U svakom ludaku postoji neshvaćeni genije [Tema: Van Gog]

| December 29, 2014 | 0 Comments

 

Doktor Gaše

Doktor Gaše

četvrti nastavak

Da Van Gog nije umro sa 37 godina, ne bi trebalo da se obraćam Velikoj Narikači da mi kaže kakvim bi vrhunskim remek-delima slikarstvo bilo obogaćeno,
međutim nakon Gavrana, ne mogu se odlučiti da poverujem da bi Van Gog naslikao ijednu sliku više.

Mislim da je umro sa 37 godina stoga što beše, nažalost, stigao do kraja svoje turobne i potresne priče čoveka koga je prikleštio zloduh.
Jer Van Gog nije zbog samoga sebe, zbog bolesti svog osobenog ludila napustio život.

Učinio je to pod pritiskom zloduha koji se, dva dana uoči njegove smrti, nazvao doktor Gaše, improvizovani psihijatar, a koji beše neposredan, delotvoran i dovoljan uzrok njegove smrti.

Stekao sam, čitajući Van Gogova pisma bratu, čvrsto i iskreno uverenje da je doktor Gaše, “psihijatar”, u stvari prezirao Van Goga, slikara, i da ga je prezirao kao slikara, ali nadasve kao genija.
Gotovo je nemoguće biti lekar i pošten čovek, ali je podlački nemoguće biti psihijatar a ne biti u isto vreme obeležen najneospornijim ludilom: ludilom koje je nemogućnost borbe protiv onog starog atavističkog refleksa rulje, a koji od svakog naučnika zahvaćenog tim šljamom čini neku vrstu rođenog i urođenog neprijatelja svakog genija.

Medicina je rođena iz zla, ako nije rođena iz bolesti, i ako nije, naprotiv, izazvala i stvorila sve vrste bolesti da bi pružila razlog svog postojanja; ali psihijatrija je rođena iz prostačkog ljudskog šljama koji je hteo da sačuva zlo na izvoru bolesti i koji je tako iščupao iz sopstvenog ništavila neku vrstu švajcarske straže da bi u temelju zatro polet zahtevne pobune koja je u korenu genijalnosti.
U svakom ludaku postoji neshvaćeni genije čija je misao, što je sijala u njegovoj glavi, plašila, a koji je samo u ludilu mogao da nađe izlaz iz gušenja koje mu je priredio život.

Doktor Gaše nije govorio Van Gogu da je on tu da bi poobljšao njegovo slikarstvo (kao što je meni govorio doktor Gaston Ferdijer, načelnik azila u Rodezu, kako je on tu da bi poboljšao moju poeziju), već ga je slao da slika po motivu, da se ukopa u neki predeo da bi izmakao bolesti mišljenja.
Samo, čim bi Van Gog okrenuo glavu, doktor Gaše bi mu zavrnuo prkeidač misli.
Tobože ne misleći zlo, ali sa jednim od onih omalovažavajućih prćenja nosa nekog nikogovića, nešto u čemu je celo građansko nesvesno na zemlji upisalo staru mađijsku silu jedne stotinu puta potisnute misli.
Nije mu samo zlo problema doktor Gaše, čineći to, zabranjivao,
nego i sumporastu setvu,
užas čavla što se vrti u ždrelu jedinog prolaza,
s čime je Van Gog,
u tetanusnim grčevima,
Van Gog, opasno nadvijen nad ponorom daha,
slikao.
Jer Van Gog beše jedna strašna osećajnost.
Treba samo, da bismo se u to uverili, pogledati njegovo lice, uvek kao zadihano, a takođe, sa izvesnih strana, očaravajuće, lice mesara.
Poput lica nekog starinskog mesara što se promudrio i povukao iz posla, to slabo osveteljeno lice me progoni.
Van Gog je predstavio sebe samoga na velikom broju platna i koliko god dobro ona behu osveteljena, uvek sam imao onaj mučni utisak da su ih prisilili da lažu o svetlosti, da su Van Gogu oteli svetlost neophodnu da bi prokrčio i zacrtao sebi sopstveni put.
A taj put, sigurno, doktor Gaše nije bio sposoban da mu pokaže.
Ali, kao što rekoh, u svakom živom psihijatru postoji neki odvratan i gadni atavizam koji mu u svakom umetniku, u svakom geniju što se nađe pred njim, predočava neprijatelja.

A znam da je doktor Gaše ostavio u istoriji, pred Van Gogom koga je lečio i koji je na kraju kod njega izvršio samoubistvo, uspomenu njegovog poslednjeg prijatelja na zemlji, neke vrste bogomdanog utešitelja.

Antonen Arto

nastaviće se

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

U svakom ludaku postoji neshvaćeni genije [Tema: Van Gog]

by admin time to read: 3 min
0