Piše: Džonatan Frenzen
Možda sanjati: u doba slika, zašto pisati romane? (treći dio)
Dozvolićete mi dve kratke generalizacije o romanopiscima: mi ne volimo da se suviše upuštamo u pitanje čitalačke publike, i ne volimo društvene nauke. Kako je neobično, onda, što se ispostavilo da je za mene svetlo u tami – osoba koja je nenamerno najviše doprinela mom povratku na spisateljske staze – bila jedna društvena naučnica koja se bavi istraživanjem čitalaca ozbiljne književnosti u Americi.
Širli Brajs Hit je dobitnica Makarturove stipendije, lingvistička antropološkinja i profesorka engleskog jezika i lingvistike na Stenfordu; to je jedna otmena, vitka, sedokosa gospođa koja nipošto nije ljubitelj neobaveznog ćaskanja. Osamdesete godine provela je u proučavanju „prisilnih tranzitnih zona“, kako ih ona zove, a to su mesta na kojima se ljudi zateknu iz nužde i gde nemaju neposredan pristup televiziji i drugim sličnim razbibrigama. Vozila se gradskim prevozom u dvadeset sedam različitih gradova. Šunjala se po aerodromima (to je bilo pre nego što ih je okupirao CNN). Obilazila je, s notesom u ruci, knjižare i morska letovališta. Svaki put kad bi primetila da neko čita ili kupuje „supstancijalno pripovedno delo“ (što otprilike znači: romane u broširanom povezu), zamolila bi ga za minut njegovog vremena. Išla je na letnje skupove pisaca i na kurseve kreativnog pisanja da propituje efebe. Intervjuisala je pisce. Pre tri godine intervjuisala je i mene, a prošlog leta smo se našli na ručku u Palo Altu.
Mi romanopisci, kad uopšte pomišljamo na čitaoce, volimo da sebi predstavimo „široku čitalačku publiku“ – jedan veliki, eklektični rezervoar pristojno obrazovanih ljudi, koji se, dovoljno jakim kritikama ili dovoljno agresivnim marketingom, daju nagovoriti da počaste sebe jednom dobrom, ozbiljnom knjigom. Dajemo sve od sebe da ne primetimo da među odraslim ljudima koji imaju sličan obrazovni profil i vode slične komplikovane živote, jedni čitaju mnogo romana, a drugi malo ili nimalo.
Gospođa Hit je uočila tu pojavu, i premda mi je naglasila da nije stigla da ispita baš svakog čoveka u Americi, rezultati njenog istraživanja faktički ruše mit o širokoj čitalačkoj publici. Da bi se kod neke osobe razvilo interesovanje za književnost, objasnila mi je, potrebne su dve stvari. Prvo, neophodno je da navika čitanja supstancijalne literature bude „snažno modelovana“ u vrlo ranoj fazi. Drugim rečima, neophodno je da jedan ili oba roditelja budu čitaoci ozbiljne književnosti i da podstaknu dete da se ugleda na njih. Na Istočnoj obali, gospođa Hit je u ovome zapazila izrazit klasni momenat. Roditelji iz povlašćene klase ohrabruju čitanje kod dece iz osećanja „vlasnosti“, kako bi rekao Luis Okinklos: baš kao što civilizovan čovek mora biti kadar da prepozna dobar kavijar ili burgundac, tako mora biti kadar da oceni vrednost jednog Henrija Džejmsa. U drugim krajevima Amerike klasa je manje važna, a pogotovo na protestantskom Srednjem zapadu, gde se književnost shvata kao trening duha. „Kad trenirate da postanete valjan čovek“, veli gospođa Hit, „ne smete olako raspolagati slobodnim vremenom. Od vas se očekuje ne samo da razvijete radnu etiku, nego i da savladate disciplinu mudrog raspolaganja časovima dokolice.“ Čitavo jedno stoleće posle Građanskog rata, Srednji zapad je bio okrilje hiljadama malovaroških književnih društava, gde ste među aktivnim članovima, kako je otkrila gospođa Hit, podjednako mogli sresti suprugu jednog domara i suprugu jednog lekara.
