U slikarstvu čovek rizikuje da propadne [Tema: Van Gog]

| June 28, 2013 | 0 Comments

Portret Van Gogovog brata Tea, naslikan u Parizu 1887. Dugo se smatralo da je ova slika Van Gogov autoportret, ali je u junu 2011. nakon ponovne procjene od strane Van Gogovog muzeja utvrđeno da portret predstavlja Tea Van Goga.

Ugovor sa bratom – III dio

Piše: Sreten Marić

A niko nije manje tražio od života. Samo da pošteno, što skromnije, ne ističući se, vrši svoj posao. Kao propovjednik, pa onda kao slikar. Pred kraj života, posle mnogo poniženja, posle sloma najdražih nada, rveći se sa ludilom, još uvek nije sustajao. Pisao je tada sestri: „Vrlo verovatno da ću još mnogo morati da patim. No to mi ni najmanje ne odgovara, jer ja ni u kom slučaju ne želim život mučenika, jer ja sam uvek tražio drugo nešto a ne heroizam, koji nemam, kome se kod drugih divim, ali za koji ne verujem da je moja dužnost, moj ideal.“
Ali ako je herojstvo žrtvovati sve za svoj ideal, onda, ma koliko bilo apsurdno vezati taj predikat za takav subjekt, mora se reći da je Van Gog bio heroj slikarstva. Sve mu je žrtvovao, „sa svom ozbiljnošću koju mogu dati napori misli prilježno usmereni da se uradi što se bolje može“.
Od kada se rešio da bude slikar slikao je bez predaha, neumorno. Slikao je sve što je video, sebe najčešće; ne iz narcizma, već u nedostatku drugog ljudskog modela, a njemu je čovek bio siže prevashodni. Bolestan, sa čestim nastupima ludila, koji su zahtevali duge dane da se od njih oporavi i opet uzme četkicu u ruke, on je od trenutka kad je ušao u ludnicu u San Remi, do dana svoga samoubistva, to jest za godinu i mesec dana, islikao 200 platna, od kojih sedamdeset za sedamdeset dana, koliko je pred kraj života proveo u Overu.
Slikao je dajući u sliku sve što je u sebi imao. „U slikarstvu čovek rizikuje da propadne, pisao je. U izvesnom smislu, biti slikar to je kao biti žrtvovana predstraža.“ To jest, bar, biti slikar kao što je on bio.
„Kako je tvoja glava morala da radi, pisao mu je brat Teo, kako si se ti izložio opasnosti odlazeći do one krajnje tačke gde je vrtoglavica neizbežna…Ne valja se upuštati u te tajanstvene oblasti, koje po svemu sudeći čovek nekažnjeno sme samo da okrzne, ali ne i da u njih zađe“. A videćemo, on iz tih „tajanstvenih oblasti“ izlazio nije.
Ali nije samo izlaganje opasnosti „odlaska do krajnje tačke“ ono što daje pečat tom odnosu. I materijalni, društveni odnosi Van Gogovi su najsvirepija žrtva koju je, koliko znam, neko podneo na oltar božanstvu umetnosti, i inače jednom od najnemilosrdnijih za koje čovek zna. Da bi mogao da slika, Van Gog ne žrtvuje samo sebe, već i stvorenje koje mu je najdraže, žrtvuje svog brata, koji će ga do smrti izdržavati, i sam u teškim materijalnim prilikama. „Ostao si siromah celog svog života, pisao mu je Van Gog, da bi mene hranio, ali ja ću vratiti taj novac, li ću ispustiti dušu.“ Dušu je ispustio, ali novac nije mogao da vrati. Bar ne bratu. Svoj dug je isplaćivao celoga života. Pre svega užasno ponižavajućim osećanjem da je parazit, da mora da bude parazit, dela radi, i još više, jezovitim ugovorom koji je s bratom sklopio. Jer brat je delio mišljenje sveta, mišljenje bar onih u Parizu, naime ne da Van Gog nije slikar, već da je slikar koji se ne može prikazati publici. Slikar, ali nemoguć slikar.
I ugovor među braćom je strašan ugovor: Teo je poslovođa u jednoj poznatoj trgovini slika. On već uspeva da prodaje mnoge slikare avangarde. Sinjaka, Monea i druge, čak i Gogena. Ali on nikad i ne pokušava da eventualnim kupcima pokaže slike svog brata. Između njih dvojice je neozvaničen, ali sasvim određen ugovor, ropski za Van Goga: „Samo se po sebi razume, pisao je Van Gog bratu, kada su se dogovorili da mu ovaj daje sto pedeset franaka mesečno, samo se po sebi razume da ću ti svakoga meseca slati sve što budem naslikao, ta dela će biti, kao što kažeš tvoja svojina, ja se potpuno slažem sa tobom da ti imaš apsolutno pravo da ih nikom ne pokažeš i da ja neću imati nikakve zamerke ako ih ti uništiš.“ I brat mu, istina, nije uništavao slike, bar ne sve, možda poneko glomaznije platno, za koje nije više u kući imao mesto gde da ga skrije; nije ih uništavao, ali ih skoro nikom nije pokazivao.
Nama kada se šetamo muzejom Van Goga, taj stav i brata trgovca slikama a i slikara, potpuno je, ama potpuno neshvatljiv, jer nema slikarstva koje otprva i za uvek ostavlja tako snažan, tako pozitivan utisak, mada za njega u ono doba mora da je bilo puno razloga. No onda nam doba postaje neshvatljivo.

Treći dio predgovora knjizi “Pisma bratu” (Službeni glasnik, Beograd, 2008.)

 

Grobovi Vinsenta i Tea Van Goga na groblju Auvers-sur-Oise

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

U slikarstvu čovek rizikuje da propadne [Tema: Van Gog]

by admin time to read: 4 min
0