Bioenergetika stoji na jednostavnom stanovištu da je svaki čovek svoje telo. Nijedna osoba ne postoji nezavisno od tela u kome egzistira, kroz koje izražava sebe i odnosi se prema svetu koji ga okružuje. Bilo bi glupo protiviti se tom stanovištu, jer bi inače čovek mogao nabrojati delove sebe koji nisu delovi njegovog tela.
Um, duh i duša su aspekti svakog živog tela. Mrtvo telo nema um, izgubilo je duh, a duša ga je napustila.
Ako ste vi vaše telo, a vaše telo je vi, onda vase telo izražava ono što vi jeste. To je vaš način bitisanja u svetu. Što je vaše telo životni je, to ste više prisutni. Kada telo izgubi nešto od svoje životnosti, na primer kada ste iscrpljeni, nastojite da se uvučete u sebe. Efekat bolesti je isti — povlačenje. Čak vam svet može izgledati udaljen ili kao da se vidi kroz izmaglicu. S druge strane, ima dana kada zračite životom, i svet oko vas izgleda svetliji, bliži, stvarniji. Svi bismo voleli da budemo puni života, da osećamo da smo više živi, a bioenergetika nam može pomoći u postizanju tog cilja.
Pošto vaše telo govori ko ste vi, ono pokazuje i koliko ste prisutni u svetu. Nije slučajno da se koristi izraz „niko”1 4 za označavanje osobe koja nije ostavila utisak na nas, ili „neko” za osobu koja je ostavila snažan utisak. To je prosto govor tela. Slično, vaše povlačenje nije tajna. Ljudi ga osećaju, kao što osećaju vašu tugu ili bolest. Umor se ispoljava na mnogo načina koji se mogu videti i čuti — spuštenost ramena, opuštenost kože lica, nedostatak sjaja u očima, usporenost i težina pokreta i nedostatak rezonance ili monotonost glasa. Uprkos naporu da se to osećanje prikrije, ono izdaje samo sebe, otkrivajući napor usiljenog pokušaja.
Kroz telesno izražavanje se takođe može čitati šta neko oseća. Emocije su telesni događaj; one su bukvalno pokret ili kretanje u telu, koji se ispoljava kroz neku akciju. Bes stvara napetost i, kao što smo videli, napaja gornji deo tela gde su smešteni glavni organi napada, zubi i ruke. Besnu osobu možemo poznati po crvenom licu, stisnutim pesnicama i ustima koja reže.
Kod nekih životinja je druga manifestacija te emocije nakostrešenost dlake duž vrata i leđa. Naklonost i ljubav dovode do mekšanja svih karakteristika, kao i razlivanje toplote kože i očiju. Tuga ima izgled kao da će osoba da se provali od plača.
Ali, telo otkriva mnogo više od toga. Stav čoveka prema životu, ili njegov lični stil, odražava se na način držanja tela i na način na koji se kreće. Može se razlikovati osoba sa takozvanim otmenim ili kraljevskim držanjem tela od osobe čija savijena leđa, spuštena ramena i malo povijena glava ukazuju na potčinjenost teretu koji joj je stavljen na leđa. Pre nekoliko godina sam radio sa mladim čovekom čije je telo bilo veliko, debelo i bezoblično. Žalio se da ga je zbog tela toliko stid da je odbijao da se na plaži skine u kupaće gaće. Takođe se osećao seksualno neadekvatnim.
Godinama se bavio trčanjem, držao je dijete da bi savladao svoju telesnu manu, ali bez uspeha. U toku terapije je shvatio da njegova telesna pojava odražava jedan aspekt njegove ličnosti koji on prethodno nije bio u stanju da prihvati — naime, da se jedan deo njega identifikovao sa slikom o velikom, debelom trapavku koji je više bebast nego odrastao čovek. To se takođe izražavalo kroz način na koji je sedeo zavaljen u stolici i kroz aljkavost u njegovom oblačenju.
Tada je shvatio da biti velika, debela, trapava beba jeste njegov nesvestan stav koji je usvojio da bi se suprotstavio roditeljskim zahtevima da poraste, da bude čovek, da bude izuzetan. Njegov stvarni konflikt je bio dublji nego što je izgledalo, ali sve to je bilo skupljeno u njegovom telesnom stavu. Na svesnom ili ego-nivou on se slagao sa zahtevima roditelja, ali se na njegov nesvesni ili telesni otpor nije moglo uticati nikakvim svesnim naporom. Čovek ne može uspeti u životu boreći se protiv sebe. Napor da se nadvlada telo osuđen je na propast.