Ipak, da biste postali doživotno posvećeni čitalac, nije dovoljno da imate jednog ili više roditelja koji čitaju. Prema gospođi Hit, neophodno je da mladi čitaoci pronađu nekog s kim mogu da podele svoje interesovanje. „Dete koje je steklo naviku, ubrzo će početi da čita ispod pokrivača uz baterijsku lampu“, veli ona. „Ako su pametni, roditelji će mu to zabraniti i tako mu dati dodatni podsticaj. Ili će dete naći vršnjaka koji ima istu naviku, pa će to da bude njihova mala tajna. Traženje vršnjaka ume da potraje sve do fakulteta. U srednjoj školi, pogotovo, postoji društvena kazna koju morate da pretrpite ako čitate. Mnoga deca koja su bila usamljeni čitaoci, prijatno se iznenade kad pođu na fakultet: ’Bože blagi, pa ovde ima još ljudi koji čitaju knjige!’“
Dok mi je gospođa Hit izlagala rezultate svojih istraživanja, setio sam se svoje radosti kad sam u prvom srednje pronašao dva drugara s kojima sam mogao da razgovaram o Dž. R. R. Tolkinu. Takođe mi je prošlo kroz glavu da za mene, do dana današnjeg, nema ničeg seksualno privlačnijeg od žene koja čita. No, onda mi je sinulo da ja ne ispunjavam njen prvi uslov. Rekoh joj da ne pamtim da sam, kao mali, video nekog od svojih roditelja da je uzeo knjigu u ruke, jedino što su meni naglas čitali bajke.
Gospođa Hit se nije dala zbuniti: „Da, ali postoji i druga vrsta čitaoca. Postoji usamljenik (social isolate) – dete koje je od malih nogu osećalo da je veoma različito od svih ostalih u svom okruženju. To je jako, jako teško otkriti prilikom intervjua. Ljudi nerado priznaju da su kao deca bili usamljenici. Ta deca prenesu svoje osećanje različitosti u jedan imaginarni svet. Ali to onda nije svet koji možete da podelite s ljudima oko sebe – jer je imaginaran. I tako, važan dijalog u vašem životu postaje dijalog s piscima koje čitate. Iako nisu prisutni, oni postaju vaša zajednica.“
Ponos nalaže da na ovom mestu povučem razliku između mladih čitalaca i mladih štrebera. Klasičan štreber, onaj što je na svome kad se dohvati činjenica, brojki ili tehnologije, odlikuje se ne deplasiranom društvenošću, nego antidruštvenošću. Čitanje, istina, nalikuje na neke za štrebere karakteristične zanimacije, budući da je to navika koja se hrani osećanjem izolacije i istovremeno ga pogoršava. Međutim, to što ste kao dete bili „usamljenik“ ne znači da će vam, kad porastete, smrdeti iz usta, ili da nećete umeti da se opustite na žurkama. Štaviše, izolacija može od vas da načini hiperdruštvenu osobu. Samo što ćete, s vremena na vreme, osetiti potmulu, gotovo pokajničku potrebu da se malo osamite i da nešto pročitate – da se ponovo nađete među svojima.
Po gospođi Hit, čitaoci usamljeničke podvrste (koje ona naziva još i „rezistentnim“ čitaocima) imaju mnogo veće šanse da postanu pisci od čitalaca koji spadaju u podvrstu modelovane navike (modeled-habit). Ako je pisanje tokom detinjstva bilo osnovni medij komunikacije sa zajednicom, onda je razumljivo to što piscima, i kad odrastu, pisanje i dalje biva izuzetno važno za njihovo osećanje povezanosti. Ono što se najčešće doživljava kao antisocijalna priroda „supstancijalnih“ pisaca, bilo da je reč o Džojsovom egzilu ili o Selindžerovom pustinjaštvu, većim delom potiče od ove potrebe za usamljivanjem koje je neophodno da bi se boravilo u izmaštanom svetu. Gledajući me u oči, gospođa Hit reče: „Vi ste usamljena individua koja ima očajničku potrebu da komunicira s jednim supstancijalnim imaginarnim svetom.“
Iako mi je persirala, imao sam utisak da mi gleda pravo u dušu. A ushićenje koje sam osetio kad me je neočekivano opisala, i to onako prozaičnim, višesložnim rečima, poslužilo mi je kao potvrda da je opis verodostojan. Prosto da me neko vidi onakvog kakav jesam, prosto da me neko ne shvati pogrešno – eto, sinulo mi je, dva razloga za pisanje!
