Lea Verđine: Za vas kažu da ste Dostojevski aforizama…
Sioran: Prvo sam bio impresioniran njegovom epilepsijom, znate, ja sam sebe uvijek smatrao promašenim epileptičarem. Već od sedamnaeste godine živio sam kao da sam mogao da doživim napad epilepsije, ono što sam nazivao moja svakodnevna epileptična kriza. Bio sam profesor godinu dana: učenici su me zvali dementnim ludakom…(Smijeh)
Lea Verđine: Ali, za demenciju se treba specijalizovati, to nije lako!
Sioran: Bio sam krajnje nesrećan. A kao profesor, čujte šta sam ja uradio kao profesor! Ušao bih u učionicu, ostajao tamo pola sata, izgovarao prvoklasne stvari, i svi moji učenici bili su sasvim dezorjentisani. Na primjer, pitao bih nekoga od njih: “Zbog čega se ne može reći – psihološki fenomeni, već se mora reći – psihički fenomeni? Učenik bi odgovorio: “Psihički fenomen je instinktivne prirode, normalan.” A ja: “To nije istina, sve što je psihičko je nenormalno, ne samo ono što je psihičko, već i ono što je logično”, pa sam čak dodavao: “Sam princip identiteta je bolestan.” Zaprepašćenje u učionici bilo je opšte!
Nalazio sam se u Brašovu, jednom gradu u unutrašnjosti Rumunije i čitao Šekspira, odlučio sam da razgovaram samo sa Šekspirom, odlazio sam svakog dana u jedan kafe da čitam. Jednom, profesor fiskulture sjede za moj sto. Pitao sam ga: “Ko ste vi?” A on će: “Vi me ne prepoznajete? Ja sam profesor fiskulture.” “Kako, vi nijeste Šekspir? Onda se udaljite!” On se udalji a onda je pričao kako je Sioran odbio da razgovara sa njim jer nije Šekspir! Bio sam zaista pomalo lud. Imao sam naklonost da pravim ekcese, pridružio bih se bilo čemu što bi bio ekces, ma to bila i neka morbidna vjerska sekta.
Lea Verđine: Smatraju vas mizantropom, mračnom osobom, u najbolju ruku intelektualcem stidljivim i plašljivim. Međutim, samo onaj ko zna za očaj zna i za radost življenja…Šta je istina u onome što pišu o vama?
Sioran: Ah! Radost življenja! Ja neću da upotrebim taj izraz. Sve ono što sam ja napisao je jedna vrsta terapije. Moje knjige daju fragmentarnu ideju o meni iz jednog tačnog razloga, jer ja pišem samo u trenucima obeshrabrenja, zato što ne pišem kad sam zadovoljan…Da pišem – šta?
Lea Verđine: Kada ste zadovoljni?
Sioran: To mi se dešava često. (Smijeh) Šta bih mogao da vam kažem, ja ne mogu da opišem jedan sunčani dan, sunce me, uostalom, deprimira, ja sam podložan melanholiji. Moje djelo…uglavnom…moje knjige nude nekompletnu sliku. Upravo zahvaljujući njima ja nijesam postao epileptičar. (Smijeh) Neostvarena epilepsija prenijela se u moje knjige, gotovo sve što sam napisao, napisao sam u trenucima mračne egzaltacije. Mogu reći da već od sedamnaeste godine nijesam proveo ni jedan jedini dan bez krize melanholije. Ali u društvu, ja sam najveseliji čovjek koji se može zamisliti.
Izvod iz intervjua objavljenog pod naslovom „Anarchia, disperazione, tenerezza“ u italijanskoj reviji Vogue Italia, br. 413, avgust 1984. Sa italijanskog preveo Žan Pol Manganaro.
