Piše: Vida Ognjenović
Sredinom sedamdesetih, negde krajem juna, u neko tromo nedeljno popodne, sedeli smo Kiš, Mirko Kovač i ja u mom tadašnjem iznajmljenom stanu, u Takovskoj ulici.
Bio je vreo dan, ono kad grad omlitavi i zamre kao kakav dezerterski poligon a potpareni asfalt se biba pod točkovima retkih vozila, poput naslaga vlažne mahovine. NJih dvojica su svratili, pošto su bili na ručku kod jedne Mirkove prijateljice koja je stanovala tu u blizini.
Pili smo kancelarijsko posluženje, kako je Kiš zvao kafu i hladnu kiselu vodu, bilo je i nekog crnog vina, ali nas ništa od toga nije osvežavalo. Smarala nas je ona lepljiva popodnevna vrelina, a sedeljka nam se razvlačila, onako bezvoljna, ni nalik na naše redovne bučne sastanke. Niti nam se sedelo u sobi, niti smo imali snage da negde izađemo. I razgovor nam je tekao sporo i mlako. Nikako da se istinski zapodene, iako smo se Mirko i ja trudili da ga zalaufamo u jednu od naših uobičajenih seansi užagrenog pretresanja književnih i drugih novosti. Ja sam izvodila parodije celomudrenih vikend intervjua tadašnjih arbitara naše kulturne javnosti, a Kovač je duhovito prepričavao neke neodoljive kafanske provale Brane Petrovića od prethodne večeri, ali nam se, mimo običaja, priča svaki čas tanjila i kidala kao konac u nespretne švalje.
U stvari, Kiš nas je stalno prekidao svoji upadicama. Bio je u nekom čudnom raspoloženju, istovremeno melanholičan i narogušen. Naglo je ustao usred razgovora, čas da zatvori prozor, jer je spolja, sa nečije terase, dopirao dim i miris roštilja, čas da bi ga opet isto onako besno raskrilio zbog zapare. Muvao se po sobi, pevušeći nekakvu mađarsku pesmicu.
Znaš li šta pevam, zapitao me u jedan mah i usporio, izgovarajući razgovetno, skoro reč po reč, da bih lakše prepoznala: Almokat keregto vasarnap delelott, banatom bintaja, nelkuled visszajot (mnogo kasnije sam naučila reči te pesme). Ne znam, rekla sam, mislim da to nikad nisam čula, ili bar sad ne mogu da se setim. Slušaj, ovo mora da ti zvuči poznato, insistirao je i ponovio nekoliko puta prvo reči, a onda melodiju: Szomoru vasarnap szazfeber viraggat artalak kedvesem templomi imaval, pa onda refren: Szomoru vasarnap…
Nešto je o belom cveću i o nedelji, rekla sam, pošto sam razumela neke reči, između ostalih: feber, što znači belo, viraggal, cvetovi, i vasarnap, nedelja, ali stvarno ne znam tu pesmu. Pokušavao je da se priseti i druge strofe, stih po stih izvijajući tu lepu melodiju, a ja sam se uzalud trudila da je prepoznam.
Šerež Reže, izgovorio je onda kao učitelj, očekujući da mi to ime sve razjasni i da se najzad setim lekcije. Sada valjda znaš o kome govorim. Nisam znala. Ovo je njegov čuveni šlager: Tužna je nedelja, jel sad znaš. Nisam znala. Ne mogu da verujem da ne znaš ko je Šereš Reže i da ti je ova njegova šansona nepoznata. Nikad čula, kažem ja. Ni Mirko isto tako.
Ljudi, velika zvezda je bio taj Šereš Reže, genije šansone, počeo je živahno da nam objašnjava, paleći cigaretu. Svirao je u jednoj maloj peštanskoj kafani “Kispipa”, uglavnom svoje kompozicije. U taj ćumez je, kažu, dolazio čitav mondeni svet Evrope, kao u svetilište, čak i persijski šah. Slavni muzičari su ga slušali stojeći, jer nije bilo mesta. A bio je potpuno samouk, ni dana škole. Priča se da je komponovao zviždući. Na kuhinjskom stolu je crtao dirke, prelazio rukama preko njih i zviždao. Izludeo je ovim šlagerom Evropu. U stvari, ceo svet je negde sredinom tridesetih pošašaveo za peštanskom melanholijom i pesmom “Tužna je nedelja”. U jednom periodu je bila zabranjena pod optužbom da izaziva suicidne nagone kod ljudi, jer su samoubice ispisivale reči te pesme na oproštajnim pismima. I znate šta, po kafanama su je izvodili tajno, samo po narudžbini bogatih i uticajnih desperadosa. Kažu da su je u Pešti za vreme rata nemački oficiri naručivali nekim lozinkama i naročitom mimikom.
