U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći [Tema: Pesoa]

| April 24, 2014 | 0 Comments

night-sky_2-jpeg

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan,u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.
Prisećam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti – to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što sam bio, ono što sam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad jasno vidim da sam morao biti-
To je ono mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To – što je zapravo bilo najbolji deo mene – ni Bogovi više ne mogu da ožive.

Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam-
Da se sve to tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sad uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbežne, prirodne,
I razgovor uspešno okončan,
I sve nedoumice razrešene…

Ali tek sada me boli sve što nikad nisam bio i što se povratiti neće.
Za ono malo što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Možda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?

I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka
Ove noći, budan, sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju mesečina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

Iz knjige Poznati stranac, Paideia, Beograd, 1996.

Tipična pesma za opus Alvara de Kampuša, u kojoj se kroz raspričanost/raspevanost postavljaju najkrupnija metafizička pitanja. Kao da i unutar ove ličnosti, postoji još jedna sa kojom sada de Kampuš vodi dijalog, dakle, raslojavanje subjekta unutar raslojenog subjekta.

 

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 2 min
0