U proleće 1994, bio sam usamljena individua koja, doduše, jeste imala očajničku potrebu, ali očajničku potrebu da štogod zaradi. Našao sam nameštenje kao profesor kreativnog pisanja proze na jednom koledžu slobodnih veština i, premda sam na pripremu predavanja trošio mnogo više vremena nego što je neophodno, ipak sam zavoleo taj posao. Obodrila me je darovitost i ambicija mojih studenata, koji se nisu bili još ni rodili kad se premijerno prikazivao Rouenov i Martinov smejaći protest.10 Malo me je, doduše, deprimiralo to što su se neki od mojih najboljih pisaca, zgađeni nasiljem izvršenim nad njihovim čitalačkim doživljajem, zarekli da nikad više neće uzeti nijedan kurs iz književnosti. Jedne večeri student mi se požalio da je na času iz savremene proze morao čitav sat da se raspravlja na temu da li je indijanska spisateljica Lesli Marmon Silko homofob ili nije. Jedne druge večeri, ušavši u učionicu, zatekao sam tri studentkinje kako se krive od smeha prelistavajući nekakav evidentno očajan utopijsko-feministički roman koji su im naturili za potrebe seminara pod nazivom „Žene i književnost“.
Naravno da ne dolazi u obzir da se na jednom seminaru te vrste radi jedna tako crna knjiga kao što su Očajni likovi, pa bila njena autorka i stoput žena. U odnosu Sofi i Ota Bentvuda ima i maltretiranja i nežnosti; ne postoji način da se takva trodimenzionalnost stisne u Prokrustovu postelju nasilnika i žrtve. Ali terapeutski optimizam koji danas hara katedrama za englesku književnost uporno zahteva da se romani razvrstaju u dva pregratka: Simptomi bolesti (kanonska dela iz Mračnog veka otpre 1950) i Lekovi za jedno srećnije i zdravije društvo (dela žena i autora iz ne-belih i ne-heteroseksualnih kultura). Da se studenti danas podstiču da čitaju književnost koja njima lično najviše „znači“, i da čitaju Šekspira – kad uopšte izvole da ga čitaju, jer danas lako možete da diplomirate englesku književnost a da ne čitate Šekspira – onako kako sami „izaberu“ (recimo, tragajući za pogrešnim „reprezentacijama“ Drugog), sve to odražava jedno shvatanje kulture koje više od svega podseća na kompjuterski meni: samo uperiš kursor i klikneš.
Zaista je čudno da, kod tolikih marksista na fakultetima, još uvek neopažena prolazi sličnost multikulturalizma i nove politike identiteta sa korporativnom strategijom segmentiranog marketinga – s prodajnim aparatom koji funkcioniše na nacionalnom nivou, i do te mere sofisticirano da na osnovu vašeg poštanskog broja može da odredi u koju ciljnu grupu spadate i da vas snabde odgovarajućim proizvodima. Čudno je, takođe, da postmodernizam – taj pandan multikulturalizma za potrebe kreativno-spisateljske avangarde uhlebljene na univerzitetu – veliča kao „subverzivno“ isto ono miksovanje visoke i niske kulture koje The New York Times izvodi svake nedelje između oglasa za Tiffany’s i Lancôme.11 Još je čudnije što su se svi ti akademski Če Gevare okomili na „monolitnost“ i „represivnost“ izvesnih tradicionalnih oblika ozbiljne književnosti, i to u trenutku kad se ista ta književnost s televizijom i terapijom bori za goli život. A valjda je najčudnije od svega kako tim herojskim subverzivcima – koji drže predavanja o patrijarhalnom zlu du jour, dok se njihovi penzijski paketi kote i množe na Vol stritu – još uvek polazi za rukom da sami sebe shvate ozbiljno.