Ljudi, možete li da zamislite tu perverziju, odjednom se skroz razvedrio i počeo da grana rukama, naručiš pesmu, ali da ti se peva šapatom, a ceo orkestar mora da svira pijanisimo, samo primaš jedva čujno nijansira melodiju, a ako iznenada uđe patrola, dogovor je da budu spremni da namah grunu nešto veselo. I onda je pevajući izveo taj nagli zaokret iz tužne pesme u neku čardaš poskočicu. Mirko i ja smo aplaudirali.
Čudno je to što je ovom pesmom Šereš Reže nehotice pred Drugi svetski rat najavio katastrofu, samoubistvo evropskog liberalizma, nastavio je, škljocajući upaljačem da upali cigaretu, a u stvari siroti mali kafanski zabavljač je samo hteo da izrazi svoje ljubavno očajanje. Bio je visok svega metar i po, siromašan, osetljiv, genijalan ludak. Strašno je bio popularan. Verujem da su ga Dunđerski, na primer, angažovali za njihove čuvene petodnevne lumperajke. Zato mi je teško da verujem da nisi čula za njega.
Nisam ja živela u Vojvodini u vreme Dunđerskih, ti si tada harao ravnicom, frajeru, mašući plišanim igračkama, aludirala sam u šali na jednu njegovu fotografiju iz detinjstva, a moja generacija je, s pionirskim maramama oko vrata, pevala: “Sremački smo mladi partizani, s puškom u ruci mi bijemo boj…”
Najzad se nasmejao i kroz smeh nastavio da peva i da nam prevodi: Azota szomoru mindig a vasarnap, kony csak az italom, kenyerem a banat (Otada zauvek tužne su sve moje nedelje, suze su jedino mi piće, a tuga hleb je moj).
Šta misliš, je li još živ Šereš Reže, upitala sam ga, da pozovemo telefonom Stojana Vujičića, on će znati, jer je i njegov brat Tihomir muzičar. Ne, ne, ja mislim da se Šereš Reže ubio, prisećao se Kiš, ubio se, i to nedavno. Uspeo je da, kao Jevrejin, preživi rat, to znam, krili su ga u Pešti obožavaoci i prijatelji, ali mislim da su ga komunisti počistili kao buržoaski sentimentalizam. Čini mi se da mi je rekao neki od ovih mađarskih pisaca da je kasnije, u vreme tvojih pesama obnove i izgradnje, u očajanju skočio kroz prozor svog peštanskog stana, jer više nije nastupao. Inače, zaradio je velike pare pre rata, ali, pošto se nije usuđivao da se makne iz Pešte, i svoje male kafane “Kispipa”, umro je od gladi, jer se posle ni centa nije moglo uneti u Mađarsku iz inostranstva.
I tako je jedne od svojih tužnih nedelja đipio kroz prozor, dodao je, a zatim srknuo malo vina, žaleći se da je skoro prokuvalo, ali da bi bilo neukusno pričati o Šereš Režeu uz neko banalno piće, kao što je kisela voda.
A što mi sad ne bi otišli do Novog Sada, rekla sam iznebuha, ne znam ni sama zašto. Prosto odjednom mi je bilo strašno drago što je Danilo bolje raspoložen, pa sam pomislila kako bi bilo divno da se izvučemo iz kućne zapare i da malo putujemo Mirkovim udobnim autom. Šta kažete, kakva mi je ovo ideja, zar nije sjajna, trudila sam se da ih nekako razdrmam. Pođosmo li, pođosmo…
Dok smo se vozili autoputem kroz Novi Beograd do skretanja prema Zemunu, raspravljali smo o tome u kojoj kafani ćemo odsesti u Novom Sadu, pobrojali prijatelje koje bismo mogli da pozovemo da se vidimo s njima, zatim kojim ćemo putem do tamo. Složili smo se da je najbolje da posedimo napolju, u nekoj bašti, onda je Kovač predložio da to bude restoran na Tvrđavi, zbog pogleda na reku i panoramu grada, a ja sam se zalagala za čuvenu kafanu “Piroš čizma”, jer nisam bila ručala. Na kraju smo se dogovorili da lokal izaberemo na licu mesta.
