Vatra koja gori zbog toga da bi se dosegao večni svet [Tema: Hamvaš]

| October 23, 2017 | 0 Comments

Katha upanišada

Studija

Kathaka je jedna od najdocnijih upanišada. Nedostatak ovakvih dela jeste što je čovek lišen svežeg nadahnuća. Prednost je što je uzbuđenje nestalo i autor ima vremena, pošto se zna za gotovo delo, da staloženo izrazi ono što hoće da kaže. Ovde nema takvih delova kao u Čhandogja-upanišadi Tat tvam asi i Budnost pet vatri, ili u Brihadaranjaki veliki govori Jadnjavalkje.

Ali je prepuno jasnih i čistih misli, a zbog toga posle dve velike upanišade Vedante uopšte najviše citira Kathaka, i ona ima i najviše prevoda. Evropska kritika teksta tvrdi da prva adhjaja potiče iz starijih, a druga iz novijih vremena. Stilska razlika između dva dela odista je upadljiva.

Prva je baladična, ali se tok zbivanja ne može neposredno razumeti i kao da su se misli u tekstu izlomile. Druga izgleda kao da nije nastavak prve, nego njen komentar. Ali je tekst iste vrednosti s prvim. Teorijska izgrađenost je savršena i ima ceo niz takvih izraza, pogotovo veliki deo etadvai tat koji su gotovo bez premca u celoj Vadanti.

Vadžašravasa, drugim imenom Aruni Audalaki Gautama priprema se da napusti svet kako bi se povukao u šumu. U Indiji je bio običaj da onaj koji je obavio svoje neophodnosti, pošto je izveo decu i obezbedio porodicu, odricao se glave porodice (grihastha) i odlazio da bude vanaprastha, šumski pustinjak.

Bivalo je i takvih koji bi tom prilikom razdelili svoje imanje. I Vadžašravasa je tako učinio. Usred velike užurbanosti zaboravio je na svoga sina, Načiketas, a on ga je upitao: kome poklanjaš mene? Otac nije ni obratio pažnju, i sin je postavio pitanje drugi, pa i treći put. Otac je nestrpljivo, samo da bi ga se otresao, odgovorio da ga ostavlja smrti.

Načiketas se rastužio. Krenuo je prema zemlji smrti, u međuvremenu je razmišljao što treba on da umre ovako mlad. Ali čovek je kao žito, kada sazri, biva pokošen. Mladić stiže u kuću boga smrti, ali bog nije kod kuće. Treba da ga čeka tri dana dok se ne vrati. Prvi elemenat gostoprimstva je što mu donesu vodu za pranje nogu. Jama se izvinjava što je visoki gost, pipadnik duhovne kaste, morao da čeka i kao obeštećenje želi da ispuni tri mladićeve želje.

Prva želja Načiketasa jeste da se stiša očeva srdžba prema njemu. Jama odgovara i kaže da će se Audalaki Aruni siguno obradovati kada čuje da je sina oslobodio svoje reči. Druga želja jeste da sazna kako će dospeti do blaženstva na drugom svetu. Bog mu odgovara. Kaže mu kakvu vatru treba da zapali kako bi domašio spasenje. A vatru naziva imenom mladića, vatra Trojnog Načiketasa, to jest vatra Trinačiketa. U vatri se nalaze tri elementa: žrtva, individualno ja i besmrtno ja. Recimo pretvaranje trojnog u jedan, s ocem, majkom i učiteljem. Tajni lanac o kojem govori pesma, ogrlica poput talismana u kojoj se nosu mantra, odnosno sakralna reč koja pruža zaštitu. Uslediće treća želja. Načiketas pita otkud to da čovek umre, a ipak mnogi kažu da je živ. Ima ga i nema. Traži odgovor na ovo pitanje. Jama se oneraspoloži. Hoće da nagovori mladića pa poželi nešto drugo, jer je ovo nešto što negda ni bogovi nisu znali. Bog mu obećava bogatstvo, dug život, moć, uživanje. Mladić odbija s obrazloženjem da sve to traje jedan dan. Samo mi reci šta biva prilikom velikog prestupanja. Jama popušta i počinje da govori. Načiketas još ponešto kaže, ali tekst takoreći do kraja saopštava učenje boga smrti.