No, ionako je oduvek postojala provalija između ideologa, čije se ideje nadimaju od implicitnog optimizma, i romanopisaca, čiji pesimizam proizlazi iz toga što ne mogu ćutke da pređu preko činjenice da iza ideja stoje živi ljudi. Kad se dela savremenih prozaista koriste u ovako optimistične svrhe, to je retko krivica samih pisaca. Američki roman za preostali kulturni autoritet u neakademskoj sferi ima pre svega da zahvali radu žena. Po procenama upućenih knjižara, 70 posto beletristike kupuju žene, tako da ne treba da nas iznenadi to što su poslednjih godina većinu tzv. crossover romana (dobrih knjiga koje uspevaju da nađu publiku) napisale žene: fikcionalne majke što se suočavaju s istinom o svojim ćerkama, u delima Džejn Smajli i Rozlin Braun; fikcionalne ćerke što slušaju svoje kineske majke (Ejmi Ten) ili bake iz plemena Sijuksa (Luiz Erdrič); fikcionalna oslobođenica što u mislima razgovara sa svojom ćerkom koju je ubila da bi je poštedela ropstva (Toni Morison).
Mrak ovih romana nije politički mrak, koji bi se dao rasterati svetlošću savremene kritičke teorije, već je to mrak ojađenosti kojoj nema lakog leka. Moglo bi se još ispostaviti da trenutna poplava romana poteklih iz pera žena i kulturnih manjina predstavlja samo jedan vid pokreta koji nastaje kao reakcija na hiperkinetičku TV stvarnost, pokreta da se proza usidri u jedino tlo koje se ne pomera na svakih pola godine: u spisateljičinu ili piščevu pripadnost nekom plemenu. Ako ništa drugo, nova kulturna raznolikost na polju beletristike pokazuje koliko je uskogrudo suditi o vitalnosti američke književnosti samo na osnovu stanja tradicionalnog društvenog romana. Štaviše, često se može čuti argument da je književna kultura naše zemlje zdravija otkako se otkačila od mejnstrima; da univerzalna „američka“ kultura i inače nije bila ništa drugo do oruđe u rukama bele, muške, heteroseksualne elite, te da je njeno propadanje zaslužena sudbina koja očekuje svaku istrošenu tradiciju. (Helerov prikaz žena u Kvaki 22 bio je, svakako, tako sraman da sam se ustručavao da knjigu preporučim studentima.) Očigledno je, uz to, da mnogi novi romani u neku ruku predstavljaju drame asimilacije, i da će proširiti naše shvatanje nacionalne kulture baš kao što su, generaciju ranije, to učinili Rotovi romani o životu američkih Jevreja.
Nažalost, javljaju se takođe naznake da se neke mlade spisateljice i pisci osećaju getoizirani u svojim etničkim ili rodnim identitetima – njih u traženju sagovornika izvan utvrđenih granica obeshrabruje jedna kultura koja je televizijski kondicionirana da prihvati samo bukvalno svedočanstvo o Sopstvu.12 Problem je, kako se često navodi, pogoršan time što su se pisci, i efebi i oni uspešni, u tako velikom broju povukli od neprijateljski raspoložene kulture na univerzitetske programe kreativnog pisanja. Možete se opkladiti da će tipičan broj nekog malog književnog lista – koji uređuju polaznici master studija svesni da polaznici master studija koji im predaju rukopise moraju ponešto da objave da bi dobili ili zadržali posao predavača – sadržati varijaciju na neku od tri generičke kratke priče: „Moje zanimljivo detinjstvo“, „Moj zanimljivi život u univerzitetskom gradiću“ i „Moja zanimljiva godina u inostranstvu“. Očekivalo bi se da će, od svih umetnosti, pripovednoj prozi najmanje prijati monotonija akademske izdvojenosti. Pesnici crpu materijal iz sopstvene subjektivnosti, kompozitori bogzna odakle. Čak ni slikari, iako na sopstvenu odgovornost udišu teorijsku mijazmu koja struji s katedri za anglistiku i istoriju umetnosti (a jedina stvar koja umetniku može da naškodi više od zanemarivanja, jeste idiotsko bodrenje), ne zavise od naravi, ne zavise od prisluškivanih razgovora i preskočenih svakodnevnih prepreka koliko romanopisci. Dugo sam svoju instinktivnu averziju prema univerzitetu racionalizovao pomoću ideje da je romanopisac obavezan da ostane u bliskom dodiru sa životom mejnstrima (obavezan da hoda ulicama, da silazi u narod itd.) ne bi li čitaocima što bolje mogao, kako veli Sven Birkerts, „da donese važne vesti o tome šta znači živeti u današnjem svetu”.
