Veliki knez nespokoja [Tema: Pesoa]

| November 7, 2018 | 0 Comments

 

Piše: Aleksandar Jerkov

 

Jednom kad počnete da čitate Pesou, nećete moći da prestanete iako se njegova dela toliko razlikuju jedno od drugog da imate utisak kako čitate različite autore, ali to nije pogrešan utisak. Čitanje Pesoe zaista jeste čitanje više različitih autora. Uprkos tome, kada jednom upoznate njegova raznorodna dela, ostaćete sa njima onako kako se ostaje, recimo, uz Leopardija, manje Kanetija ili, na drugačiji način, našeg Miodraga Pavlovića. Pesoa je mudri melanholik, usamljenik koji u dubokoj i lirskoj refleksiji stvara svetove i u sebi nadoknađuje ovaj jedan u kojem nije našao previše toga za sebe, znalac čiji se horizont saznanja ne nameće množinom citata, nego usvajanjem tradicije i promišljenošću koja jasno svedoči šta je sve ugrađeno u nju. Ima u njemu Montenja i Kirkegora, Emersona i Toroa, Šlegela i Šatobrijana, Vitmena i Poa, ali toliko Pesoe da je on jedno ime za sebe u istoriji književnosti.

Pesoa je u onoj bivšoj zajedničkoj zemlji objavljivan početkom sedamdesetih, kada smo se sreli sa njegovim stihovima u Poslednjoj čaroliji koju je preveo Mirko Tomasović i objavio u Rijeci. U poslednjih dvadesetak godina izašao je čitav niz novih, veoma dobrih prevoda. Poseban događaj bile su zbirke stihova koje je na svom vrhuncu objavljivala Paideia – Večiti kalendar, Poznati stanac, Luka na pučini, sve u prevodu Jasmine Nešković. Knjiga nespokoja štampana je početkom veka u Zagrebu, pod naslovom Knjiga nemira, a u makedonskom prevodu videli smo je pre nekoliko godina na skopskom sajmu knjiga. Sad ovo remek-delo svetske književnosti stiže i do naših čitalaca i napraviće pometnju među onima koji vole pravu literaturu, to je po mnogo čemu jedinstvena knjiga. Ona je značajna i za nas koji se bavimo srpskom književnošću, jer je ovo delo izazovno za sagledavanje Andrićevog raspona od rane knjige Nemiri do posthumnih Znakova pored puta, najčitanijeg dela srpske literature u poslednjih četrdeset godina. Kada je Pesoin lik izronio iz čudesnog Saramagovog romana Godina smrti Rikarda Reiša, bio je to spektakularno dobar izbor i susret sa najvećim savremenim portugalskim piscem, čas u kojem književnost oživljava književnost. Antonio Tabuki je Pesoi takođe posvetio jedno kratko prozno delo, Tri poslednja dana Fernanda Pesoe, pokazujući koliko je Pesoa okupirao imaginaciju velikih pisaca pola veka posle svoje smrti. (Poslednji Pesoin odjek kod nas pojavio se u delu Dragana Stojanovića.)

