključ, broj 744; prema astronomu Gabrijelu, svakih 744 godine Sunce, Zemlja i Mesec se iznova nađu u istom uzajamnom odnosu; ali 744 je isto što i 67 jedanaestogodišnjih perioda sunčevih pega; uz pomoć 11 i 744, doktor Leonardi pronalazi zanimljive veze između geoloških sastava, razvoja ljudskog fetusa, broja elektrona u atomu i razmnožavanja goveda (Nav. delo, poglavlje IV).

Pitagorejstvo kao veština bacanja kocke i kombinatoričke magije nema nikakve veze sa modernom mišlju. Veličina pitagorejstva leži u nečemu manje popularnom, ali nečemu što omogućava da se ono postavi kao putokaz moderne matematike: to je otkriće da broj pripada univerzumu koji nije fizički univerzum u kojem živimo.

Tri piramide i tri pantera nemaju gotovo ničega zajedničkog: piramide su nepokretne, geometrijske, ne reprodukuju se, nemaju kandže, nisu četvoronošci, niti su mesožderi. A ipak, za te dve grupe postoji identično zajedničko jezgro koje ostaje kada se odbace sva fizička svojstva – to je trojnost te dve grupe.

Deca ne znaju da razmišljaju uz pomoć čistih brojeva – potrebno im je da sabiraju jabuke ili knjige; mnogo kasnije, nesvesno, gube potrebu za fizičkim predmetima i računaju uz pomoć čistih brojeva apstrahovanih iz fizičke stvarnosti posredstvom dugog mentalnog procesa. Vrlo je verovatno da se kod primitivnih naroda dogodilo nešto slično, a Pitagora je taj kome zapadni svet duguje svoj prvi dodir sa tom značajnom činjenicom: premda učestvuju u tom svetu, brojevi i geometrijski oblici jesu apstraktni entiteti koji pripadaju nekoj čistijoj i suštinskijoj stvarnosti.

Međutim, to što je potreban izvestan mentalni proces da bi se došlo do matematičkog entiteta ne znači da je to izmislio neki drugi um: čovek ne izmišlja svojstvo zajedničko grupi piramida i grupi pantera, on otkriva nešto što je već postojalo. Trojka i trougao postojali su pre nego što su se pojavili ljudi, i opstaće, na veki vekov, pošto ta bića budu nestala iz Univerzuma.

Keopsovu piramidu, sagradenu od tvrdog kamena i uz žrtvovanje hiljada robova, nezadrživo uništava pustinjski pesak i vetar; matematička piramida koja sačinjava njenu nevidljivu, bestežinsku, nedodirljivu dušu, odoleva naletima vremena; još više, ona je van vremena, nema početka, nema kraja. Ovaj svet matematičkih entiteta jeste svet krut, večan, neranjiv, ledeni Muzej okamenjenih oblika koje naš fizički univerzum, u beskonačnom i nedelotvornom postupku pokušava da kopira.

Mnogo vremena posle Pitagorine smrri, Platon je pokušao mitom o Fedru da objasni tajanstveno pristupanje smrtnog i nesavršenog čoveka u taj Muzej večnih oblika: duh i apetit su dva krilata konja što vuku kola koja vozi duša; ona se još nije otelovila, još uvek ima nešto od bogova i sa njima ide ka mestu gde se nalaze čisti oblici.

Kada uspe da nazre božanski sjaj oblika, duša izgubi kontrolu nad konjima i padne na zemlju, gde se otelovi i zaboravi na čudesni svet koji je nazrela. Sada je valjda osuđena da gleda gruba otelovljenja čistih oblika koja sačinjavaju svakodnevni univerzum, nestalan i protivrečan. Njena inteligencija je možda ostatak iz vremena bratimljenja sa bogovima; egzaktne nauke sa njihovim merenjem težine, dužine, proračunima, upozoravaju je s teškom mukom da je ovaj nestalni svet možda iluzija i da iza drveta koje stidljivo raste i umire, iza ljudi koji se bore i civilizacija koje nastaju i nestaju, postoji strogo uređen svet u kojem vladaju Broj i Večni Oblici.

Pod vedrim nebom Kalabrije, uz pomoć Muzike, Aritmetike i Geometrije, Pitagorin moćni um bio je prvi koji je naslutio taj topos uranos.

Ernesto Sabato

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Trojka i trougao postojali su pre nego što su se pojavili ljudi [Tema: Sabato]

by admin time to read: 7 min
0