U Beogradu se brzo zaboravlja [Tema: Crnjanski]

| April 27, 2016 | 0 Comments

Balugdzic

Embahade (5)

 

BALUGDŽIĆEVA BIOGRAFIJA

1

Balugdžić nije napisao svoju biografiju. Ja sam ga nagovarao da napiše nešto, a izdavača mojih knjiga, Gecu Kona, da to štampa, ali ta knjiga nije napisana. Balug je štampao samo početak svojih uspomena, u listu “Politika”, ali su izašla samo dva-tri odlomka.

Pre pedeset godina, Balugdžić je bio jedan od najpoznatijih ljudi u Beogradu. Kroz dve-tri godine neće mu se znati ni ime. Iako su tog čoveka, u nas, mnogi smatrali za velikog “levičara”.

(Onako kako se “levičar” u nas shvatao.)

U Beogradu se brzo zaboravlja.

2

Kad Balugdžić nije napisao svoju biografiju, ne mislim da treba, ja, da je pričam, sad. Reći ću samo onoliko koliko je potrebno za čitaoca Embahada.

Sudbina je htela ne samo da budem kraj Baluga, godine 1928/29. u Berlinu, nego i da, godinama, slušam, o njemu, pričanja, njegovih prijatelja: Slobodana Jovanovića, Grola, Dučića, Ilije Đukanovića, koji su ga poznavali u razna vremena.

Imao sam prilike da o Balugu, – sasvim intimno, – slušam ponešto i od izvesnih naših dama, njegovih poznanica. Njihova imena, dabogme, treba da ostanu nepomenuta. (Hoću da kažem da o Balugu znam dosta.)

3

Balugdžić nije mnogo spominjao svog oca. Njegov kompleks bila je njegova mati. O njoj je pričao, tužno.

Balug nije mnogo pričao ni iz svoga detinjstva. Njegova priča počinjala je uvek tek kod onog novinarskog članka: “RUŠITE DVOR”, zbog kojeg je morao da beži iz Beograda.

Emigracija je, u ono vreme, počinjala kod Zemuna. Balugdžija je zatim bio emigrant u Beču, u Ženevi, a proveo je duže i u Minhenu, kao agent pretendenta na srbijanski presto, Petra Karađorđevića. Bio je knezu neka vrsta sekretara.

Prva žena Balugova bila je Ženevljanka, kći jednog konsijerža. Vrlo lepa. Sa njom je imao, dva sina i oba su umrla. Stariji, – Raul, – godinama se, tako reći, raspadao na rukama svoga oca. Balug ga je, u Berlinu, spominjao skoro svakog dana. (Gubitak dece, čini mi se, imao je na karakter Baluga, presudnog uticaja.)

Docnije, ta žena ga je napustila i otišla za jednog bugarskog generala. Ne bi se moglo reći da se Balug trudio da tu ženu sačuva. Naprotiv, on je terao šegu sa idejom braka i igrao ulogu nekog srpskog “princa zla”. Međutim, ja tvrdim, – ne bez razloga, – da je Balug tu ženu obožavao i da je Balug samo izigravao nekog, našeg, Bazarova.

4

Balugdžić je, prema pričanju Slobodana Jovanovića, njegovog druga iz školskih klupa, već u školi postao “socijalista”. (Ja mislim da je docnije hteo da bude neka vrsta našeg Karla Kauckoga.)

Čitalac, danas, i kad bi hteo, ne bi mogao, na osnovu političkih dokumenata, da rekonstruiše ideologiju tog “socijalizma” kod nas. Po mom mišljenju, atmosferu i ljude tog vremena kod nas, sačuvala je bolje, literatura, – na primer, roman Pred zoru.

Jasnije se vidi Balugdžićev novinarski rad, tog vremena. Iako sad to nema nikakvog značaja, pokazuje Baluga, kao čoveka. Tu mi se, – moram reći, ne dopada, njegova saradnja sa bečkim, poluzvaničnim novinama, onog doba. Na primer, sa listom “Nova slobodna štampa” (sic): “Neue freie Presse.

Kad bih ga pitao o tome, Balug bi brzo prešao preko toga.

Kad je pretendent, Petar Karađorđević, posle ubistva poslednjeg Obrenovića, postao kralj Srbije, uputio je imperatoru Francu Jozefu – koji je bio u Austriji car, u Ugarskoj kralj, – dva telegrama. U jednom telegramu, kralj Srbije, uverava Franca Jozefa, da će se “truditi da se pokaže dostojan njegovih [Franc-Jozefovih] osećanja”. U drugom, srpski se kralj zahvaljuje Francu Jozefu za: “dobru volju koju je Franc Jozef pokazao prema njegovom [Petrovom] ocu [knezu Aleksandru Karađorđeviću]”.