Fernando Pesoa je rođen 1888. godine u Lisabonu. Za života jedva da je postojao u književnosti, dok je danas ne samo portugalska književnost nego i evropsko pesništvo, ipak pre svega pesništvo, nezamislivo bez njega. Izuzetnu zbirku pesama Poruka objavio je tek 1934, godinu dana pre smrti. Iako je za pesme bio nagrađen, iako je bilo dosta njegovih tekstova rasutih po periodici, iako je pisao i na engleskom, njegova slava je počela tek kada je posle njegove smrti u stanu u kojem je živeo pronađen ogroman kofer pun njegovih rukopisa. Taj stan danas je deo izvanrednog muzeja koji mu je posvećen, a kofer kao neka stara škrinja stoji uz naočare, kišobran, rukavice, nekoliko komada odeće i krevet, pisma i rukopise izložene u stalnoj postavci koja svedoči o umerenoj materijalnoj skučenosti u kojoj je živeo generalski sin, rođen u palati prekoputa zgrade lisabonskog pozorišta. Kada se iz Durbana u Južnoj Africi, gde se školovao nakon što mu je umro otac i majka se preudala pa preselila sa sinom kod novog muža, vratio u grad u kojem je rođen, više nikuda nije ni išao. Lisabon je grad neobičnih muzeja kakvi su, recimo, zaista jedinstven muzej keramičkih pločica, muzeji koji čuvaju ukus prošlosti posvećeni kočijama i tramvajima, ili istoriji fada, a tu je i jedna izvanredna kolekcija portugalskih impresionista u zgradi koja je početkom prošlog veka dobila nagradu za arhitekturu. Pesoin muzej primer je dobre organizacije i postavke. U prizemlju se organizuju izložbe slikarskih dela inspirisanih Pesoom i kada smo bili u njemu, bio je krcat portretima velikog pisca. Na spratu je velika, funkcionalna biblioteka koja prati sve što se o Pesoi napiše u svetu i nudi nekoliko mesta za kontinuirani naučni rad. Iznad nje je ceo jedan sprat u ekranima na kojima se mogu pregledati sve slike ne samo Pesoe, njegove familije i prijatelja, mesta u kojima je živeo i savremenika nego i bogat dokumentarni materijal cele epohe, dokumentarni filmovi i nekoliko uspelih inscenacija, Pesoina izazovna biografija i nizovi hronologija. Uz savršeno obrađenu i anotiranu bibliografiju, organizovanu po nekoliko ključeva kao poseban fond, to daje radni ambijent kakvim se ozbiljne kulture odužuju svojim velikim piscima. Na jednom spratu je i skromna soba u kojoj je živeo. Muzej ima i jedan čudan postor koji je pretvoren u maštaonicu u kojoj se svetlostima lasera ispisuju Pesoini stihovi i citati, uz muziku i promene boja dok se posetilac opušta prepuštajući se slobodnom toku misli, iz nje se u prizemlje vraća liftom u kojem su takođe ispisani stihovi, i jedna pesma na engleskom o Portugalu koja raskriva dvojstvo imperije i propasti, potresna i savršena. Tako bismo i mi mogli i morali da uredimo muzeje naših pisaca i njihove zadužbine, a ne da rušimo kuće u kojima su živeli, ako to uopšte više ima smisla i napisati nakon onoga što je urađeno sa kućama Andrića, Crnjanskog, Pekića…

Dok su iz ostavštine izlazila dela i fragmenti koje je Pesoa pisao i pohranjivao u svoju rukopisnu ostavu, postalo je jasno da je reč o jednom od najvećih evropskih književnika prve polovine dvadesetog veka. Samo po sebi, to što dela izlaze posthumno, pa i obrt koji izazovu kada je reč o mestu jednog autora u književnosti, nije nešto toliko neobično. Ima puno autora čija su dela objavljivana posle njihove smrti i onih koji su se tek tada uzdizali do nespornosti književnog klasika. Najpoznatiji takav slučaj svakako je Kafka. Sve što je vezano za Pesou kompleksno je na svoj način, pa i to čiji su rukopisi u njegovoj ostavštini nije jednostavno pitanje. Nije reč o nekoj glupoj grešci da su se tu našli tuđi tekstovi, kao što je kod nas bio slučaj u ostavštinima Andrića ili Todora Manojlovića, ili onom zapetljancijom oko jednog neobičnog prevoda Crnjanskog, dok je rukopis engleske verzije Romana o Londonu ipak nestao. Pesoa je zaista svojom rukom pisao tuđe tekstove. To je posledica začuđujuće situacije da je izmislio čitav niz ličnosti, sa celim i potpunim biografijama, i pisao dela koja je pripisivao tim ljudima izraslini iz njega. To dakle nisu bili obični pseudonimi, nego heteronimi i zasebne ličnosti različitih individualnih osobina i posebnog stila. Tako je Pesoa ne samo autor različitih dela već i tvorac više distinktivnih autorskih ličnosti čiji opusi postoje svaki za sebe. Pesoa nije samo jedan pisac, nego ličnost koja objedinjuje sve ove heteronime i u svakome od njih on je bio neko stvarno drugi. Pesoa je po svoj prilici autor sa najviše relevantnih heteronima u istoriji književnosti. Moglo bi se reći da uz njega ide čitava jedna mala nacionalna književnost, niz izvanrednih autora koji čine ličnu književnost Fernada Pesoe. Taj pojam lična književnost, kao individualni analogon nacionalnoj književnosti, naravno da ne postoji, ali bi ga vredelo u ovom slučaju izmisliti. U tom smislu bi njegov opus trebalo tumačiti na sasvim drugačiji način no što se čini u istorijama književnosti. Trebalo bi pisati o svakoj od njegovih inkarnacija kao o posebnom portugalskom autoru, odnosno autorki (bilo je i takvih rodnih transgresija). Čudesno je kako Pesoa nije samo umesto svoga imena upisivao nova imena, koja bi se sva mogla prikupiti u pojmu jednog autora, nego je za svako ime stvarao i ceo novi identitet nepostojećih, ali za njega stvarnih i u njegovom duhu živih pisaca, pa to menja smisao jednog opusa više nego Fukoove napomene o funkciji autora. I Knjiga nespokoja ima tri takva različita identiteta za koje su vezani u njoj sakupljeni zapisi.

