Nisam samo ja čekao. Jedan od onih u redu reče mi da čeka već dva dana, i to na istom mestu. Došao je iz Jugoslavije, kao ovca, da potraži posao. Drugi bednik mi se obrati, došao je da radi, kako kaže, iz čistog zadovoljstva, manijak, lažov.
U toj gomili je malo ko govorio engleski. Vrebali su se iskosa kao nepoverljive životinje, koje su često izvlačile batine. Iz mase se peo vonj upišanih gaća, kao u bolnici. A kad su govorili, čovek bi izbegavao njihova usta, jer kod siromaha već zaudaraju na smrt!
Padala je kiša na našu malu gomilu. Red se stisnuo ispod streha. Ljudi koji traže posao umeju i te kako da se stisnu. Ono što je kod Forda dobro, objašnjavao mi je stari Rus sklon poveravanju, to ti je što zapošljavaju bilo koga i bilo šta. “Samo pazi”, dodao je upozoravajući me, “tu se ne treba praviti važan, jer ako se prsiš, izbaci te dok si rekao britva i zameni te, opet dok si rekao britva, nekom od automatskih mašina kakve uvek ima spremne, a za povratak možeš da se ubrišeš!” Taj je Rus dobro govorio pariski, jer je godinama bio taksista, a šutnuli su ga u Bezon zbog neke mućke s kokainom. Najzad je proigrao taksi na barbutu igrajući u Bijaricu s mušterijom.
Istinu je govorio, Ford je primao bilo koga. Nije slagao. Ipak sam bio oprezan, jer bednici lako mogu da šenu. Beda u jednom trenutku dovede um dotle da više nije stalno s telom. Tu mu je suviše loše. Tad već razgovarate s dušom. A duša je neodgovorna.
Za početak su nas skinuli kao od majke rođene. Pregled se odigravao u nekakvoj laboratoriji. Lagano smo prolazili. “Prilično ste propali”, primetio je bolničar gledajući me, “ali ništa ne mari”.
A ja sam se plašio da mi neće dati posao zbog afričke groznice, što bi primetili odmah, ako bi mi slučajno opipali jetru! Ali izgleda da su, naprotiv, bili zadovoljni što su naišli na ružne i kljakave u našoj grupi.
– Za ono što ćete ove raditi nije važno što ste nikakvi – umirio me je odmah lekar pri pregledu.
– Sva sreća – odgovorio sam mu – jer, znate, gosodine, ja sam školovan, čak sam nekad započeo studije medicine.
Odmah me je mrko pogledao. Osetio sam da sam opet pogrešio, i to na svoju štetu.
– Ovde vam studije ništa neće pomoći, mladiću! Niste ovamo došli da mislite, već da izvršavate ono što će vam se narediti. U ovoj fabrici nam nisu potrebni mislioci. Trebaju nam majmuni… I još jedan savet! Nikako ne pominjite svoju inteligenciju! Drugi će misliti za vas, prijatelju! To da zapamtite.
Bio je u pravu kad me je upozorio. Bolje da znam na čemu sam kad je reč o običajima kuće. Takav kakav sam, imao sam zalihu gluposti za bar deset godina. Bilo mi je stalo da me odsad smatraju za tihog čovečuljka. ”
Luj Ferdinand Selin
Putovanje na kraj noći
Priredio: Stefan Cikić