Grad je, nasuprot našem uzbuđenju, bio u dubokom popodnevnom snu, posle ručka i hladnog piva. Osim po kojeg vojnika, ili mlađeg para sa detetom u sredini, verovatno na putu u neku bolničku ili kućnu posetu, prolaznika jedva da je i bilo na ulicama. Kružili smo unaokolo u potrazi za kakvim zgodnim mestom gde bismo popili nešto hladno. Nije u to vreme bilo ni biranje kafea i kafića kao danas, a i ti za koje smo znali, otvarani su tek uveče, ili nedeljom uopšte nisu radili, što smo bili sasvim predvideli kad smo se uputili u Novi Sad. Nismo baš bili sretne ruke u nalaženju prave kafane. Neke, kao poslastičarnica u centru grada, izgledale su nam suviše sindikalno, još manje su nas privlačile nekakve kafeterije više nalik na stanične ekspres restorane, čuvena “Piroš čizma” bila je zatvorena do uveče, bašta hotela “Vojvodina” takođe, a u kafani hotela “Putnik” svadba. Mirko je, kao i obično, pobedio kad su u pitanju lokali, uputili smo se pravo na Tvrđavu.
Usput je blizu mosta, na autobuskoj stanici, Kiš rekao Mirku da uspori, da bi nam pokazao nekog nemirnog dečaka koga je čvrsto za ruku držala mlada, crnomanjasta žena, u tamnoplavoj letnjoj haljini. Mršavi dečak, skoro šiljastih kolena i riđe kovrdžave kose, vrpoljio se, teglio i drmusao ženinu ruku, nišaneći unaokolo plastičnim pištoljem i vičući: bum-bum-bum.
Ono sam ja, rekao je Kiš, majka me vodi u šetnju, ljutim se što me stegla za ruku, pa me ne pušta da se poigram, boji se da ću, ako me pusti, u jurnjavi otići pod neko vozilo. Bio sam pred polazak od kuće napunio pištolj vodom, ali mi je ona prosula da se ne kvasim i da ne prskam ljude na ulici kao kakvo nevaspitano derište. Zato se sada, otimam onim slobodnim delom tela i besno plotunam na sve strane onako praznim pištoljem, praveći se da sam strašni osvetnik Zoro.
Deo restorana na Tvrđavi u koji smo ušli bio je potpuno prazan. Prethodno smo posmatrali sa terase reku i usnuli grad, a za stolom, čekajući naručeno piše, nagađali šta se događa dole, u kućama, iza zamračenih prozora. Kiš je tvrdio da su Novosađani već ustali i sad bezvoljno srču kafu i hlađeno belo vino, neraspoloženi što treba budni da provedu veče, a Kovač da se verovatno upravo onako sanjivo pitaju šta će za večeru. Neki mlađi par gostiju, koji je ušao posle nas, već se po drugi put premeštao po sali, valjda tražeći mesto sa koga se vidi reka, što je očigledno bilo uzalud. Graditelj nekadašnje kasarne zanemario je taj ugođaj, i ne sluteći da bi zgrada jednog dana mogla tako drastično da promeni žanr.
Nikoga nismo zvali od prijatelja, jer smo zaključili da oni koje bismo najradije videli nisu imali telefon, ili mi nismo znali njihove brojeve. Mislim da su njih dvojica uz kafu pili i neko žestoko piće, a ja sam pokušavala da najzad ručam, boreći se sa nekim hladnim mesom sa roštilja. Nešto ti baš ne ide, pitao me Kiš. Nije loše, rekla sam pomirljivo, samo je malo drveno. Vića, važno ti je da je od prirodnog materijala, hrabrio me otrovni Kovač, strašno bi bilo da je u pitanju plastika, išlo bi ti mnogo teže.
Onda se odnekud, valjda iz neke druge sale, pojavio Ž. B. i prišao da se pozdravi sa nama. Jeste li i vi na ovom simpozijumu, zapitao nas je. Jesmo, odgovorio je iz taka, autoritativni Mirko, nismo, kratko se brecnuo Kiš, kakvom simpozijumu, interesovala sam se ja, žvaćući onaj prirodni materijal sa roštilja. Znači niste, nasmejao se Ž. B. Kako misliš nismo, rekao je Kovač ozbiljno, pa evo nađi bolji simpozijum od nas troje, ako možeš.
Posle nam je objasnio da je pročitao u novinama da se Ž. B. upravo vratio iz Londona, gde je četiri godine proveo kao ambasador. Zato je on poverovao da bi i nas neko mogao da pozove na nekakav simpozijum, smejao se Kiš, a sjajno si mu odgovori, Kovač, sasvim si zbunio diplomatu.
