U kući preko puta mene [Tema: Pesoa]

| April 3, 2014 | 0 Comments

U kući preko puta mene i mojih snova,
kakva sreća uvek vlada!

Stanuju tamo osobe meni nepoznate, koje sam već video,
Mada ih nisam video nikada.
Srećne su, jer nisu ja.

Deca što se igraju na visokom balkonu,
Žive među saksijama cveća,
Bez sumnje, večno.

Glasovi koji dopiru iz porodičnog gnezda,
Stalno pevuše, bez sumnje.
Da, moraju da pevuše.

Kad je slavlje ovde, na ulici, slavlje je i tamo u kući.
Tako i treba da bude u svetu gde se sve usklađuje –
Čovek sa prirodom, jer i grad u prirodu spada.

Kakva velika sreća ne biti ja!

Ali, zar i drugi ne osećaju tako?
Koji drugi? Nema drugih.
Tuđa osećanja su kuća čiji su prozori zatvoreni,
A ako se i otvore,
To biva samo zato da bi se igrala deca na ograđenoj terasi,
Među saksijama cveća kome nikad ne saznah ime.
Drugi ne osećaju nikad.

Osećamo samo mi,
Da, svi, mi,
Čak i ja, koji ovog časa ne osećam više ništa.

Ništa? Ne znam.
Jedno ništa koje boli.

 

Fernando Pesoa
(Alvaro de Kampuš)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

U kući preko puta mene [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 1 min
0