Kathaka je vatra upanišada. Kada Načiketas prispe u kuću Jame, bukne vatra.

Kada bog govori o životu posle smrti, on kaže vatra koja vodi blaženstvu. Kasnije: naučio ga je vatri. Po mladiću naziva vatru Trinačiketa. To je vatra koja vodi u nebo.

Analogiji elemenata jedva da treba obješnjenje. Vazduh odgovara duhu, vetru, dahu. Zamlja je hraniteljica i hrana. Voda rastapa. Vatra međutim nije elemenat uzet u onom smislu kao ostala tri. Vatra nije predmetna stvarnost, nego aktivitet nečega. Ali metafizika vazduha je samo jedna, i metafizika zemlje je samo jedna, i metafizika vode je samo jedna. Znamo za mnogo metafizika vatre.

Iza poštovanja vatre kod Parsa nalazi se nešto kao iza rimske vatre kod Veste. Svi su čuli za Budin govor o vatri. U hebrejskoj baštini nema ništa važnije od vatre (eš). Heraklitova metafizika jeste logos vatre. Origena, Beme, Niče. Tragom alhemije i Kabale, Beme svoj komentar Postanja počinje time što govori o prvoj sili sveta, o skupljanju, o privlačenju, o vučenju prema sebi. Ova misao je bila posrednik čijim je tragom Njutn jednu generacij kasnije postavio teoriju gravitacije. Ovo pomamno i gorko i ledeno skupljanje odmah prelazi u svoju suprotnost, u širenje i usijavanje i odbojnost. I ove dve sile od pre stvaranja sveta, sile tamne, hladne vatre, održavaju jedna drugu u napetoj ravnoteži, a napetost se pojačava dok ne eksplodira ono što Beme naziva svetlom vatrom.

Čovek misao o vatri nehotično pridružuje osvetljavajućem plamenu. Bemeova analiza je jedina u istoriji kada se odvajaju jedna od druge gorenje i svetli plamen, i on tvrdi da postoji hladna i topla vatra (Finsterfeuer, Lichtfeuer). Pod hladnim gorenjem podrazumeva dvostruki grč sebičnog i čvrstog ludila razjarene privlačnosti i isto takve sulude srdžbe razjarenog rasipanja, koji uzajamno prepleteni ne puštaju jedni druge i razdiru se međusobno se mučeći. U ovom rvanju nema nikakvog smisla i nikakvog cilja i ničega što je svetlo. Ovaj dvostruki grč je hladna vatra, ledena ukočena tama, noć zamrznuta u sopstvenu zatvorenost, to je ono što Dante naziva dnom pakla, ledeni pakao, tamnica satane.

I ovo surovo i besomučno gorenje koje, ako oživi, nemilosrdnom snagom besni svetom i naziva se srdžbom boga Tore. Ova slepa sila jedna je strana noći bivstva, strogost krute i neoslovljive prirode, nužnosti večito promenljivih zakona, uporna odlučnost borbe za egzistenciju. Ovamo pripada sve glupo i teško, ograničeno i sudbinsko, mašina i instinkt. Takva hladna vatra je zavist i osveta i mržnja i surovost, sebičnost i gramzivost, gde nema slobode, samo mehanička prinuda, nema igre ni radosti, samo neprekidno izvršavanje neopozive prinude zakona jednoličnih i tvrdih kao kamen.

Iz ovog dvostrukog grča otrže se svetlost i toplota, i pojavljuje se u stvaranju ono što je vidljivo, i ume da popusti, javlja se smeh, vedrina, lepota, blagost i mir. Topli i svetli plamen izvija se iz hladnog gorenja i razrešava ga. Svetlu vatru Beme dovodi u vezu s tvoračkom reči, s onim: fiat, neka bude.

