Vladaj, vlado!

| October 31, 2014 | 0 Comments

imagine

Kao pr­vo, po­li­ti­ča­ra bi tre­ba­lo da od­li­ku­je pot­pu­na če­sti­tost (pra­ved­nost). Po­sje­du­ju­ći nju, on je imun na opa­snost od ko­rup­ci­je i ne­po­ti­zma kao pri­vi­le­go­va­nja ro­đa­ka i lič­nih (par­tij­skih) pri­ja­te­lja. Ka­ko bi po­li­ti­čar bio do­bar, vr­le pri­ro­de, on mo­ra po­sje­do­va­ti sen­zi­bil­nost za in­te­res svo­jih gra­đa­na i za ne­vo­lje ko­je po­ga­đa­ju na­rod, po­ve­za­no sa smje­lo­šću da, uko­li­ko je to neo­p­hod­no, da ne­po­volj­nu di­jag­no­zu i pred­lo­ži ne­po­pu­lar­ne te­ra­pe­ut­ske mje­re, da­kle da i u muč­nim si­tu­a­ci­ja­ma i u uslo­vi­ma ot­po­ra svo­ju du­žnost vr­ši bez ika­kve bo­ja­zni. Nje­mu je po­treb­na svi­jest o od­go­vor­no­sti ko­jom ne­pre­sta­no te­ži da oču­va do­bro­bit svo­je za­jed­ni­ce, a ako se to ne mo­že iz­bje­ći, čak i na sop­stve­nu šte­tu. Na­po­slet­ku, po­treb­na mu je pa­met, obo­ga­će­na ši­ro­kim po­gle­dom. Ni­jed­na od ovih vr­li­na ne mo­že po­je­di­nač­no da pre­ten­du­je na su­pe­r­la­tiv-naj­po­li­tič­ni­ja. Jer, ni­jed­na od njih se ne mo­že iz­o­sta­vi­ti. Do­bar po­li­ti­čar je ujed­no če­stit, hra­bar i pa­me­tan.
Ot­frid He­fe