Sada, međutim, smatram da je moja instinktivna averzija naprosto – instinktivna averzija. Romanopisci zaposleni na univerzitetima obavljaju važnu funkciju predajući književnost nje same radi; neki od njih uz to pišu zanimljive stvari. A što se tiče štancovanja besprekorno kompetentnih pisanija po radionicama i oko njih, niko me ne tera da to čitam. Konkurentu u meni zapravo je drago kad vidi koliko je mnogo njegovih vršnjaka odabralo da se ne zlopati u slobodnotržišnom svetu. Šta da vam kažem, meni se sviđa da živim nekoliko stanica podzemnom železnicom od Vol strita i da budno pazim na svaki potez naše vlade u senci. Ali današnji svet je dostupan svakome ko ima televizor, modem i prevoz do tržnog centra; i, što se mene tiče, svako čeljade od pera koje želi da se posluži tim svetom, samo nek izvoli. Iako se pojava identitarne proze poklopila s povlačenjem američkog romana iz mejnstrima, zapažanja Širli Hit učvrstila su me u uverenju da donošenje „važnih vesti” nije više toliko određujuća funkcija romana koliko njegov uzgredni proizvod.
Vrednost rada gospođe Hit, i razlog iz kojeg je ovako štedro citiram, počiva u tome što se ona potrudila da prouči ono što pre nje niko nije proučio, i što je na problem čitanja primenila rečnik dovoljno neutralan da opstane u našem vrednosno neutralnom kulturnom okruženju. Mi čitaoci nismo „bolji“ ili „zdraviji“ ili, obrnuto, „bolesniji“ od nečitalaca. Tako se, eto, desilo da pripadamo jednoj malo čudnijoj zajednici.
Po gospođi Hit, određujuća odlika „supstancijalnih pripovednih dela“ jeste nepredvidljivost. Na tu definiciju je došla kad je otkrila da se većina čitalaca koje je intervjuisala, u nekom obliku, suočila s nepredvidljivošću u ličnom životu. Terapeuti i sveštenici koji savetuju ljude u nevolji naginju teškoj literaturi. Isto važi za ljude čiji se životi nisu odvijali predviđenim tokom: Korejci iz trgovačke kaste koji ne postanu trgovci, klinci iz geta koji upišu fakultet, muškarci iz konzervativnih porodica koji vode otvoreno homoseksualne živote, i žene čiji su životi ispali radikalno drugačiji od života njihovih majki. Ova potonja grupa je naročito velika. Milioni Amerikanki danas žive živote o kojima se nije mogla ni stvoriti predstava na osnovu života njihovih majki, i sve su one, prema modelu gospođe Hit, potencijalne čitateljke supstancijalne proze.13
U svojim intervjuima, gospođa Hit je otkrila da među ozbiljnim čitaocima postoji „rašireno uverenje“ da ih čitanje „čini boljom osobom“. Ali, preduhitrila me je, nije reč o tome da im čitanje, u stilu literature samopomoći, daje snage da se dovedu u red, već o tome da ih „čitanje ozbiljne književnosti nagoni da se suoče s neizbežnim udelom sticaja okolnosti u ljudskim životima. Iz tog suočavanja, oni izlaze s uverenjem da su postali dublji i sposobniji da izađu na kraj sa nemogućnošću da imaju potpuno predvidljiv život.“ Iz intervjua u intervju, čitaoci su gospođi Hit govorili jedno isto: „Čitanje mi omogućuje da očuvam nešto supstancijalno – moj etički integritet, moj intelektualni integritet. ‘Supstanca’ je nešto više od ‘ove debele knjige’. Čitanje te knjige meni daje supstancu.“ Ova se supstanca, dodala je gospođa Hit, najčešće verbalno prenosi, i smatra se nečim što je neprolazno. „Iz tog razloga“, rekla je, „kompjuteri za čitaoce neće vršiti posao.“
Ispitanici gospođe Hit gotovo su jednodušno opisali supstancijalna pripovedna dela „kao jedina mesta gde još postoji kakva-takva šansa da se neko na građanski, javan način uhvati u koštac s etičkim, filozofskim i sociopolitičkim dimenzijama života koje se drugde tretiraju tako simplistički. Na primer, od Agamemnona pa nadalje bavimo se sukobom između privrženosti porodici i privrženosti državi.