Kada sam prvi put video listu heteronima, bilo je na njoj preko šezdeset imena, sada se u beleškama navodi da ih je najmanje sedamdeset. Neki od njih bili bi veliki, autentični književni stvaraoci kao šo su Kaejro, Kampuš, Suareš ili Reiš. Čudna je situacija do koje dovodi tolika multiplikacija identiteta jednog čoveka u kojem se nastanilo toliko mnoštvo različitih autora, a možda idealna prilika da se vidi razlika zatečenog, nametnutog identiteta koji nam je zadat rođenjem i obrazovanjem, i izbornog identiteta koji sami razvijamo. Pesoa je imao kapacitet mnogih ličnosti i snagu pravog demijurga koji može da kreira nova bića u sebi kao što kreira nove svetove u onome što piše. Psihoanaliza bi verovatno imala šta da kaže o takvoj multiplikaciji ličnosti, ali ona je mnogo značajnija poetički, možda i filozofski. Ko ne usvoji svet onakav kakav jeste, možda i mora da ga različitim svojim projekcijama naseli i makar tako koliko-toliko pripitomi. Dijalog tih različitih stvaralačkih ličnosti koje je Pesoa stvarao obeležio je i knjigu Heteronimi koja je pre nekoliko godina objavljena kod nas.

U Knjizi nespokoja autorski likovi su Gedeš, Soareš i sam Pesoa, a pitanje odnosa ovih impostacija i subjekata uz koje su pripisani tekstovi koji čine ovu neobičnu knjigu objavljenu dugo posle Pesoine smrti privlači pažnju komentatora. Odnosi fragmenata toliko su komplikovani da je izrađen poseban tekstološki softver koji omogućava korisnicima da oblikuju sopstvenu verziju rukopisa. Ali to su stvari važne za specijaliste i stručnjake. Dileme genetičke kritike, kada je reč o ovako složenim rukopisima, ne daju se razrešiti ni decenijama posle prvog izdanja. Ipak, niko ne uzima u ruke takvo delo kakvo je Knjiga nespokoja da bi pratio koji se sve glasovi javljaju u njoj, iako to jeste zanimljivo jer su i oni plod umetničke imaginacije i kreacije, ili da bi pratio tekstološke nijanse i začkoljice u priređivanju, već zato što je to knjiga pisana delikatnim i neobičnim stilom i predstavlja pribežište za posebne ljudske duše. Takve, bolje duše, neće moći da joj odole ne zato što će deliti Pesoina uverenja, recimo ona monarhistička, mistička ili okultistička, već zato što takva uverenja Pesoa predstavlja unutar jedne manjinske koncepcije koja naprosto traži ogromnu empatiju i nailazi na nju. Pesoa nije sentimentalan, ali je samosažaljiv i toliko fino nežan, otmeno melanholičan, da njegova manjinska pozicija privlači ogromnu i narastajuću simpatiju. Ta dijalektika preovlađujuće naklonosti za delikatnost i uzdržan ton, koliko i za ustručljivu nepopustljivost koja kao da kaže, tiho i odlučno, da se ništa neće žrtvovati da bi se nešto promenilo, to pokazuje monašku strpljivost i snagu koja je mimo svakog fanatizma dovoljna da uveri kako je zapravo jedino vređno čoveka to da ostane svoj, da bude u manjini dok pred samim sobom zastupa sebe.

Kada Delez i Gatari, čuveni filzofsko-psihološki par, određuju šta je manjinska literatura – oni to čine upravo povodom Kafke – onda zapravo daju instrukciju o tome kako se od utvrđivanja manjinske literature unutar onoga što je većinsko, a ne izvan njega, može pokazati nova dijalektika minorita i masteriteta. U tako široko postavljenim kategorijama kao što su deteritorizacija jezika, neposredna političnost individualnosti i sabiranje iskaza ima mesta za svaki manjinski mentalitet. Od usamljeništva do ekskluzivne minorizacije, jedan lični izbor i životni stav stiču prodornost, pa tako Pesoino ispovedničko zauzimanje tihe i povučene pozicije postaje paradoksalno delatno i osobađajuće. Iz Pesoinog teksta i njegovog usvajanja se vidi zašto koncept minorne literature ne završava u popularnim obrascima, zašto manjinska književnost ne može biti trivijalno popularna, već nepopularnost čini poznatom, a izuzetnost poštovanom. To će reći da dragocenost svog usamljeništva Pesoa ne razmenjuje za sentimentalnu dopadljivost, ne piše popularno, nego stiče poznatost u onoj meri u kojoj je nepodnošljivo ostati u stadijumu većine i gomile. To i razlikuje bolje duše, čak i kada bi bile u većini, one bi ostajale usamljene. Tako se Pesoino usamljeništvo i teška strategija naseljavanja samoga sebe proizvedenim identitetima i drugim autorima pokazuju kao čista opozicija svakoj popularnosti. U vreme kada smo preplavljeni populističkim i senzacionalističkim pisanjem, Pesoa je jedan sasvim drugačiji izbor. Napokon, on je na početku svoje karijere izmislio čitav književni pravac, sanzacionizam, i stvorio izmišljenog autora koji će ga zastupati, kao da je znao da će ovo biti senzacionalistički vek pa se tome usprotivio gradeći jedan sasvim dugačiji pravac razvoja epohalnog, a ne popularnog književnog izraza.