Moraju se shvatiti i sličnost i razlike psihičkog i fizičkog procesa. Moj pacijent nije bio samo veliki, debeo, detinjasto aljkav. On je bio čovek koji se svesrdno trudio da funkcioniše na tom nivou. Ali, on nije potpuno bio odrastao čovek, jer su ga njegovo nesvesno i njegovo telo zadržavali na tom detinjastom nivou.
On je bio čovek koji pokušava da ostvari svoj potencijal, ali ne uspeva. Njegovo telo je dramatično otkrivalo obe njegove strane, jer je imao veliko telo odraslog čoveka, ali sa debelim valjuškama kao beba.
Nesvesni konflikti između različitih aspekata ličnosti onesposobljavaju mnoge ljude na sličan način. Najčešći je konflikt između nezadovoljenih potreba i zahteva deteta u čoveku i težnji i stremljenja odraslog. Biti odrastao, znači da je čovek nezavisan (da stoji na svojim nogama) i preuzima odgovornost za zadovoljavanje svojih htenja i želja. Ali, kod ljudi koji imaju taj konflikt, napor da se bude nezavisan i odgovoran podriven je nesvesnim željama da ih neko podržava i da neko preuzme brigu o njima. Rezultat je mešovita slika i psihološki i fizički. Ponašanje takve osobe može odlikovati preterana nezavisnost, uporedo sa strahom da bude sama. ili nesposobnošću da donese odluku. Infantilni aspekti takve ličnosti se mogu manifestovati kroz male dlanove i tabane, tanke, dugačke noge koje ne pružaju odgovarajući oslonac ili nerazvijen muskularni sistem koji nema agresivne potencijale da bi postigao ono što mu treba ili što želi.
U drugim slučajevima se radi o konfliktu između detinje razigranosti i realnosti odraslog dela ličnosti.
Na površini osoba izgleda ozbiljno, često strogo, rigidno, vredno i moralistično. Onda, kada pokuša da se prepusti ili preda, postaje detinjasta. Kod takvih ljudi je to uočljivo kada piju. Kroz šegačenje i šale iz njih izbija dete. Lice i telo takve osobe imaju čvrst, težak i iznuren kvalitet koji čini da izgleda staro. Mada je često namrgođen, dečački izgled lica, praćen osmehom ili keženjem pokazuje osećanje nezrelosti.
Taj konflikt se javlja, kada se ne dozvoljava puno i slobodno izražavanje dečije razigranosti. Potiskivanje detinje seksualne radoznalosti i sklonosti ka šali ne uklanja te tendencije. One su zakopane i uklonjene iz svesnosti, ali ostaju da žive u dubljim slojevima ličnosti, pojavljuju se kada se osoba prepusti, kao izvrtanje prirodnih tendencija. Ti kvaliteti deteta nisu integrisani u ličnosti, već su odsečeni ili zatvoreni kao telo strano egu.
Ličnost je zbir životnog iskustva osobe, od kojih se svako registruje u ličnosti i strukturirano je u telu.
Kao što šumar može čitati životnu istoriju drveta na osnovu poprečnog preseka stabla, koje pokazuje godove, tako je i bioenergetski terapeut u stanju da čita životnu istoriju jedne osobe na osnovu njenog tela. U oba slučaja je potrebno znanje i iskustvo, ali su oba zasnovana na istim principima.
Kako se ljudski organizam razvija, pridodaje slojeve ličnosti, od kojih svaki ostaje živ i aktivan i kod odraslog čoveka. Kada su slojevi dostupni čoveku, ličnost je integrisana, oslobođena konflikata. Ako je bilo koji sloj, ili bilo koje iskustvo potisnuto i nedostupno, osoba je u konfliktu, znači ograničena. Šematski grafikon oslojavanja prikazan je na sledećoj slici:
Kvaliteti koje svaki sloj pridodaje životu mogu se sumirati na sledeći način.
beba = ljubav i zadovoljstvo
dete = kreativnost i imaginacija
dečak ili devojčica = razigranost i zabava
mladić ili devojka = romantika i avantura
odrasli = realnost i odgovornost
Možda bi. kada se govori o kvalitetima, najbolje bilo reći da razvoj o kome mi govorimo jeste razvoj i širenje svesti. Svaki sloj onda, predstavlja novo osećanje sebe i svojih potencijala, novu svesnost sebe i odnosa prema svetu. Međutim, svest nije odvojena ili izolovana jedinica ličnosti. To je funkcija organizma, aspekt živoga tela. Razvija se u odnosu na rast tela fizički, emocionalno i psihološki. Zavisi od iskustva; stiče dubinu kroz sticanje veština; potvrđuje se kroz aktivnost.
Izjednačavajući slojeve sa kvalitetima ličnosti, neću da kažem da svaka nova dimenzija samstva biva potpuno formirana u određenom periodu života. Razigranost, u stvari, počinje u detinjstvu, ali dostiže svoj puni razvoj tek pošto je ta faza prošla. Verujem da su svest o igri i osećanju radosti karakteristike starijih dečaka i devojčica pre nego mlađih. Potpunije izlaganje svakog sloja i njegovih kvaliteta učkiiće jednačinu smisaonijom.
