Vladimir Nabokov – Prozirne stvari [Knjiga dana]

| September 7, 2016 | 0 Comments

nabokovi

(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)

 

Prozirnost i njene varijacije

Piše: Violeta Mitrović

VLADIMIR NABOKOV, PROZIRNE STVARI

Hjua Persona, glavnog junaka ovog u pogledu stranica nevelikog, ali u tematsko-motivskom smislu razuđenog i pregnantanog romana, je Mek Fatum – Nabokovljev jezički supstitut za termin proviđenje – četiri puta doveo u švajcarsko planinsko odmaralište, gradić Truks. Prvi put, kada se zajedničko putovanje dvadesetdvogodišnjeg junaka i njegovog oca završilo nesretno zbog očeve smrti; drugi put, kada se deset godina stariji, u svojstvu redaktora jedne izdavačke kuće, sreće ne samo sa slavnim piscem R.-om, kome je morao saopštiti želju izdavača o efikasnijem privođenju kraju njegovog književnog poduhvata, nego i sa Armanom, devojkom u koju se na prvi pogled zaljubljuje. Personov treći boravak u Švajcarskoj dogodio se kada je Armana, tada već njegova supruga, trebalo da poseti majku na samrti, a sam junak da ponovo sa R.-om, uoči štampanja, prodiskutuje o eventualnim rešenjima izvesnih strukturalnih i sadržinskih manjkavosti njegovog dela. Četvrti dolazak u Švajcarsku za Persona bio je ujedno najpogubniji: nakon Armanine smrti, junak nastoji da ponovi čitavu njihovu zajedničku putanju, obiđe sva mesta na kojima su boravili žudeći da prizove senu mrtve drage kojoj se, najzad, i pridružuje izgubivši život u požaru hotela.

Ukoliko se imaju u vidu ove grosso modo ocrtane konture sadržaja Nabokovljevog romana, učinilo bi se kako opisani svet u njemu nema mnogo dodirnih tačaka sa piščevim ranijim ostvarenjem, remek-delom Lolitom. Međutim, korespodentnosti ipak postoje: pored literarne obrade šokantnih tema (Hambertove ljubavi prema pubescentnoj Dolores Hejz, odnosno, R.-ove opčinjenosti svojom pastorkom Džulijom, ujedno bivšom Personovom ljubavnicom) i oblikovanja hirovitih ženskih figura, sličnost se realizuje i u domenu karaktera glavnih junaka oba romana. Iako se Personovo biće pre ogleda u tipu običnog, prosečnog junaka, everyman-a (na šta nas, uostalom, upućuje i njegovo ime Person – neodređeno, sveobuhvatno person), nego što predstavlja oličenje elokventnosti i učenosti poput Hamberta Hamberta, ovaj literarni duo blizak je po tome što oba njegova člana figuriraju kao jedinke poremećene, decentrirane svesti, kao izgnanici iz sopstvenog života, tragači za senkama svojih izgubljenih ljubavi (tako ona Dolores disparue, iščezla Dolores, za kojom junak Lolite traga po američkim prostranstvima, ovde prerasta u Armana disparue zbog koje se Person vraća melanholiji švajcarskih planina). Oba junaka podjednako povezuje činjenica da su prestupnici (Hambert Hambert zbog svoje grešne ljubavi i ubistva pisca koji je odveo Dolores, Person zbog usmrćivanja supruge), ali su, s druge strane, različite mere koje pisac preduzima kako bi ublažio negativnu stranu njihovih karakternih sklopova. Hambertovo iskreno svedočenje o dubini sopstvenih osećanja, kao i njegova retorička virtuoznost u znatnoj meri umanjuju čitalačko opažanje njegovih loših postupaka. Za Persona pak, koji je lišen privilegije ispovednog obraćanja, tj. mogućnosti emocionalnog delovanja na čitaoca, pisac je obezbedio drugačiju olakšavajuću okolnost: pripisao mu je ubistvo iz nehata, zločin počinjen u stanju dubokog sna, nekoj vrsti epileptičkog zanosa.