Za uzajamnu vezu vatre i reči zna i Origena. Dve osnovne reči Heraklita su vatra i logos. Sigurno je da je najviša razina bivstva goreti u vatri reči. Svako živo biće kod Jevreja ima nefeš (dušu) i ruah (duh), nešamah, govornu dušu-duh ima samo čovek, a nešamah je bilo, ono je Gospod udahnuo u prvog čoveka. U svakom slučaju je neobično da je kod Bemea svetla, topla vatra onaj elemanat koji razrešava tamni grč pre stvaranja, i tako će razrešavajuća vatra postati specifičan rod umirujuće vode. Ova misao tačno pokriva hebrejsku baštinu. Eš i majim (vatra i voda) su dopunjujući element, jer ešmajim (šamajim) znači raj, odnosno drevni dom duše. Kod Heraklita se vatra i voda javljaju u jednoj reči kao prester, odnosno vrela para, a ova para je zapravo supstanca logosa. Ova voda pretvorena u vatru i vatra pretviorena u vodu jeste topla vlaga, što je mesto rađanja i stanište duše-duha koji govori. Možda krv, ili more osvetljeno suncem, svejedno.

U Tibetu se primenjuje specifična forma joge. Naziva se tumo, i pustinjaci koji žive u zavejanim planinama uz pomoć tuma neometano se kreću u najvećoj hladnoći i čak nasuprot veoma oskudnoj odeći. Osnova vežbe jeste da čovekovo telo krije u sebi neograničenu količinu i stepen toplote.

Ako se ova toplota oslobodi, može se bosonog stajati ili sedeti na glečeru, i produžiti meditacija. Propisi joge uče pustinjaka da središte grejanja u njemu pruži toliko toplote koliko mu je potrebno da se ne bi smrzao. Vežba joge navodno i nije naročito teška pa je i Evropljani za relativno kratko vreme mogu naučiti.

U Indiji se znalo za tri reči za vatru, tedžas, agni i tapas. Tedžas je blistavo svetla vatra, ponajvećma svetla jara sunca. Agni je najčešće bog vatre, ali u svakom slučaju u religioznoj terminologiji vatre, vatra kao mitološka pojava. Tapas ima više značenja, i to znači samosavladavanje, askezu, samodisciplinu, pre svega takvo držanje i toplotu kada čovek postane gospodar nad svojim sopstvenim prirodnim silama. Vatru tapasa čovek uvek uvežbava na sebi. I strast je vatra, ali je tapas ona vatra koja je jača od strasti. Ova samodisciplinovanost ima viši stupanj nego instinkti prirode, ali je naročito mnogo jasnija od instikata. Tapas je u stanju da obuzda prirodne sile i kod veće snage svetlosti i kod višeg žara. Ovaj tapas je nedvosmisleno u srodstvu s tumom, samo mu je primena drugačija. Tumo održava toplotu tela. Tapas raspršuje sile koje sprečavaju duhovni put prirode. Tumo pomaže prirodnom čoveku.

Tapas je uvek usmeran protiv prirodnog čoveka. Tapas je sublimacija vatre. Vatra samoporicanja. Kao što Kathaka kaže: vatra koja vodi u nebo. Žar samosavlađivanja uvek je za stepen viši od onoga prirodnog svojstva nad kojim se praktikuje. Askeza i samodisciplina je ona toplota koju čovek podstiče u sebi kako bi sažegao u sebi sve što nije čisto i nije uzvišeno, nije večno, nije aspsolutno i nije končano.

Ono što se u alhemiji naziva vatra, ni to nije ništa drugo do jedna vrsta tapasa, jer i alhemija želi isto što i Katha-upanišada, Heraklit, tibetanska joga, ili Beme. Želi da zapali vatru Načiketas. Vatru koja gori zbog toga da bi se dosegao večni svet. Purgatorijum je ista ta vatra, isti tapas koji sažiže u čovekovoj duši sav onaj kal koji se nagomilao tokom života, i koji ne dopušta da se dosegne spas. Mistici kažu kako nema potrebe za spoljnim suđenjem. Na drugom svetu se u svakoj duši budi duh istine, pneuma tes aletheias, kao što kaže apostol Jovan, dikaios, istinski čovek, kao što kaže apostol Pale, i bez bilo kakvog naročitog spoljneg i višeg suđenja sam na sebi primenjuje onu vatru koja u njemu sažiže kal. Ostaje samo ono što može da izdrži sud vatre. To je misao o vatrenoj smrti na kraju sveta. Od celokupnog sveta ne preostaje ništa drugo sem ono što je ostavio tapas sveta.