A snažna pripovedna dela odbijaju da na taj sukob daju lake odgovore, da stvari naslikaju crno-belo, à la dobri momci protivu nevaljalaca. Ta dela su sve ono što pop-psihologija nije.“
„A i svaka religija je jedno supstancijalno pripovedno delo“, rekoh.
Klimnula je glavom. „Upravo to kažu i čitaoci: da je čitanje dobre proze kao čitanje neke osobito bogate partije jednog religijskog teksta. Ono što je zajedničko za religiju i dobru prozu je to da odgovora nema, da niko nema poslednju reč. Jezik književnosti je takav da se književna dela na svako novo čitanje otkrivaju u drugom svetlu. Ali nepredvidljivost ne podrazumeva totalni relativizam. Njome samo naglašavamo istrajnost s kojom se pisci vraćaju fundamentalnim problemima. Vaša porodica protiv vaše zemlje, vaša supruga protiv vaše prijateljice.“
„Biti živ protiv svesti da ćeš morati da umreš“, rekoh.
„Tako je”, reče gospođa Hit. „Naravno, u nepredvidljivosti proze ima nečeg predvidljivog. To je zajednička karakteristika svih supstancijalnih dela. I upravo se za tu predvidljivost čitaoci, kako sami kažu, grčevito hvataju – za osećanje da učestvujete u tom velikom ljudskom poduhvatu, u kontinuitetu, u neprolaznosti velikih sukoba.“
Na povratku iz Palo Alta, u prisilnoj tranzitnoj zoni koja se nalazila u nadležnosti posade radnika-akcionara avio-kompanije TWA, odbio sam ponuđene slušalice za Film porodice Brejdi i jednosatni specijal na kanalu E!, ali sam posle nekog vremena uhvatio sebe kako ipak gledam. Lišen tona, rečeni se specijal pretvorio u exposé hidraulike neiskrenih osmeha. Doživeo sam epifaniju neautentičnosti, i osetio glad za neusiljenom emocijom jednog književnog dela koje ne pokušava ništa da mi proda. Otvorio sam u krilu Lica u vodi (Faces in the Water) spisateljice Dženet Frejm, roman o duševnoj bolnici, no nisam mogao da se usredsredim na njene neumilne, ali čudnovato znakovite rečenice sve dok se, dva i po sata kasnije, nemi ekran preda mnom napokon nije ugasio.
Jadna Noelin, koja je čekala da je dr Hauel zaprosi premda joj se ovaj nikad nije obratio drugim rečima izuzev: Kako ste? Znate li gde ste? Znate li zašto ste ovde? – frazama koje bi se u normalnim okolnostima teško mogle protumačiti kao izraz naklonosti. Ali kad ste bolesni, u sebi pronađete jedno novo polje percepcije, gde žanjete tumačenja koja za vas predstavljaju hleb nasušni, vašu jedinu hranu. I tako, kad se dr Hauel na kraju oženio okupacionom terapeutkinjom, Noelin prebaciše na odeljenje za akutne pacijente.
Očekivati da roman ponese teret celog jednog akutno poremećenog društva – da nam pomogne da rešimo naše savremene probleme – to mi izgleda kao jedna karakteristično američka sumanuta ideja. Pisati rečenice, rečenice tako autentične da mogu da posluže kao utočište: nije li to dosta? Nije li to mnogo?