Bebu karakteriše želja za bliskošću, posebno sa majkom.
Beba želi da je drže, maze, da je dobrodošla i da je prihvaćena. Ljubav, kao što sam istakao u jednoj od ranijih knjiga, može da se definiše kao želja za intimnom bliskošću. Kada je potreba za bliskošću zadovoljena, beba je zadovoljna. Rezultat lišavanja te potrebe oseća se kao bolno stanje.
Svako osećanje ljubavi kod odraslog proizlazi iz tog sloja njegove ličnosti. Osećanje ljubavi kod odraslog nije suštinski različito od onog što beba oseća, mada načini izražavanja mogu biti različiti. U osnovi svih osećanja ljubavi je želja za intimnom bliskošću. Čovek koji je u kontaktu sa bebom koja je on nekada bio, a koja je još uvek deo njega, poznaje osećanje ljubavi.
Ona je takođe u kontaktu sa svojim srcem. Čovek nije u mogućnosti da doživljava potpunost ljubavi u onom stepenu u kome je izgubio kontakt sa svojim srcem, ili periodom kada je bio beba.
Detinjstvo pridodaje novu dimenziju i novi kvalitet životu. Potreba za stalnom bliskošću ustupa mesto novoj potrebi za ispitivanjem sveta — potrebi koja je olakšana povećanom sposobnošću motorne koordinacije.
Kroz to istraživanje ljudi i stvari, prostora i vremena, dete stvara sliku o svetu. Pošto nije opterećena strukturiranim smislom realnosti, imaginacija je slobodna.
Tokom te faze se na svesnom nivou takođe stvara pojam o sebi — u toku koga, dete istražuje, zamišljajući mogućnosti da bude neko drugo ja, kao svoja mama, na primer.
Mislim da se može reći da se detinjstvo završava kada čovek stekne usklađenu sliku o svom ličnom sve tu i sebi samom. Pošto su postigli taj stepen, dečak ili devojčica, igrajući se, izazivaju svoj lični svet. Povećano ovladavanje motornim veštinama i igrama sa drugom decom stvara oblik radosne igre koja je slobodna i koja bogato nagrađuje. Viši je stepen uzbuđenja u igri dečaka i devojčica nego u igri mlađe dece, što je takođe zaslužno za osećanje radosti koja se doživljava tokom te faze života. Takođe je veće osećanje slobode proizašlo iz nezavisnosti koja još nije opterećena odgovornostima.
Mladost karakteriše dalji porast nivoa mogućeg uzbuđenja vezanog za pojavu interesovanja za osobe suprotnog pola i rastući intenzitet seksualnih potreba. U idealnom slučaju, mladost je vreme za romantiku i avanture, kombinovano sa dubokim zadovoljstvom zbog bliskosti sa drugom osobom, imaginacijom i mentalnom kreativnošću deteta i izazovom i razigranošću mladosti. Kada moguće posledice imaju ozbiljnu realnost i čovek preuzima odgovornost za njih, znači da je postignut stupanj odraslog.
Odrasli je osoba koja je svesna posledica svoga ponašanja i preuzima odgovornost za njih. Međutim, ako izgubi kontakt sa osećanjima ljubavi i bliskosti koje je upoznao kao beba, sa kreativnom imaginacijom deteta, sa razigranošću i radošću deteta, i sa duhom avanture i smislom za romantiku koja karakteriše mladost, biće sterilna, uskogruda i rigidna osoba,. Zdrav odrasli je beba, dete, dečak ili devojčica i mladić ili devojka. Njegovo osećanje za realnost i odgovornost uključuje potrebu i želju za bliskošću i ljubavlju, sposobnost da bude kreativan, slobodu da bude radostan i da ima duh avanturiste. On je integrisano i potpuno svesno ljudsko biće.
Da bismo razumeli živo telo, moramo odbaciti mehaničke pojmove. Mehanizmi funkcionisanja tela su važni ali oni ne objašnjavaju to funkcionisanje. Oči, na primer, nisu samo kamere; one su senzorni organ za opažanje i ekspresivni organ za reagovanje. Srce nije samo pumpa; ono je organ osećanja koji prevazilazi moći pumpe. Mi smo saosećajna bića, što znači da imamo moć da osetimo i opažamo i da, doživimo senzacju ili osećanje. Opažanje je funkcija uma, što je jedan aspekt tela. Zivo telo ima um, poseduje duh i sadrži dušu. Kako su ti pojmovi bioenergetski shvaćeni?
Aleksandar Loven
Nastaviće se