Jedinstvena sposobnost Indije jeste što razrešavanje velikih metafizičkih zadataka – suprotno velikom delu religija – ne odlaže za drugi svet.

Živimo ovde samo prema prirodi, posle smrti ćemo imati prilike da ispaštamo. Indija započinje sada. Ukida slepilo. Kao što [ankara kaže, klice neznanja spaliti tokom saznavanja. Život svakog bića traje od nesamerljivih vremena, i svaki trenutak je prilika da se čovek probudi iz smrznute slepe noći koja je pomamna i mračna kavga neznanja i besvesti bivstva, borba za opstanak i besomučna bludnja koja uz to ide. Svaki pravi život počinje u onom trenu kada ga čovek odista započinje. Nije vezan za vreme, ni za grehove, propuste, vrline, nije vezan za liniju smrti. Ovde i sada, kada zapali vatru Načiketa, kada u sebi zapali tapas, pravatru samoporicanja, kada u sebi zapali vatru žrtve. Sada čovek može da se vrati komentaru Postanja, gde Beme kaže, istina ne dovoljno jasno, kako blistava munja (Beme: Blitz, Heraklit: keraunos) sukne iz tamne i hladne vatre. Beme svojom religioznom terminologijom piše da je božanska priroda pre stvaranja sveta gorela u tamnoj i hladnoj vatri i razdirala sebe samu u pomamnom besu, kao večita borba prirode za opstanak, nemilosrdno hladno gorenje neizbežne kavge u slepoj noći besvesti. Bog je ovu vatru, pojačavanjem svoje nezamislive snage, usmerio prema samom sebi kako bi pustio svetlost na sopstvenu prirodu, i da je upozna, i iz ovoga preusmeravanja sila suknula je svetlost. To je tapas. Video je da je ova večita kavga neplodna i besmislena, i niska, i tamna, i surova, i tričava i luda, i primenio je samopregor, a iz samoporicanja su šiknuli plamenovi munje, i otkrio je da je samopregor moćniji od prirode. I priroda, kao i toplota, bile su prinuđene da se poklone svetlosti.

Katkada treba mobilisati celu baštinu kako bi čovek razumeo smisao jedne jedine reči. U Bemeovom postanju iznenadna pojava ove svetle i tople vatre uopšte ne sledi iz prethodnoga. Uloga tapasa u Kathaki takođe je nejasna: zašto ona pribavlja najviše dostižno znanje. Međutim, ako čovek ume da zapazi srodnost između Bemea i Kathake, otkriće da je kod Bemea reč o tvoračkom tapasu, o onoj najvećoj moći bivstva koje je obuzdalo tamne sile praprirode, i koja je uvek bila i ostala jedina najviša moć, koja pripitomljava i razrešava strogost neobuzdane divljine prirode, i da ubaci svetlost u njenu tamu. Na početku začela Bog je primenio tapas, zapalio je u sebi vatru samoporicanja kako bi savladao u sebi svoju razjarenost, i bi svetlost. Istovremeno čovek treba da utvrdi da je u Kathaki vatra koja vodi blaženstvu, vatra koja gori zbog dosezanja večne svetlosti, vatra koja vodi u nebo jeste tvoračka metafizička sila ugrađena u svet, sila koja je tako nastala što je vulkanska srdžba koja stvara svet šiknula iz prirode božanske moći, preusmerena nazad prema Bogu samom, i iz nazamislivog napora preusmerenja znanje doseže takvu moć koja se bez ostatka predala u ruke sebe same i pribavila najveće: samoopredeljenje.

