Trokutić

| June 26, 2016 | 0 Comments

trougao

Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osjećaju
Horas Valpol

Ne mi­sli­mo u zno­ju li­ca svo­ga na ne­ka­kav slat­ki lju­bav­ni tro­ku­tić, ma­da bi o nje­mu va­lja­lo raz­mi­šlja­ti u ne­ka­kvoj de­be­loj i dem­be­lan­skoj hla­do­vi­ni uz pi­vo sa krag­ni­com ili uz raz­lju­će­nu osi­cu-ra­ki­ji­cu. O sve­mu, da­ka­ko, čeljade mo­že raz­mi­šlja­ti, sve sa­nja­ti i sve­mu se na­da­ti. To je još uvi­jek do­zvo­lje­no i još uvi­jek je gra­tis. Ćo­ška­sta ge­o­me­trij­ska spo­do­ba iz na­slo­va kao i sva­ka sim­bo­lič­ka avet ima sa­svim dru­ga­či­je zna­če­nje. Se­mi­o­tič­ke vje­žbi­ce na za­vi­čaj­nim vi­si­na­ma za­vr­ša­va­ju se, uglav­nom, u to­tal­nom be­da­ku, a sve po­vo­de­ći se za onom pro­stač­kom, a ta­ko tač­nom mak­si­mom: ko vi­so­ko le­ti, osta­je na vi­si­na­ma, a ko ni­sko pa­da, ni­ka­da ne po­le­ti…
Elem, sim­bo­li­ka tro­ku­ta, da­kle, kao i sve osta­lo iza­šlo iz ove smuć­ka­ne ču­tu­re, ti­če se obič­nih smrt­ni­ka-sa­mrt­ni­ka, a ne lo­kal­nih fa­ra­o­na i po­šte­nih lu­pe­ža ko­ji su se, odav­no već, ot­ki­nu­li i od sva­ke lo­gi­ke i od sva­ke sim­bo­li­ke. Po­seb­ni lju­đi, zna­no je, a po­go­to­vo u na­šem sve­znaj­nom pri­pi­to­mlje­nom ple­me­nu, ži­ve pod osob­nim uslo­vi­ma i po sop­stve­nim pra­vi­li­ma či­ji se prin­ci­pi od­re­đu­ju ne­be­skim sim­bo­li­ma, a ne ze­malj­skim tro­u­glo­vi­ma…
Tro­u­gao je, pa­met­ne knji­žu­ri­ne ka­žu, je­dan od pr­vih te­o­lo­ških sim­bo­la, iz­raz in­te­lek­tu­al­nog i du­hov­nog re­da, oli­če­nje kre­a­tiv­no­sti, har­mo­ni­je, us­pi­nja­nja, pro­svje­tlje­nja i kul­mi­na­ci­je. Ener­gi­ja bro­ja tri za­sno­va­na je na istin­skoj mu­dro­sti i na prin­ci­pi­ma vi­šeg zna­nja. Tro­u­gao, me­đu­tim, mo­že da sim­bo­li­zu­je i kon­flikt, go­to­vo u is­toj mje­ri u ko­joj mo­že da uka­že na po­sto­ja­nje pri­kri­ve­ne, ali ne­po­ko­le­blji­ve sna­ge. Okre­nut na­go­re, tro­u­gao do­bi­ja so­lar­no zna­če­nje, od­no­sno zna­če­nje ži­vo­ta, va­tre, to­plo­te, te po­sta­je oli­če­nje mu­škog prin­ci­pa. Tro­u­glu okre­nu­tom na­do­lje pri­pi­su­je se lu­nar­no zna­če­nje, žen­ski prin­cip, ko­ji sim­bo­li­zu­je ve­li­ku maj­ku…
Avaj! Ne mi­sli­mo ni o tom tro­u­glu o ko­jem je ne­ka­da mi­slio i mu­dri­ja­šio vas­ci­je­li pre­pa­met­ni an­tič­ki svi­jet u ne­do­stat­ku pra­vo­ga po­sla i istin­ske ra­zo­no­de i do­ko­li­ce. Do­kon pop, što bi se re­klo u na­šem pre­vo­du, i go­ve­da kr­sti. Ili ja­ri­će, sve­jed­no je.
Tro­ku­tić naš na­su­šni sli­či, re­ci­mo, Ber­mud­skom tro­u­glu, ali opet, vi­še je brd­ski, ne­go­li ber­mud­ski. Za­pra­vo naš tro­ku­tić je na­stao spa­ja­njem upo­ri­šnih ta­ča­ka- zan­ko­vi­tih tje­me­na kao i sva­ki tro­u­gao, uosta­lom. Pr­vo tje­me je ka­fa­ni­ca, dru­go tje­me je kla­di­o­ni­ca, a tre­će- ka­pe­li­ca. Re­do­sled ni­je va­žan jer go­vo­ri­mo o ko­or­di­na­ta­ma ži­vu­ćih, a ne o spi­ri­tu­al­nim sta­ni­ca­ma vječ­no­ži­vu­ćih. Hm, naj­pri­je su nas uči­li da ne­ma vječ­no­ga ži­vo­ta, a sa­da nas uče da ne­ma ži­vo­ta, do vječ­no­ga ži­vo­ta. A ži­vot, kao ži­vot, sa­mo ću­ti i umi­re…