Iako su se takvi, pozdravni telegrami, pri stupanju na presto, i drugde, stilizovali banalno, meni se čini da je to, što je u ta dva telegrama rečeno: malo mnogo. (Više nego što je bilo potrebno.)

Krivi za to mogu biti trojica: Pašić, ili kraljev rođak Jaša Nenadović, ili Balugdžić. Ja sam sklon da verujem da je Balug.

Kad bih razgovor navodio na to, on bi i preko toga prešao.

Un point noir.

5

Balugov socijalizam, kao i sav srbijanski socijalizam, toga doba, bio je ruskog porekla. Balug je na to nadovezao ideologiju socijalista iz Beča. On je bio poznanik, godinama, mnogih austrijskih i nemačkih socijalista. Pun njihovih ideja i stalan čitalac njihovih novinarskih članaka i knjiga.

Njegove veze išle su do Balplaca (austrijsko Ministarstvo inostranih poslova). To ne znači da mislim da je bio njihov agent. Daleko od toga. (Tražio je samo podrške, kad bi bio “opozicija”.)

Pored Pižona (Jovana Jovanovića), docnijeg poslanika Srbije u Beču, Balugdžić je bio, sasvim sigurno, najbolji poznavalac austrijske, zvanične, politike, u Beogradu. Čitalac možda misli da je onda dobro, što je poslat u Berlin, za poslanika? To izgleda u prvi mah logično, – ali u spoljnoj politici, sve što je logično, ne mora uvek da valja.

Balug se, pri stupanju na presto Petra Karađorđevića, vratio u Beograd, kao neka vrsta kneževog sekretara, a već godine 1904. postao je šef Presbiroa. Ušao je u diplomatiju, kao sekretar poslanstva kraljevine Srbije, u Carigradu, 29. juna 1906.

Bio je od prvog trenutka protivnik partije koja je vladala, radikala, i umešan u borbu oko penzionisanja oficira zaverenika, koji su ubili poslednjeg Obrenovića. Zatim je uleteo u svađu oko pitanja naoružanja. Tražio je od kralja da likvidira Pašića. Pašić je likvidirao njega.

6

Kad sam ja došao kod Baluga god. 1928, austrijska ideologija, baš je bila počela da vaskrsava u Berlinu, iz pepela. Balug, koji je Austriju, i Balplac, znao dobro, nije hteo to da vidi. Veli, to su ludorije jednog pesnika.

Austro-Ugarska je zauvek mrtva i Austrije više nema. Balugdžić je verovao, i u spoljnoj politici, u snagu bečkog socijalizma, u snagu berlinskog socijalizma, uopšte u snagu socijalizma.

Veli, neće više biti rata.

Nije hteo ni da čuje da opservira i reakcionarne snage, koje su se pomaljale u Berlinu, iza socijalizma. Nije dozvoljavao da mu se kvari iluzija. (Ona koja je najopasnija, – ona koju starci nose, iz mladosti, u srcima.)

Njegovo poznavanje BIVŠE Austrije najviše mu je smetalo u pravilnoj oceni savremenog Berlina.

7

Balug je bio god. 1907. postavljen za našeg generalnog konzula u Skoplju, u Turskoj onog vremena. Kad sam ga pitao, o tom dobu, on je pričao kao da čita romane pisca koji se zvao Paul de Kock. On je na Kosovu, u ono doba, imao da se nosi sa konzulima velikih sila i sa našim komitama.

(Dobro je stojao, međutim, kod mladoturaka.)

Prema Balugovom pričanju, komite nisu bile idealni borci, i on je pričao vrlo ružno o komitama. Naše diplomate, veli, nemaju nimalo dobro mišljenje o komitama. Velim, trebalo bi da čujemo i mišljenje komita, o našim diplomatama!

U doba moje rane mladosti, naročito se bio pročuo komitski vojvoda Gligor i ja sam ga obožavao kao junaka, gorskog cara, i mučenika. Balug mi reče, zato, što ga poznajem samo iz prečanskih kalendara. Ja sam na to podviknuo svom ministru i on je, najzad, priznao da je i među komitama bilo idealista. Tvrd, prsat, u svom belom, seoskom, suknu, Gligor mi tako osta čist i svetao i posle Balugovih lakrdija, a kad sam, docnije, pitao o tome jednog drugog konzula sa Kosova, – Rakića, – on mi je rekao, da ja imam pravo, a ne Balugdžija. Bilo je, – razume se, – i među komitama, poltrona, ali je komitska akcija protiv Turske niz dubokih patnji za narod toga kraja. (Ne znate Vi Balugdžića, – govorio mi je Rakić, – on je veliki sentimentalac, ali voli da tera šegu.)