Kolektiv se u tekstu koji ga neće i koji se iz njega izdvaja cepa da bi dao za pravo i jednoj izrazitoj manjini i njenoj usamljenosti da postoji unutar njega, pisanje tako stiče društvenu viralnost, revolucionarnost koja nije površna, manifestna. Patos nerazvijenosti, zapravo, upućuje na strategiju zbrinjavanja po kojoj pseto kopa svoju jazbinu, ili pacov svoju rupu, kako su podsetili Delez i Gatari. Manjinska književnost unutar većinskog jezika postoji kao zaklon u kojem manjinsko ostaje to što jeste, ali nalazi načina da bude delatno i društveno značajno. Pesoa nezavisno od svog parcijalnog jevrejstva isto toliko koliko i zavisno od svog nekatoličanstva, što je posebna pozicija u zemlji kao što je Portugal, manjinski ekvilibrijum pretvara u nešto bez čega nijedan čovek ne može. Uteha zapisa, memorije, refleksije, glose, gnome, lirskog razgraničenja, sluha za patnju kao talenta da se ona uveća do neodoljive bezrazložnosti, sve to Pesou čini nespokojnim upravo tamo gde je možda jedino on zaista spokojan. U tom žaljenju samoga sebe koje se ne može iskazati, u toj žalobnoj igri u kojoj čovek samoga sebe podmeće svom pisanju, Pesoa oslobađa svog čitaoca. Koliko je nemogući oblik njegovih zapisa književnoistorijski autentičan doprinos poetici beleženja, toliko je ova paradoksalna strategija koja oslobađa čitaoca njegovog sopstvenog tereta razlog da Knjiga nespokoja nikada nije knjiga saučešća, nego velike metaretoričke i paraegzistencijalne katarze. To je, uostalom, svaka manjinska literatura koja se ne oslobađa sebe i svog položaja, već spasava sve ono što većinska nikada ne može da učini za samu sebe. Knjiga nespokoja naprosto čoveka vraća ljudima i ljudskosti, a da ništa ne mora da promeni u njima. I tako je svaka promena iluzija svoje vrste.