Da­kle, sva­ki­da­šnje- ov­da­šnje na­še če­lja­de sva­ko­dnev­no se kre­će u po­me­nu­tom tro­ku­ti­ću is­pu­nja­va­ju­ći za­da­tu ne­do­ku­či­vost ba­na­li­zo­va­ne sud­bi­ne. Sud­bi­na, tran­zi­cij­ski i li­be­ral­no -de­mo­krat­ski gle­da­no, vi­še ni­je u vla­sti ne­be­skih si­la, već je, valj­da na sre­ću, u ša­ka­ma obič­nih lju­đi i ju­na­ka. Mo­der­na vre­me­na ot­kri­va­ju i mo­der­ne isti­ne: to što ste jad­ni i bi­jed­ni ni­je do nas, ne­go je do vas. Utje­šna pre­su­da evro­u­ni­jat­ske pa­me­ti abo­li­ra kriv­ce, a okri­vlju­je one ko­ji su kri­vi što su ži­vi…
Na­pu­šta­ju­ći svo­ju sku­če­nu ko­šni­cu, mu­če­nik ko­ji ži­vi u obe­ća­nom ra­ju po­sr­će u bri­šu­ćem le­tu po tač­no utvr­đe­noj pu­ta­nji, ma­da, kao što po­me­nu­smo, re­do­sled ni­je va­žan. Ni­je va­žno ni kre­ta­nje, va­žan je tro­u­gao u ko­jem se tro­ška­ri naj­va­žni­ji, a ne­va­žni ži­vot…
Ka­fa­ni­ca, mo­že bi­ti pr­vo, dru­go ili tre­će tje­me tro­u­gla­stog ži­vo­ta­re­nja. U njoj se čo­vje­ku­je i pre­sa­bi­ra, od­u­zi­ma i do­da­je, a sve po ne­do­ku­či­vim ge­o­me­trij­skim pra­vi­li­ma. U tro­ku­tić se upi­su­je krug i ta­ko tro­u­gla­sto kre­ta­nje mo­že za pro­mje­nu po­sta­ti kru­žno trč­ka­ra­nje u tro­ku­ti­ću. Što vi­še ča­ši­ca, to vi­še kru­ži­ća u tro­u­gli­ću. I ju­nak na gla­su, i pra­vi tran­zi­cij­ski he­roj i vi­tez-mi­lo­go­rac ma­kar na­mah pod­sje­ti na po­ku­snu ži­vo­ti­nji­cu ko­ja se oja­đe­no ra­du­je u sop­stve­nom bez­iz­la­zju. Uko­li­ko ni­je oče­ki­ća­no ča­ši­com i opa­u­če­no be­smi­sle­ni­jem, če­lja­de će se, iz­vje­sno je, za­pu­ti­ti ka-kla­di­o­ni­ci, spa­ja­ju­ći tač­ku A sa tač­kom B.
Kla­di­o­ni­ca, na­rav­ski, je mje­sto ne­sreć­ne sre­će. U njoj se kao u ka­sap­ni­ci pro­bi­ra mek­ši­na, bro­je se re­bar­ca, me­lje se me­so. Nje­žne mi­lo­sne ru­či­ce me­lan­ho­lič­nih dje­voj­či­ca za pul­tom ko­je ma­gij­ski uku­ca­va­ju ši­frar­nik ne­do­ku­či­ve sud­bi­ne, mu­če­ni­ka pod­sje­ća­ju na ka­sap­ske ru­čer­de ko­je su okr­va­vlje­ne tu­đom sre­ćom. Sva­ki do­bi­tak u kla­di­o­ni­ci, re­kli su sta­ri an­tič­ki kla­di­o­ni­ča­ri, do­bi­tak je za kla­di­o­ni­cu. Uvi­jek se, po pra­vi­li­ma vi­še ge­o­me­tri­je, do­bi­tak na­pla­ću­je od ne­či­jeg gu­bit­ka…
Tač­ka B, po ne­mi­nov­nom sli­je­du, spa­ja se sa tač­kom C. Po­sli­je ka­fa­ni­ce i kla­di­o­ni­ce ka­pe­li­ca je po­želj­no mje­sto za utro­u­glje­nog čo­je­ka. Utro­u­glje­ni mu­če­nik su­ćut­no pru­ža ma­lak­sa­lu ru­ku na­ri­ka­ča­ma pri­ma­do­na­ma sve raz­mi­šlja­ju­ći o ča­ši­ci, fik­su ili du­ploj šan­si­ci. Su­o­čen sa smr­ću ko­ja je ko­nač­ni kraj ili­ti za­če­tak vječ­no­ga ži­vo­ta, u za­vi­sno­sti od ka­fa­ni­ce ili kla­di­o­ni­ce, čo­jek, a šta bi dru­go, pri­pa­lju­je ci­ga­re­tu, a ako ne pu­ši gle­da ka­ko dru­gi pri­pa­lju­ju i raz­mi­šlja o ka­fa­ni­ci i kla­di­o­ni­ci…
Vra­ća­ju­ći se u svo­ju ko­šni­cu ma­li po­sti­sto­rij­ski he­roj za­kli­nje se se­bi da će od tro­u­gla ko­nač­no na­pra­vi­ti kva­drat. I ku­ći­ca se bro­ji, ka­že se­bi, gu­ta­ju­ći ohla­đe­ni čor­bu­ljak, su­zno za­gle­dan u pro­la­znu vječ­nost…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Trokutić

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0