Rakić mi je pričao da je Balug, kraj sveg tog poganog svog jezika, bio odličan konzul u Skoplju onog vremena. Veli, vršio je svoju dužnost neustrašivo, a prenosio zlato, i bombe (!), u nedrima, kao da je bila reč o kruškama. Radio je Balug i sa Albancima. Čak i za vreme prvog svetskog rata. (U Turinu imao je tajne sastanke sa Isom Boljetincem.) I zaista, ja sam mu nalazio trag u stranim diplomatskim dokumentima, u svim intrigama Balkana.

8

Za vreme rata na Balkanu, god. 1912. Balug je bio šef Presbiroa u srbijanskoj Vrhovnoj komandi, njen izaslanik u Draču, zatim izaslanik Ministarstva inostranih dela u Elbasanu itd. Da su štampane njegove depeše iz tog vremena, bila bi to interesantna knjiga.

Decembra god. 1913. poslat je u Atinu, kao izvanredni poslanik II klase. (Tada je i sam već bio velika “Atina”!)

Apis, “Crna ruka”, “Bela ruka”, solunski proces, streljanje solunskih “zaverenika”, sve su to, posle, za vreme svetskog rata, burna poglavlja iz života tog čoveka. (BALUGDŽIĆ JE ODNEO U GROB MNOGE TAJNE SOLUNSKOG PROCESA.)

Kad sam ga pitao o tome, on bi obično počeo da priča, kao i Sl. Jovanović, o seksualnim podvizima pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Veli, ne valja pričati književnicima, oni posle SVE napišu. (A Balug nije mario da se SVE napiše iz njegovih priča, i, iz njegovog života.)

Iz prvog svetskog rata, Balug je nosio, kao što rekoh, uverenje, da je on pravi tvorac solunskog fronta. Veli, on je bio dobar prijatelj francuskog poslanika u Atini, koji je opet bio dobar prijatelj Brijana. Kad je stvar bila svršena, on, Balugdžić, bio je prvi kome je stvar bila poznata. On je obavestio prestolonaslednika Aleksandra, koji je, kaže, skočio sa svoga mesta, i poljubio ga.

Ta iluzija, to zadovoljstvo, to uverenje, da je on tvorac nekog saveza, ili ugovora, postojalo je kod mnogih, i naših, i stranih, diplomata. Ono ima formu, prvo, fame, zatim fiks-ideje, najzad postaje neka vrsta tihog ludiia, a katkad obuhvata i niže činovnike Ministarstva spoljnih poslova.

Balug je bio naročito kod kuće u intrigama oko Soluna. On je preko svojih agenata, za vreme balkanskih ratova, saznao za tajne pregovore, – na naš račun, – među Bugarima i Grcima. U jednoj depeši iz Soluna, Balug je učinio predlog da mu se dozvoli da “isfabricira nekoliko depeša bugarskog egzarhata” (!). Veli, doznao je od Bugara, šta nude Grci Bugarima, a od Grka, šta Bugari nude Grcima. Balugdžija zatim javlja: da su Grci rešili da prime ponudu Bugara.

U vezi sa Solunom je i njegova bračna tragedija. O tome je pričao bez ustezanja, kako se valjda pričalo samo u pariskoj Operi, posle bala, u društvu balerina, u doba Mopasana. Njegova priča o stvaranju solunskog fronta završavala se ženidbom francuskog komandanta, generala Saraja, devojkom mnogo mlađom, – i seksualnim komplikacijama, oko toga.

Iz vremena odmah posle rata, Balug je nosio u sebi veliku mržnju na generala Petra Živkovića i Svetozara Pribićevića.

Čitalac će videti dokle je ta mržnja odvela Baluga, posle državnog udara od 6. januara god. 1929. Što se tiče Pribićevića, njega je omrznuo, izgleda, kad je kralj Aleksandar, jednog dana, pri ručku, u dvoru, prosto oterao Balugdžića sa njegovog mesta i posadio na to mesto, Pripca. Kralj je, veli, bio sasvim zaljubljen u Pripca.

9

Balugdžić je u Rim, za poslanika, otišao 9. februara god. 1926. a u Berlin je premešten 2. februara 1927.

 

Miloš Crnjanski

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

U Beogradu se brzo zaboravlja [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 8 min
0