Hm. Po­zna­je­te li ne­kog ta­kvog? Po­li­ti­ča­ra, mi­slim. Ili su svi ta­kvi. Mis­lim – te­o­rij­ski se ukla­pa­ju u na­re­če­nu di­jag­no­zu do­brih po­li­ti­ča­ra. A prak­tič­nim dje­lo­va­nji­ma – go­ri od su­šne go­di­ni­ce i ska­ka­vi­či­jih ja­ta! Na­rav­no, kad ka­že­mo – po­li­ti­čar – mi­sli­mo i na opo­zi­ci­ju. I oni su nam po­ne­kad kri­vi, iako mi­sle da su ni kri­vi ni du­žni. A ima tu mno­go i kri­vi­ce i du­go­va­nja. Na­ku­pi­lo se do­sta to­ga za sve ove da­ne, mje­se­ce, go­di­ne, de­ce­ni­je i mi­le­ni­ju­me ot­kad su u opo­zi­ci­ji, u po­li­ti­ci, mi­slim. Ne­ka­ko mu do­đe – po­li­ti­čar je po­li­ti­čar bez ob­zi­ra na po­li­tič­ku vr­te­šku. I još ne­što mi­slim da na­ši opo­zi­ci­o­ni pr­vo­bor­ci za­pra­vo na­vi­ja­ju za vlast. Naj­ljep­še im u mla­koj vo­di i u ušu­ška­noj za­vje­tri­ni­ci. Gric­ka­ju i gloc­ka­ju svoj za­ma­šni po­li­tič­ki ka­pi­tal­čić. Čast iz­u­ze­ci­ma, valj­da ih ima. A ako ih ne­ma – baš smo uga­si­li za vje­ko­ve vje­ko­vah. E, pa to gric­ka­nje i gloc­ka­nje je je­dan od uzro­ka što su ovi to­li­ko na vla­sti i što oni i ne že­le da bu­du-ovi. Opo­zi­ci­o­ni sa­mu­ra­ji pe­ca­ju po­red ti­hih vo­da i mo­le do­bro­ga ri­bo­lo­vač­kog bo­ga da se ne uhva­ti ne­što krup­no. Krup­na ri­ba mo­že uvi­jek da na­pra­vi pro­blem, a sit­na sa­ma uska­če u ti­ganj­čić. Pa još ma­lo vin­ca i – go­to­va šte­ta, mi­slim – go­zba, na­rav­no.
Elem, odav­no smo sve to zna­li, a ne­ka­ko se uza­lud­no na­da­li da i ni­je baš ta­ko. A baš je ta­ko. To je za­kon ba­nal­no­sti sva­kog dru­štve­nog zla. Uvi­jek se po­ka­že da su ba­nal­ni raz­lo­zi u ko­ri­je­nu svih la­žno­u­zvi­še­nih na­mje­ra. Da­kle, mno­gi se ne bo­re pro­tiv vla­sti da bi bi­lo bo­lje, ne­go da bi im bi­lo bo­lje. I za­to svih ovih da­na, mje­se­ci, go­di­na, de­ce­ni­ja i mi­le­ni­ju­ma na­rod­no lip­sa­lo ma­ga­ren­ce na svo­joj gr­ba­či te­gli i Kur­tu i Mur­tu. Je­di­no kod nas je je­di­ni iz­bor iz­me­đu dva zla. Čast iz­u­ze­ci­ma. Ako ih bu­de.
Upra­vo sto­ga smo svih ovih da­na, ne­dje­lja, mje­se­ci, de­ce­ni­ja i mi­le­ni­ju­ma mo­gli da kli­če­mo: Vla­daj, vla­do! Umje­sto što smo ra­sr­đe­no ur­li­ka­li: Pa­daj, vla­do! Mo­gli smo, a ni­je­smo, da gro­mo­vi­to uz­vi­ku­je­mo: Vla­daj, vla­do, pa­daj si­lo i ne­prav­do! I sve bi bi­lo bo­lje. Jer na­ma je, dra­gi ze­mlja­ci, po­treb­no istin­sko vla­da­nje, a ne la­žlji­vo bez­vla­šće. U to­me je kva­ka! Da­kle, sve­moć­ni Mi­laš Ve­li­ki i nje­go­vi ma­li ve­li­ka­ši ni­je­su ni­ka­kva vlast, ne­go su bez­vla­šće ko­je glu­mi vlast! U to­me je na­še iz­gi­be­ni­je. Vla­da u Cr­noj Go­ri­ci ne vla­da ni so­bom ni na­ma, ro­đe­nim za vla­da­nje! Da je vla­da odi­sta vla­da­la u na­šoj ma­loj ca­re­vi­ni bi vla­da­la na­rod­na pra­vi­ca. Čak ni Mi­laš Ve­li­ki ni­je vla­sto­dr­žac, već vla­dar bez do­brog i bi­lo ka­kvog vla­da­nja. Da je bi­lo kad vla­dao kao što je tre­ba­lo da vla­da, ovo bi bi­la ze­mlji­ca od pra­vi­ce i za­ko­na. Jer vla­da­ti, puč­ki re­če­no, zna­či spro­vo­di­ti ono što u knji­ga­ma za­kon­skim pi­še. Ali, mi smo na­še knji­ge od za­ko­na, avaj, odav­no—po­pu­ši­li!
Kad je vla­dar bez vla­da­nja, ka­kvi li su tek ma­li vla­da­ri bez ima­lo vla­da­nja. Ka­kvi li su tek mi­ni­stri na­ši na­su­šni i osta­li pa­tu­lja­sti di­vo­vi. Mo­že­mo, mir­ne du­še i sa ru­kom na sr­cu, za­mi­sli­ti re­ci­mo mi­ni­stra pri­vre­de ko­ji će dok se pro­te­že u to­ploj po­ste­lji­ci i slat­ko cok­će usna­ma po­mi­sli­ti: Ma bo­li me pen­drek za pri­vre­du kad ja i ona­ko pri­vre­dom ne vla­dam… Mo­že­mo mir­ne sa­vje­sti i za­mi­sli­ti, re­ci­mo mi­ni­stra kul­tu­re ko­ji dok se sla­di sla­sti­ma ze­malj­skog ži­vo­ta go­vo­ri se­bi za du­šu: Ma bo­li me k. za kul­tu­ru, to iona­ko ni­je mo­ja bri­ga! Mo­že­mo bez gri­zo­duš­ja za­mi­sli­ti i na­še gra­do­na­čel­ni­ke ko­ji dok tu­tu­če piv­či­nu umje­sto zdra­vi­ce oku­plje­nim bil­me­zi­ma po­ru­ču­ju: Ma bo­li me g. za grad ja sam iona­ko sa se­la. Ima ko o gra­du da mi­sli!
Eto ta­ko, mi­ni­stra po­li­ci­je ot­pri­li­ke bo­li pen­drek za po­li­ci­ju, mi­ni­stra prav­de bo­li taj isti pen­drek za prav­du, mi­ni­stra po­ljo­pri­vre­de bo­li opet isti pen­drek za po­ljo­pri­vre­du, mi­ni­stra tu­ri­zma po­go­to­vo bo­li… pen­drek za tu­ri­zam…Ma bo­le njih sa­mo nji­ho­ve uz­vi­še­ne bo­li…
Pen­drek do pen­dre­ka, do pre­mi­jer­skog pen­dre­ka, ko­ga bo­li za sve nas, taj isti pen­drek, ko­ji gra­đa­ni­ma po­kor­nim vi­tla nad gla­va­ma.
I dok da­ni­ma, mje­se­ci­ma, go­di­na­ma, de­ce­ni­ja­ma, mi­le­ni­ju­mi­ma oni vi­tla­ju svo­jom be­stid­no­šću, slu­đe­na ra­ja po­na­vlja Ko­lun­dži­ji­nu le­lek-pje­smu:
Po­li­ti­ča­ri/ Vi ko­ji na­rod do po­mi­ja do­ve­do­ste/Vi po­kret­ni gro­bo­vi/ Si­đi­te niz svo­je spo­me­ni­ke/U ono što vas če­ka/ U svoj za­bo­rav/ Mo­le vas glad­na usta…

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Vladaj, vlado!

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0