Čemu se čitalac može nadati od ove knjige zavisi od toga kako joj priđe. Sve pragmatičke potrebe valja ostaviti po strani i prepustiti se unutrašnjem horizontu dilema koje ona razvija do neslućenih razmera i ne razrešava, odustaje od svake sile da bi bez ubeđivanja bila neodoljivo ubedljiva. To što se sa njom dešava možda podseća na jedno drugo viđenje Kafke, ono u tekstu Valtera Benjamina. Da opiše neodoljivi utisak birokratskog aparata i suda, Benjamin se okrenuo nekoj čudnoj anegdoti koju je, može biti, doneo sa svog puta u Moskvu, a možda i samo preuzeo kao jednu od predrasuda i pogrešnih legendi koje su pratile čuvenog kneza Potemkina. Svako zna za legendu o Potemkinovim selima, lažnim naseobinama koje je navodno knez gradio kako bi impresionirao rusku caricu. Istina je, međutim, malo drugačija, kako nam je to nedavno pokazao Volkov, da je cela legenda nastala iz pogrešnog izveštaja. Potemkin je gradio kulise da imperatorka ne bi gledala ružne slike, a ne da bi je obmanuo da su tu podignuta čitava nova sela. O tome je na Zapad poslat pogrešan izveštaj, u tekstu iz kojeg potiče legenda o Potemkinovim selima govori se sa toliko razumevanja o putu da se navodi i to kako Rusi votku piju iz samovara dok sede ispod visokog drveta borovnice. Kako se na Zapadu vidi Rusija, jasno je iz cele te smejurije koju je pisao neko ko se razume u Rusiju i ruske običaje koliko i u običaje Bantu plemena, zapravo nešto manje od toga. Ali Benjmin nije pisac predrasuda, naprotiv, njegovo kritičko delo razvilo je izrazito manjinski diskurs tumačenja književnosti. On sa velikim pripovedačkim talentom piše o tome kako je knez Potemkin imao ponekad duboke napade depresije, što ne mora odmah biti shvaćeno samo kao još jedna od predrasuda o ruskoj duši. Tokom jednog posebno dugog depresivnog perioda, veliki knez je sedeo sam i izgubljen u svom krevetu, a gomila državnih akata koje je trebalo potpisati i poslati je toliko narasla da su očajni visoki činovnici vreme provodili pred njegovom sobom iako se nisu usuđivali da kneza uznemire u toj žalobnoj odsutnosti. Kao u dobroj priči, tu se javlja neki niži službenik Šuvalkin koji ne okleva da iskoristi priliku i ulazi u sobu, bez reči dodaje Potemkinu pero i podmeće akte na potpis. Potemkin bez reči i zadrške sve dokumente potpiše i Šuvalkin ih, kao da gledamo Gogoljevu dramu, iznosi iz sobe i daje visokim činovnicima koji sa uzbuđenjem, žurno pregledaju materijale i vide da na svima njima umesto potpisa Potemkin stoji kneževom rukom napisano Šuvalkin. Dokumenti sa takvim potpisom postaju čista literatura, depresivni Potemkin genijalni pisac, a cela anegdota mala parabola o Pesoinom pisanju i njegovim heteronimima. Benjamin u celoj priči sa ruskog dvora vidi svet Kafkinih činovnika i rad onog suda koji se bavi slučajem Jozefa K. Premda Pesoa nije mogao biti kafkijanski junak, ima nečeg što ga sa njima povezuje, od činovničkog života koji je vodio do voljne, ničim izazvane ekskludiranosti, izmeštenosti iz sveta. Svetom i kod Pesoe upravlja nevidljivi i letalni proces koji se vodi protiv svakog čoveka i u kojem je upravo nevinost nužna pretpostavka pravosnažne presude koja svakoga čeka.

U slici u kojoj svaki činovnik dobija samo ono što je on sam, čini mi se da je jednako dobro videti rezultat čitanja Pesoine proze. Ko joj priđe kao Šuvalkin velikom knezu, dobiće samo svoje ime upisano na onom mestu na kojem je trebalo da piše Pesoa. No onaj ko bude Pesou čitao bez predrasuda koje su okružile legende o ruskom knezu, taj sa jedne strane može videti sam proces, a sa druge epohalni smisao autentičnog usamljeništva koje oslobađa samoće i odbačenosti svakoga ko se sa njim upozna. Pesoina samoizolacija, život u koferu, a ne u svetu, deluje spasonosno, dok sam proces, kako je zaključio Benjamin, ne završava kaznom, čak ni kad je ona smrtna. U Kafkinom svetu kazna nije u takvoj presudi, nego u samom procesu. Tako ni u Pesoinoj prozi nije spasenje u ishodu onoga što se napiše, nego u samom pisanju. Pesoa se, dakle, čita ne da bi se pročito, nego da bi bio čitan.

Gledano ovakvim očima, Pesoina proza deluje kao da u njoj ima i zapisa jednog drugog ruskog kneza iz proze Dostojevskog. Da je posle sloma i oporavka u sanatorijumu, a znamo da do njega nije došlo, knez Miškin seo da piše svoje usamljeničke beleške, sve u tim tekstovima bilo bi različito od onoga što Pesoa beleži jer su različiti jezici, kulture, vremena i iskustva, pa opet se čini kako neki spasonosni idiotizam neodoljivog kneza koji ima jedan bolji um i bolji um kakav je Pesoina proza tako moćno dočarala otvaraju neslućene mogućnosti uživanja u jednom izuzetnom književnom delu kakvo je Knjiga nespokoja, delu koje je žanr samo za sebe.

Naš svet, podseća Benjamin da je Kafka jednom rekao Maksu Brodu, samo je rđava božja ćud, rđav dan. Ima i pored toga nade, dodao je Kafka, beskrajno mnogo nade, samo ne za nas. Kafka, veli Benjamin, nije popustio pred svojim iskušenjem, a nije ni Pesoa. Otuda onaj stid koji se pominje na kraju Procesa, to je stid koji se nalazi i u Knjizi nespokoja.

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Veliki knez nespokoja [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 14 min
0