Vratili smo se opet novim putem. Mirko nas je povezao prvo natrag u Novi Sad preko mosta, a onda krivudao nekim uskim uličicama, pa pored fabričke ograde i uz nasip sve tako prečicom do raskrsnice i autoputa, za šta mu je Kiš odmah ispevao poemu. Mirelja, ti si čudo, čoveče, divio mu se. Vidiš li ti, obratio se meni, on zna za svaku i najmanju ulicu i sokačić u svim gradovima u zemlji kuda vodi i koja je jednosmerna, a koja nije. Nikakav problem, ljubomorno sam primetila ja, samo se prate saobraćajni znaci. Kakvi znaci, njemu da trebaju tako banalna pomagala, šta ti pričaš, grdio me Kiš. On se uopšte ne ravna po njima, on to sve zna pre nego što ih ugleda. Uz to, ne boji se pasa, na čemu mu najviše zavidim, ne, ozbiljno ti kažem, Mirelja je čudo.
Putem sam ja opet, uz mahanje rukama, glasno slala na parking vozače koje smo obilazili, dok je Kovač pritiskao gas. Pričali smo o tome kako je čudno da smo se ipak lepo proveli, iako se ništa nije odvijalo onako kako smo zamišljali, a najlepši deo provoda je bila upravo vožnja. Ne, ne, bio je ovo jedan sasvim uspešan simpozijum, zaključio je Kovač, to se ne može osporiti.
P.S. Još jednom o magičnom kruženju činjenica
Skoro dvadeset godina kasnije, stavljen je, uz moje veliko zalaganje, na repertoar Male scene Narodnog pozorišta u Beogradu, komad mađarskog pisca Petera Milera “Tužna je nedelja”, u prevodu Gabrijele Bratić i u režiji Božidara Đurovića. Mnogo sam, u međuvremenu, čitala o samoukom pijanisti iz kafane “Kispipa”, a Stojan Vujičić me vodio da mi pokaže mesto gde je nekad bio taj lokalčić. Od njega sam čula da je reči čuvene pesme napisao novinar Javor Laslo, a znao je i jednu raniju verziju, koje je autor sam Šereš Reže. Obe je Stojan pevao veoma lepo. Pričao mi je kako je stari muzičar bio sretan kao dete što je posle rata dospeo na listu zabranjenih kompozitora tik uz Lista i Bartoka. Najzad sam i ja završio konzervatoriju, govorio je sa osmehom. Mnogo se mučio bez posla, gladovao, svirao tajno po kućama s vremena na vreme, živeo od pomoći prijatelja, najviše Stojanovog brata Tihomira, i onda prosto prekratio muke. Slušala sam razne verzije pesme “Tužna je nedelja”, ali čini mi se da je ona koju je pevala Bili Holidej najbliža molskom štimu genija iz “Kišpipa” kafane.
Milerov komad, biografsku dramu o Šereš Režeu, pročitala sam kao neku magičnu poruku od Danila. Naučila sam tada napamet reči pesme “Szomoru vasarnap” na mađarskom, u spomen na svoga prijatelja koji mi je otkrio taj pitoreskni delić dubokog panonskog splina. Kiš tada više nije bio živ, niti je Kovač bio u Beogradu, a ni ja nisam gledala premijeru komada, jer sam Narodno pozorište napustila koju nedelju ranije. Reditelj Đurović, koji se, zajedno sa glumcima, jedva izborio da taj komad ne skinu sa repertoara, skoro kradom me jednom kasnije uveo da vidim predstavu. Nije ni slutio zašto ulazim u salu s tolikim uzbuđenjem. Osećala sam se kao da mi šlager “Tužna je nedelja” neko tajno peva tiho, na uvo, spreman da, ako uđe patrola, odmah glasno grune neki živahni čardaš.
Pre koju godinu sam se trgla gledajući film “Šindlerova lista”. Verujem da bi Kiš bio jedan od retkih posetilaca u bioskopskoj sali koji bi u jednoj sekvenci prepoznao taj kratki muzički citat iz pesme “Tužna je nedelja”. Za mene je taj trenutak, te večeri, na neki način bio i susret s njim.
Izdavačka kuća Arhipelag, Beograd 2016. objavila je knjigu pod naslovom “Priče o Danilu Kišu” (priredio Milenko Stojičić) u kojoj trideset i pet autora različite generacijske pripadnosti sa ex-yu prostora ispisuje svoje literarno-esejističko-memoarske zapise inspirisane Kišom i njegovim delima. Kako kaže priređivač, ova knjiga svedoči o Danilu Kišu kao živoj tradiciji moderne književnosti.
U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz priče Vide Ognjenović Put u Novi Sad o jednom davnom letnjem izletu Danila Kiša, Mirka Kovača i autorke. Izbor i oprema teksta redakcijski.
http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=335238&title=Tu%C5%BEna+nedelja+%C5%A0ere%C5%A1+Re%C5%BEea