Pored frekventnih oniričkih pasaža, veštog pripovedačkog balansiranja između fluidne granice stvarnosti i fantastike i složene, gotovo mozaičke pripovedačke strategije (slika o Personovom životu gradi se na osnovu više izvora: detalje saznajemo od pripovedača, od samog Persona, a preko njega, dakle posredno, i od junakovog psihijatra, kao i od gospodina R.), Prozirne stvari podrazumevaju i promišljanje o brojnim književnim temama. Roman svedoči o indikativnosti lektire u procesu otkrivanja karakternih crta likova: Armana tako iskazuje animozitet prema nadrealističkim, poetskim štivima preferirajući realističku prozu koja odražava duh njihovog vremena – njena hladnoća, uzdržanost, odsustvo spontanosti, prepuštanja i osećanja intenzivnosti u prepuštanju u mnogome time postaju razumljiviji. Kroz humorno-ironičnu prizmu saznaje se o intervencijama izdavača tokom, a naročito nakon završetka rada na rukopisu: „ljubavni roman pod naslovom Srndać bio je prihvaćen za objavljivanje iz uslov da se detaljno rediguje, nemilosrdno skrati i jednim delom napiše iznova.“ Prisutna su promišljanja o (de)mitologizaciji figure pisca, o redaktorskoj praksi, a naročito o pitanju autorstva: R. odbija da ispuni zahteve izdavača o modifikovanju naslova dela, umanjivanju njegove opscenosti, uklanjanju sličnosti između književnog lika i živih modela, te povlađivanju vladajućem, diskutabilnom čitalačkom ukusu i stvaranju bulevarske literature.

Još jedna značajna romaneskna tematska ravan spletena je oko tumačenja svih potencijalnih značenja prideva proziraniz naslovne konstrukcije dela. Prozirnost se najpre odnosi na stvarnost specifičnog, čipkastog tkanja kroz čije raznovrsne oblike prosijavaju snopovi prošlosti. Tako se opisuje kako je isti hotel u kojem je Person proveo noć sa prostitutkom nekada davno posetio ruski romanopisac noseći u svojoj tašni skice dela pod radnim naslovom Faust u Moskvi (Bulgakov). Pored toga, sobu koju je Person iznajmio i u kojoj je boravio sa svojom devojkom Džulijom, pohodila je i treća osoba, sena njenog bivšeg, a u trenutku zbivanja radnje mrtvog dragog, koji je baš u toj sobi pre Persona stanovao. Prozirnost se, dakle, čvrsto povezuje sa istoričnošću: čim započne udubljivanje u neki predmet ili pojavu, odmotava se njihova istorija. Upravo se ovaj stav zapaža u načinu pripovedanja o olovci koju je Person našao: koncentrisanost na njenu boju i oblik predstavlja okidač za misli o razvoju ovog predmeta, od kristalizovanog ugljenika (grafita) i drveta koje je srušeno radi dobijanja sirovine pa sve do njegovog krajnjeg uobličenja.

Podjednako je relevantna još jedna semantička nijansa odrednice proziran: ona, pisana pod znacima navoda ili u kurzivu od kojeg ljudi, kako piše Nabokov, „zavise i više no što u svojoj nestašnoj egzotičnosti od njega zavise pisci dečijih knjiga“, ne bi trebalo da se shvati kao banalnost, nedostajanje dubine i kompleknosti, odsustvo značenja, nego, naprotiv, kao prisustvo tolike količine raznih putokaza i simbola da snalaženje pojedinca u stvarnosti postaje teško, nejasno, zamagljeno, netransparentno. Hju, koga su „oduvek progonili slučajni simboli“, nikada nije uspevao da od čitavog konglomerata smernica na koje je nailazio primeti one prave: statuu smučarke u prodavnici suvenira koja predviđa ljubav sa skijašicom Armanom, narandžastu Džulijinu bluzu i minđuše od topaza koje evociraju boju plamena, probe bekstva u slučaju požara koje izvode na Armanin zahtev, kao ni šapat „senovitog sabrata“, svog dvojnika koji ga, neposredno pred smrt, upozorava da je vreme da napusti odmaralište.

