Sveske
26. jun 1957.
Pročitao knjigu o padu Konstantinopolja. Pao s gradom.
Želja da zaplačem nasred ulice! Nosim u sebi demona suza.
Moj skepticizam je neraskidiv od vrtoglavice, nikad nisam shvatao da je za sumnju potrebna metoda.
Emili Dikinson: „I felt a funeral in my brain“, a ja bih mogao dodati kao gđa De Lespinas: „u svakom trenutku svog života.“
Neprekidni pogreb uma.
Hoćemo li ikad shvatiti dramu čoveka koji ni u jednom trenutku svog života nije mogao da zaboravi raj?
Kao što su drugi u grobu, ja sam jednom nogom u raju.
Pomozi mi, Gospode, da istrošim gađenje i žalost prema samom sebi i da ih se više ne bojim neutešno!
Sve se u meni pretvori u molitvu ili huljenje, sve postane i poziv i odbijanje.
Izreka prosjaka: „Kad se pored cveta pomolimo, počne brže da raste.“
Biti besposleni tiranin.
Neprekidna poezija bez reči; ćutanje koje u mojim dubinama tutnji. Zašto nisam obdaren Rečju? Tako osetljiv a tako sterilan!
Previše sam gajio osećanje a zapostavio izraz; živeo sam govorom; tako sam žrtvovao kazivanje – Tolike godine, čitav život – i ni jednog jedinog stiha!
Sve pesme koje sam mogao da napišem, koje sam ugušio u sebi iz nedostatka talenta ili iz naklonosti prema prozi, iznenada traže da žive, glasno se bune i potapaju me.
Moj ideal pisanja: zauvek ućutkati pesnika koji se krije unutra; likvidirati poslednje ostatke lirike; – ići protiv onoga što jesmo, izdati svoja nadahnuća; pogaziti i polete i grimase.
Svaka primesa poezije otruje prozu i učini je zagušljivom.
Moja hrabrost je negativna, usmerena protiv mene. Skrenuo sam život s predodređenog smera. Onesposobio sam svoju budućnost.
U ogromnoj sam prednosti u odnosu na smrt.
Ja sam filozof koji urla. Ako uopšte imam ideje, one laju; one ništa ne objasne, samo puknu.
Čitavog života sam obožavao velike tirane ogrezle u krvi i kajanju.
U književnost sam se upustio iz nemoći da ubijem ili da se ubijem. Samo zbog te nesposobnosti, zbog tog oklevanja, odlučio sam da propišem.
Kad bi Bog mogao da zamisli koliko je meni i najbeznačajniji čin neizvodljiv, podlegao bi milosrđu ili mi ustupio svoje mesto. Jer u mojim nemoćima ima nečeg beskrajno zlog i božanstvenog u isti mah. Nema nepodobnijeg za ovu zemlju od mene. Pripadam nekom drugom svetu, a moglo bi se reći i da potičem iz nekog donjeg. Zbrčkan sam od đavolovog ispljuvka. Ali ipak, ali ipak!
Rastrzan između mrzovolje i zebnje.
Mongolija srca.
Tog čoveka je izopačila patnja.
2. avgust 1957.
E. je izvršila samoubistvo. Ogromna provalija se otvara u mojoj prošlosti. Iz nje izbija hiljade divnih i dirljivih sećanja.
Toliko je volela propadanje! A ipak se ubila da bi ga izbegla.
Da sam ostvario bar deseti deo svojih planova, bio bih daleko najplodniji pisac svih vremena. Nažalost ili na sreću, uvek sam se više vezivao za moguće nego za stvarno, a mojoj prirodi ništa nije toliko strano kao ostvarenje. Do najsitnijih detalja sam produbio ono što nikad neću izvesti. Dosegao sam kraj mogućeg.
22. XII 1957.
Nadljudska praznina, iznenadni krah svih sigurnosti s mukom stečenih u poslednjih nekoliko godina…
Osamnaestog, očeva smrt. Ne znam ali osećam da ću ga neki drugi put oplakati.
Toliko sam odsutan sam sebi da nemam čak snage ni da žalim, toliko sam nisko pao da ne mogu da se uzdignem na visinu uspomene ili griže savesti.
Slutiti u svemu nešto nestvarno, siguran znak da se napreduje ka istini…
Mistično osećanje moje nedostojnosti i propadanja.
Danas, u sredu 25. decembra 1957, video lice svog mrtvog oca u sanduku.
Tražio sam spas u utopiji i donekle se utešio tek Apokalipsom.
Kolež de Frans. Pijekovo predavanje o Jevanđelju po Mateju (egipatski apokrifi).
Strašan osećaj: svi iz publike mi se, odjednom, ukazaše kao mrtvi.
Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.
(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)
(objavljeno uz dozvolu prevodioca)
Posle Sioranove smrti, u njegovoj radnoj sobi pronađene su 34 sveske datirane od 1957. do 1972. sa identičnim naslovom: uništiti. U njima su beleženi usputni fragmenti i komentari koji će kasnije postati građa za Sioranovo najpoznatije delo, O neprilici rođenja (De l’inconvénient d’être né). Njegova pokroviteljka i družbenica Simon Bue priredila je Sveske 1997. za Galimar, ali ni ona nije dočekala integralno izdanje. Rukopis se čuva u rukopisnoj biblioteci Žak Duse.
Zanimljivo je da postoji još jedan kontingent Sioranovih svezaka iz kasnijeg perioda. Otkriven je u podrumu zgrade u kojoj je Sioran živeo, nakon smrti Simon Bue (Simone Boué), koja po svemu sudeći nije ni znala za njih. Sveske je pronašla staretinarka Simon Bole (Simone Baulez), koja je 2008, posle spora sa Sioranovim naslednicima, postala njihova zakonska vlasnica.
U tih 37 svezaka nalazi se nekoliko verzija Neprilike rođenja, pripremne beleške za Čere- čenje (Écartèlement), Priznanja i anateme (Aveux et Anathèmes), kao i autorov dnevnik od 1972. do 1980.
Na objavljivanje drugog toma Svezaka još se čeka. (Prim. prev.)