Svaka civilizacija počinje time što je Prometej s neba doneo vatru. Jer počinje time da zna više nego da se bori za puki opstanak. Počinje da ume da raspolaže nečim što ga je pre toga slepo obuzimalo. Jasnim umom usmerava one sile koje su ranije neograničeno gospodarile njime. Svaki ljudski život počinje time što čovek ume da primeni tapas na samom sebi. Zapali u samom sebi vatru Načiketas kako bi mogao da razlikuje nisko od visokog, kako bi umeo da sagori sve što, kao što kaže Kathaka, traje samo jedan dan. Ono što donosi Prometej, to je vatra samopregora, i bogovi razbojnika kažnjavaju zato što su posredstvom ove vatre ljudi sada dospeli do takvog savršenog znanja koje je jednako sa znanjem bogova. Verna praksa tapasa vodi ka sveznanju, to jest izvor sveznanja jeste samopregor. Zato je najveća stvar na svetu žrtva. To je sadržina Kathake koja bi se, istina, mogla analizirati i iz drugih upanišada, ali Kathaka isključivo o tome govori. Ono što kazuje izvan i iznad toga, to su misli koje se mogu naći u velikim upanišadama u aksiomatičnijem izrazu. Pre svega da tapas nije samomučenje. Ako bi to bio, onda bi bio samo varijanta one kavge kakvo je surovo i pomamno hladno gorenje. Otkriće je samopregora kako ima nešto što je važnije od života, i život se podređuje ovom važnijem. Drugo je spas, a drugo je uživanje. Tapas nije ono kako je askeza tumačena u Evropi, da je samomučenje – tigrovska askeza koja se krvoločnim besom baca na čovekov život i raskomada ga. U Evropi pojam samopregora nikada nije bio čist. Evropa je iz prirode, to jest iz tamne vatre samo izuzetno mogla da se uzdigne, naročito u svojim naročito velikim, ali zato prećutanim misliocima i svecima, i uvek je bila obuzata slavljenjem života. Drugo je spas, a drugo je uživanje Evropi je uvek trebalo uživanje, ono što sada i ovde ume uhvatiti. Uvek je večni spas žrtvovala trenutnom uživanju. Budala se maša uživanja pohlepno i samo za sebe. Uvek je primenjivan obrnuti tapas, porican je samopregor, pa je čak i u askezi davana sloboda pomamnim strastima prirode. Kružeći u tami mesečarstva, držeći sami sebe za naučnike, mnoštvo ludaka juri gore-dole u taštoj mudrosti. Nikada ne misli na drugi svet kao nezrelo dete, i bludi usred svoje zasenjenosti imovinom. To je život. Drugog sveta nema. Veruje u to, i uvek je iznova plen smrti.

Duhovnost Evrope je zbog toga tako jadna i strašno siromašna i neznatna, a za zahtev koji se uzdiže iznad određene razine zato je tako dosadna i plitka: besmislena gomila zabluda koje se ponavljaju i nedomišljenih odvažnosti.

Razlikuje se i suprotstavlja se jedno drugom ono što se naziva budnost i mesečarstvo. Vidja i avidja. Ko živi u prirodi, ko odabere uživanje, on spava u životu, jedino se po tome razlikuje od životinja i biljaka što bi se u bilo kom trenutku mogao probuditi. Ali to ne čini. Ko hoće da se probudi, on mora da zapali vatru Načiketas. Ali to nije lako učiniti čak ni s ispravnim razumom. Budnost je argumatacijom nedostižna. Zalud je učenje i čitanje. Jedino i samo tapas, samopregor. Nikakav drugi put ne vodi ovamo. Čovek treba na samom sebi da primeni vatru tapasa kako bi prirodu u sebi očistio i uzdigao.

Čovek treba da izlije samoga sebe iz prirode. Novo biće izliva iz sebe – novo, to jest staro, najstarije odnosno pravo. To biće upanišade nazivaju Atman. Kathaka ima dva naziva: Atman i Puruša. Puruša znači čovek, primordijalni večni čovek kao jevrejski Adam. Ali jako treba paziti. Čovek prirode i Atman nisu dvojica. Ne sme se počiniti greška koju je načinio apostol Pavle koji je starog i novog Adama razdvojio ograničenom jednomizauvekošću, a time je prirodu bacio u provaliju i duh pak ostavio bez korena. Zabranjeno je, kaže Šankara, praviti razliku između individualne duše i saznatljivog duha. To je svarupa-tvam, zakon jedine istovetnosti.

