Taj slučajno pročitani članak u ovdašnjim novinama (prepunim gluposti, crnih vijesti i loših ljudi) nema veze sa nosačima zvuka. Novinski naslov Izdrži, legendo sam je pokrenuo muziku. Ta muzika je u meni, u pomalo zapretanoj prošlosti koja miriše na ljubav, prijateljstvo, odanost…
Koja ima kičmu i smuca se po trotoarima. Iz koje, kao prvi snijeg i prvi poljupci i prva opijanja šušte stare novine, grije i veje.
Šobić je, za neke od nas, postao i ostao putokaz života. Onda kad smo ga sreli na ulici, koja bi se mogla zvati Vitova, i kad smo zapjevali jedan od refrena, koji bi se mogao zvati lozinka. Sve su se tada zvale Marija i nijedna do kraja to nije zaslužila.
Kad smo nazdravljali i opraštali se brodili smo tom muzikom. Naše male barke su pronašle svoje vode. Kasnije su se vode zamutile i umjesto mulja i taloga izabrali smo čisti izvor i bili smo ponosni znajući da smo izabrali čisto srce umjesto zaprljanih karijera.
Tako nekako je bilo i sa Šobićem.
Mnogi su se čudili što nam je toliko važan. Čudili su se o čemu Taj uopšte pjeva. Neki su se pitali: ko vam je Taj? Njihovo čuđenje je samo pojačavalo Šobićevu muziku.
I kao što su se nekada čitale zabranjene knjige tako smi mi slušali njegove neobjavljene pjesme, zagrijani i ozareni Barutanom ljubavi.
Šobić je postajao najljepši simbol našeg malog grada, a mnogi veliki gradovi su ga svojatali. Jednu lijepu Sarajevku sam ubjeđivao da Miladin nije Sarajlija. Znatno kasnije, zapljusnut suncem Straduna, zanebesan dalmatinskim vinima, priznao sam da je Šobić Dubrovčanin. I Tuzlak i Banjalučanin i Beograđanin. Sad priznajem da je i Sarajlija. Ašik Ajša se najljepše ljubi u njegovoj pjesmi i za njom najbolnije žude njegova mlađa braća…
Sve čega nema, sve što je posustalo, sve bez čega se ne može, nalazi se u Šobićevim pjesmama.
Pjesnik sa kičmom i gitarom umjesto gluposti treba da siđe u njihove živote i da izađe iz bolesničke sobe u novi dan.
Dan bez smisla, poezije i hrabrosti i nije svanuo. Zato:
Ne daj se, legendo!