Nema tome ni četrdeset godina kako je objavljivanje Hemingvejevog Starca i mora predstavljalo događaj nacionalnih razmera. U to vreme, radio i filmovi još uvek su smatrani „jeftinom“ zabavom. Pedesetih i šezdesetih, kad su filmovi postali „filmska umetnost“ i zahtevali da ih se ozbiljno shvati, televizija je postala nova jeftina zabava. Napokon, sedamdesetih, s aferom Votergejt i serijom Sve u porodici, i televizija je izborila pravo da uđe u obaveznu kulturnu lektiru. Obrazovana neudata Njujorčanka koja je 1945. čitala dvadeset pet ozbiljnih romana godišnje, danas uvrh glave ima vremena za pet. Kako sloj čitalaca s modelovanom navikom postaje sve tanji, knjiga uglavnom spada na tvrdo jezgro rezistentnih čitalaca, koji čitaju jer ne mogu drugačije.
To tvrdo jezgro predstavlja jednu jako malu nagradu za koju se bori jako veliki broj aktivnih romanopisaca. Da bi zaradio za život, pisac takođe mora da se nađe na spisku od pet naslova kod gomile čitalaca s modelovanom navikom. Svake godine, u očekivanju glavne premije, nekolicina pisaca dobija šestocifrene i sedmocifrene avanse (pružajući povoda za razdragane usklike tipa „Američka književnost je u ekspanziji!“), a poneko zaista i uleti na top-liste. U protekle dve godine, roman Lučke vesti Eni Pru prodao se u četiri miliona primeraka; književni bestseler u tvrdom povezu za 1994. godinu, Granični prelaz Kormaka Makartija, našao se na pedeset prvom mestu godišnje liste bestselera časopisa Publishers Weekly. (Mesto br. 50 zauzele su Zvezdane staze: sve dobre stvari.)
Nastaviće se
10 Rowan & Martin’s Laugh-In – komični šou koji se premijerno prikazivao na TV mreži NBC od 22. 01. 1968. do 12. 03. 1973. (Prim. prev.)
11 Prošle jeseni se reč „književnost“ u dva navrata pojavila na koricama ovog časopisa: „Rozana književnosti“ (profil Doroti Elison) i „Treba vam književnost? Ne menjajte kanal, na pravom ste mestu!“ („Trijumf prime-time romana“). [Rozana – glavna junakinja jednog poznatog sitcom-a. (Prim. prev.)]
12 Popularnost igranja uloga u onlajn pričaonicama i virtuelnim svetovima kao što je MUD (Multiple-user dungeon), koje oduševljeni teoretičari glorifikuju zbog njegove oslobađajuće difrakcije sopstva, u stvari samo potvrđuje koliko smo svi opsednuti jednim površno definisanim „identitetom“. Identitet kao tajna (kontinuitet svesnog jastva od vašeg detinjstva do sadašnjeg trenutka) i kao narav (koliko ste ljubazni, koliko neposredni, koliko duhoviti, koliko uobraženi, koliko skloni samozavaravanju, koliko ironični; kako se ponašate) očito je nevažan u poređenju s prosto-proširenom rečenicom: „Ja sam dvadesetpetogodišnja biseksualka u mrežastim čarapama.“
13 Ako je verovati registrima devetnaestovekovnih književnih društava, na žene je oduvek otpadala glavnina čitalačkog posla. Ali značajno je da čak i danas, u jednom društvu gde većina žena istovremeno radi i brine se o porodici, na svaka tri kupljena romana, dva kupuju žene. Objašnjenja za ogromno povećano prisustvo žena u američkoj ozbiljnoj književnosti verovatno treba tražiti i na strani ponude i na strani tražnje. Prošireni fond čitalaca s neočekivanim životima nužno proizvodi prošireni fond pisaca. A negde oko 1973, kad su se žene zaposlile u ozbiljnijem broju, počele su da zahtevaju književnost koja nije pisana iz muške perspektive. Čini se da su današnje spisateljice poput Džejn Smajli ili Ejmi Ten svesne da postoji publika koja ih pomno prati i s kojom mogu da računaju. Dočim svi romanopisci koje znam, uključujući moju malenkost, ne mogu ni da pretpostave ko bi uopšte mogao kupovati njihove knjige.
(Sa engleskog preveo Saša Sojkić)