Ko zna Atmana, on se više ne rađa i ne umire. Ovo saznanje je konačno. A ko se probudi (vidja), on ne čeka dok ne umre, i besmrtnost ne želi da započne posle završetka života. Uvek je bio besmrtan, i sada je, ali je sada pribavio jasnu svest o tome. I sada zna. Počev od tog trenutka kada je saznao svoje pravo biće, Atmana, više ne zna šta je nastanak i prolaznost. Atman je manji od zrnceta maka, veći od stostrtukosti svetova. Sedi na jednom mestu, i daleko luta. Leži, i svuda boravi. Atman je vozar kola života. Nastava u svakom biću, samo najoštriji um zna za njega. Nije dovoljno da tanano gledaš, jer je on još tananiji.

Vodeća misao druge adhjaje jeste etad vai tat, to jest to je on sam. To je poglavlje svarupa-tvam (jedine istovetnosti) istovremeno i suprotnost velikog odlomka ^handogja-upanišade, tat tvam asi (to si ti). Najmoćnije i najsažetije učenje upanišara o Atmanu. Posle rečenoga ovde više nema naročitih teškoća u razumevanju.

Lično božanstvo Svajambhu, tvorac sveta, tako je stvorio čoveka da mu je čula usmerio prema napolju. Za spoljni svet znamo da je priroda, i to ona priroda gde čovek spava, traži uživanje, i od životinja i biljaka se razlikuje samo u tome što bi se u svakom trenutku mogao probuditi, ali ne čini to. Ovo je, recimo, sekundarno stanje čovekove egzistencije čiji je rezultat da čovek bez znanja i bez svesti umire i ponovo se rađa, i opet umire, tokom nebrojenih vekova sveta. Primordijalno stanje koje treba dostići, odnosno u koje se treba vratiti, čovekova je izvorna budnost, i on je tako realizuje što se uz pomoć tapasa preusmerava, svoja čula, okrenuta prema spolja, usmerava prema unutra, praktikuje samopregor u tami prirode i pali vatru Načiketas, i pribavlja samoopredeljenost nad samim sobom. I kada se okrene, nalazi u sebi samom besmrtno večno biće. Atman je nedodirljiv, jer je on onaj koji može da dotakne, nevidljiv je, jer je on onaj koji vidi. Nije ga lako naći. Med je ovaj život za svako biće, kaže Brihadarnjaka upanišada, i čovek se obeznani lickajući med, i zaboravi sve ostalo. Ali ko preko meda otkrije sebe samog, taj ima moć nad prošlošću i budućnošću. Ovaj Atman, primordijalno biće, bio je pre sveta, bio je pre pra-voda, bio je pre vatre. Prva vatra je vatra žrtve. Atman je vatra koja tinja u drvetu za potpalu (učenik kada pristupa učitelju – ahmanu zato nosi u ruci drvo za potpalu). Atman (Puruša) je veličine palca, i on gori usred čoveka kao plamen bez dima. Atman je nebo, Atman je vazduh, sveštenik koji prinosi žrtvi i oltar i žrtva, gost i prag, vreme i bogovi, veličina i istina. Za njega više nema ni spoljašnjeg ni unutarnjeg, već je samo kristalno čisto znanje, kao što kaže Šankara.

Jedina čovekova obaveza u životu, u ovome, ovde, danas i sada, jeste da pribavi ovu budnost. Onaj ko u ovom znanju ovde, pre raspada tela, ne bude sudeonik, on će se u patnji života i lutanju i pomamnom kruženju prirode ponovo vratiti i otelotvoriti. Ne u onom smislu kako to s detinjom bistrinom uma veruju u Evropi da čovek umre danas, a sutra je već ponovo ovde na zemlji.

Hindu baština uči da godina sveta traje 432 miliona godina, za to vreme Brahma iz sebe raskrili svemir, rascveta ga, potom svet vene i propada i umire. U svakoj godini sveta duše se ponovo roje, potom se vraćaju u rezervoar. Probuđena duša se pak ne vraća u rezervoar, nego se sjedinjuje s Brahmanom.

Smrtnik postaje besmrtan.

To je kraj učenja.

Bela Hamvaš

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Vatra koja gori zbog toga da bi se dosegao večni svet [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 15 min
0