Pažnju privlači i činjenica da se pripovedač (posredno možda i pisac?) distancira od apsolutne vlasti nad sudbinom junaka osuđenog na, bodlerovski rečeno, šetnju „kroz šumu simbola“: „Najviše što možemo učiniti dok svog miljenika nastojimo da usmerimo na najbolji način, tako da to ne škodi nikome, jeste da se ponašamo kao dašak vetra i izvršimo najlaganiji, najposredniji pritisak, u vidu pokušaja da izazovemo san za koji senadamo da će ga se naš miljenik setiti kao proročanskog.“ Isti diskretni dašak vetra spušta se „i na slova u knjizi“: čitalac je osuđen na probijanje kroz mozaičku strukturu teksta, kroz signale oniričkog, odnosno, profetskog karaktera, razne simbole i aluzije, rečju, kroz sve ono što čini „prozirnost“ teksta: somnabulične scene davljenja i gašenja požara, česti pomeni Personovih šaka, glavnog oruđa njegovog zločina, ili izjednačavanje Persona sa Romeom, odnosno, Džulije koju davi u snu/Armane kojoj oduzima život zaista sa Julijom (ljubav između Persona i Armane zaista predstavlja modernu verziju poznatog ljubavnog obrasca – kao glavna prepreka ostvarenju harmoničnog odnosa ljubavnika više ne figuriraju spoljašnji faktori, protivljenje porodica, već raznovrsne psihičke aberacije, potisnuta osećanja, kočnice unutar samih književnih junaka). Na samom kraju romana otkriva se još jedno značenje prideva iz naslova: u poslednjim trenucima svog života junaku iskrsava vizija užarene knjige ili kutije, potpuno prozirne i šuplje. Upravo ta transparentnost, oslobođenost od svakog sadržaja i iskustva predstavljaju junakovu pripremu za neopozivi ishod: „To je, smatram, upravo to: ne brutalni jad fizičke smrti već ni sa čim uporedivi, bolni i tajanstveni mentalni manevar potreban da bi se iz jednog vida postojanja prešlo u drugi.“

Najzad, upravo semantička disperzivnost prideva iz naslovne sintagme piščevog dela evocira u romanu predočenu R.-ovu tipologiju književnih naslova bodreći čitaoca u uverenju da ona nije tek puko kontempliranje na temu literarnog umeća. Jer kada piščev junak R. tvrdi da postoje naslovi-etikete, naknadno prilepljeni od strane ne tako darovitog autora ili promućurnog izdavača, i naslovi rođeni zajedno sa knjigom, onda takav stav – u kontekstu svega rečenog povodom značenjskog bogatstva naslova ovog Nabokovljevog romana – sasvim izvesno poseduje autoreferencijalnu vrednost. Da naslov može da se rodi istovremeno ili koji minut pre dela na čijim će koricama biti utisnut, da može neprekidno da se rađa, iznova sa svakom stranicom, i suptilno varira svoje značenje na svakoj od njih, da ume, poput vodenog žiga, da dosledno i kontinuirano isijava prisustvo svake crte i krivulje te jedne ili tih nekoliko odabranih, povlašćenih reči, da, najzad, postoje tvorci onih naslova pod čijom egidom je svaka stranica potrebna i smislena, najbolji dokaz je slučaj Nabokov.

 

http://www.novipolis.rs/sr/kultura/28959/prozirnost-i-njene-varijacije.html

 

prozirne_stvari_vv

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Vladimir Nabokov – Prozirne stvari [Knjiga dana]

by admin time to read: 6 min
0